КРИЗА ПРАВОСЛАВНОГ МУЛТИЛАТЕРАЛИЗМА

Протопрезвитер др Никола Казарин (Rev. Dr. Nicolas Kazarian) English  |  ру́сский  |  ελληνικά

Савремени свеправославни саборски процес јавља се 1920. године, тј. паралелно са стварањем прве глобалне, политичке и мултилатералне институције назване Лига народа, која након Другог светског рата постаје Организација уједињених нација. Ова корелација је још очигледнија ако погледамо познату енциклику Васељенске патријаршије из 1920. године која је јасно успоставила везу између међународног одговора на трагедију Великог рата и мултилатералног ангажовања држава у спречавању будућег рата, и позвала помесне Цркаве да се уједине и делују као градитељи мира.

,,Стога, имајући у виду овакав покушај да све буде правовремено и могуће, нарочито у погледу обећавајућег естаблишмента Лиге народа, потрудисмо се да испод кратко изразимо наша учења и наше мишљење о начину на који разумемо ово зближавање и контакт, као и начин на који ми сматрамо да је могуће то и остварити. Стога, ми најискреније питамо и позивамо на расуђивање и мишљење других сестринских Цркава Истока и честитих хришћанских Цркава на Западу и свуда у свету.”

Овај цитат се често користи као доказ лидерства Васељенске патријаршије на пољу екуменског дијалога. Креирање Светског савета цркава три године након стварања Уједињених нација, 1948. године, показало се исправном одлуком. Постепено, свеправославни и предсаборски процес постаје мултилатерални процес, организујући потпуније релације између помесних Православних Цркава и фокусирајући се ка заједничком циљу као одговор на савремене изазове. Православна саборност се, стога, дефинише per se као мултилатерална. Оваква заједница помесних Православних Цркава дели забринутост за јединство, узајамно садејство, признавање других сестринских цркава, као и креирање прилика које би требале омогућити решавање спорова кроз дијалог.

Међутим, мултилатерализам је тренутно у дубокој кризи која одражава начин на који се Православна црква бори са саборношћу. Очигледно стање парализе Уједињених нација на глобалној сцени, ,,Брегзит” у Европској унији, повлачење Сједињених Америчких Држава из Унеска или Паришки споразум о климатским променама само су неки од примера глобалног окретања наспрам мултилатерализма. Да лу се онда и у Православној цркви суочавамо са истим опасношћу када је у питању саборност? Одговор на ово питање је могуће дати уколико се узме у обзир начин на који се аутокефалне цркве тренутно ослањају на савремене политичке проблеме.

Иза кулиса сложеног политичког контекста и јачања неонационализма, мултилатерализам и саборност су у опасности, а са њима мир и јединство. Криза мултилатерализма обележена је недостатком јасних циљева и средстава за постизање таквих праваца. Слично поменутом, криза саборности рефлектује мултиполарну стратегију помесних Православних Цркава и мањкање свеправославних могућности.

Билатеризам је свакако најгори непријатељ мултилатерализма, чак гори и од унилатерализма. Мултилатерализам и билатеризам коегзистирају и у честом су конфликту. У православној сфери ова тензија узима различите форме и постаје јаснија у васељенској арени. Примера ради, познато је да се Грузијска православна црква повукла из Светског савета цркава 1997. године, као и остала противна било којој екуменској димензији у документима Светог и Великог сабора у јуну 2016. године. Тбилиси је изразио снажно неслагање око римокатоличко-православног документа издатог у Кјетију, септембра 2016. Па ипак, папа Франциско је посјетио Грузију у октобру исте године. Парадокс? Не, само билатеризам!

Свети и Велики Сабор требао је да буде (и одиста био) круцијална провера православног мултилатерализма упркос одсуству четири помесне Цркве. Наиме, веза заједништва остала је нетакнута, донесене су одлуке, саборска веза између православних помесних Цркава била је ,,реципрочна” и очувано је јединство Цркве. Последице Светог и Великог Сабора изазивају неколико потешкоћа. Највећа од њих је, несумњиво, одсуство домостроитељног плана за православни мултилатерализам, премда поједине помесне Цркве покушавају створити простор за превазилажење таквог јаза.

Помесне православне цркве се састају у екуменским окружењима, у међурелигијским скуповима или на Епископским саветима у дијаспори, али ту не изгледа да постоји постсаборска свеправославна агенда, иако је пријем Светог и Великог Сабора детерминисан њиховом могућношћу да се припреме за следећи корак. Суочавајући се са таквим вакуумом у смислу глобалне свеправославне агенде, поједине помесне Православне Цркве прибегавају мултиполарној стратегији, користећи комеморације у циљу тестирања стварности саборске природе Православне Цркве, као и њихову способност да изразе локално руководство или, још више, глобално лидерство. У децембру, примера ради, Руска православна црква позвала је све поглаваре Православних аутокефалних Цркава да учествују у обележавању стогодишњице Октобарске револуције из 1917. године. Да слика говори хиљаду речи потврдио је и догађај када патријарх Кирил началствује окружен са 380 епископа Руске православне цркве. Сутрадан, обележавајући стогодишњицу Руске патријаршије (1917-1918), патријарх Кирил je председавао на завршној седници Светог архијерејског сабора Руске православне цркве уз учешће поглавара и представника аутокефалних православних цркава, изузев Васељенског патријарха и црквене делегације из Грчке. Само две помесне Православне Цркве су биле одсутне, иако четири нису дошле на Крит. Православни свет делује униполарно, а то је опасност за саборност Цркве.

Криза мултилатерализма у Православној цркви није само питање везано за првенство, него и за могућности. Данас, када је Свети и Велики Сабор иза нас, свеправославна саборност потребује више од комеморација, годишњица, итд. Потребна је, или мултилатерална институција (упркос кризи мултилатерализма), или бољи процес, тј, циљ и перспектива која ће омогућити свеправославној саборности да се суочи са изазовима данашњице.

Стога, Васељенски патријарх Вартоломеј током свог уводног обраћања Светом и Великом Сабору напомиње: ,,Црква конституише јединствено тело у целом свету, сједињено у истој вери и евхаристијском, тј. светотајинском животу, због чега јој је такође неопходна и синодалност на глобалном нивоу.”


Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.