Мора ли православље да буде препрека либералној демократији? Случај Србије 1903-1914

Борис Беговић (Boris Begović)  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Јасно је да се од пада комунизма православни хришћани суочавају са питањем демократског секуларизма. Под секуларизмом не подразумевам опадање религиозности, будући да се показало да тако нешто не стоји, већ секулaризам схватам као плурализам, на начин како га је Аристотел Папаниколау недавно дефинисано у свом уводном предавању „Хришћански секулaризам“ на конференције „Религија у јавној сфери“ која се сваке године одржава у Требињу, у Херцеговини. Узимајући у обзир да се у неким православним земљама покушало са моделом симфоније, чије се порекло може потражити у византијском периоду, он је указао на то да због различитих окупација – османске, аустроугарске, комунистичке – готово да није ни постојала могућност суочавања са поменутим питањем.

Међутим, постоји неколико изузетака. Један је изградња српске државе у касном XIX и раном XX веку. У свом спором али одрживом одвајању од Османског царства, које се завршило са de facto независношћу 1861. године и de jure независношћу 1878. године, Краљевина Србија, неспорно православна земља, искусила је фундаменталне дилеме у процесу изградње државе, развоја институција и организације друштва. Озбиљност тих дилема увећала је чињеница да политички пројекат српског националног ослобађања и независности био аутохтон, без покровитеља у било којој европској или некој другој земљи. ….

ОНО ДОБА У ГОДИНИ НАСТАДЕ КАДА ЧЕТВРТВИМ ГЛАСОМ ПОЈЕМО: ,,МНОШТВО БОГОУБИЦА, ЈУДЕЈСКИ НАРОД БЕЗАКОНИ…“

Богдан Букур (Bogdan G. Bucur)  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Узнемирујуће речи, емоције поремећене

Наслов је инспирисан речима из стихира на Блаженствима, а певају се на Велики четвртак. Сличне референце попут: ,,горди Израиљу, убиствени народе”, ,,завидљиви, злочиначки и преступни народе” и ,,на кривим путевима, Јевреја безаконих” јављају се у небројеној верзији енглеског превода јутрења Велике суботе, исписаним на страницама Посног триода.

Истина је да ти садржаји не изгледају тако оштро када се посматрају у контексту византијске реторике, а такође је тачно да је овај стил говора дат и у пророчким књигама јеврејске Библије (e.g., Михеј 6: 1-5; Амос 2: 9-12). Наравно, морамо узети у обзир свеукупни контекст раста ранохришћанске цркве од харизматске, егалитарне, теолошки иновативне и административно расејане групе у оквиру јудаизма првог века, па до све веће самосталне заједнице током другог столећа. У првим деценијама хришћанства, контекст витриолског антијудаизма који налази место у јеврејској Библији, тј. у неким апокалиптичким списима из периода Другог храма и Новог завета (e.g., ,,размножавање змија отровница”, ,,сатанско збориште”, ,,непријатељи Бога”, ,,синови ђавола”) постепено се мењао од искључиво јудејских дијалога до полемика између претежно хришћанске цркве и ,,Јевреја”. Све наведено има смисла уколико се посматра у датом временском контексту. Међутим, данас ови напади звуче врло неугодно, а знамо да је оваква реторика својевремено била део експлозивне субстанце која је довела до насиља над Јеврејима. ….

ЗАШТО ЈЕ ОВАПЛОЋЕЊЕ РАЦИОНАЛНО

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)  |  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Благовести, ευαγγελισμός, јесу објава благе/добре вести Марији да ће родити Спаситеља коме ће дати име Исус; то је дан Оваплоћења, дан када је Бог постао човек и један од нас. Овај спасоносни догађај прослављамо 25. марта/7. априла.

Наша православна традиција непрестано наглашава реалност да је Бог тога дана постао човек, тј. да је Исус зачет и, парадоксално, бива Бог и човек. Ово уверење у оваплоћење Бога у личности Исусовој – како се наглашава Символу вере да је: ,,зачет од Духа Светога”  тј. дејством Духа Светога – није лако појмити. У ствари, рекао бих да је у протеклих неколико векова ова чињеница пала у немилост. Један од разлога јесте што од XVII века преoвладава научни стандард истине, а идеја да Бог може постати човек се јавља као нешто необично, нешто што није научно утврђено. У времену где се верује само у оно што може бити потврђено, доказано и евидентно, вера у Бога који постаје човек и један од нас јесте нешто што не може једноставно одговорити параметрима истине. Чак и пре Научне револуције, таква истина није била лака за поверовати. Изучавајући ранохришћанске списе, откривено је да грчки философи нису сматрали да је ово уверење одиста рационално.

Ипак, на крају се ради о питању везаном за његову афирмацију, или његово порицање. Сматрам да, у суштини, то и јесте сама срж хришћанства. ….

Наше неолиберално православље

Давор Џалто  |  English

Овај текст говори о православној цркви у њеној институционалној димензији. Још говори о начину на који институција цркве функционише у земљама у којима је православље доминантна и традиционална вера (тзв. ”православним земљама” што је, иако ефектна, суштински парадоксална формулација). Чини се, и то ће бити основна теза у овом тексту, да вођство православне цркве прихвата и практикује многе вредности и методе које уобичајено везујемо за функционисање неолибералног корпоративног сектора.

Наравно, неолиберална идеологија (која, по свом основном карактеру није ни нова ни либерална) није нешто што одликује само корпоративни свет. Током преотеклих неколико година, неолиберална логика је аплицирана на практично све сегменте нашег друштвеног, културног и политичког живота. ….

ЂАКОНИСЕ И КАМИЉИ НОС

Пол Ладоуцеур (Paul Ladouceur)  |  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Опоненти женског ђаконата у Православној цркви практично увек излазе са два аргумента: ,,природни и економски поредак мушкарца и жене”, и убеђење да ће васпостављање женског ђаконата неизбежно водити ка другим нежељеним променама у православљу.

Заговорници против рукополагања и постављања жена на литургијске, па чак и ванлитургијске, положаје тврде да постоји природни поредак мушкарца и жене, по коме Бог заповеда да жена буде подређена мушкарцу. Ова теорија природног поретка доводи у питање темељни принцип светоотачке антропологије, тј. онтолошку једнакост мушкараца и жена. Поменути принцип је оштро изобличен у дискурсу (Реч XXXVII) светог Григорија Богослова у контексту расуђивања о чедности и прељуби. Свети Григорије напомиње:

Жена, узнегодовавши против мужевљеве постеље, чини прељубу, због чега подлеже строгом законом осуђивању, а муж, када учини прељубу са женом, не подлеже истој осуди? Ја не прихватам такво законодавство, нити одобравам обичаје. Мушкараци су били законодавци, због тога је закон уперен против жена. […] Бог тако не поступа, не говори: “Поштуј оца свога и мајку” […]Видите како је законодавство уједначено. Исти је Творац мужа и жене, исти су прах и обоје су једно обличје; један је и исти закон за њих, једна је смрт, једно је васкрсење; на исти начин се рађамо од мужа и жене […] Христос својим страдањем спасава обоје. Ради мужа је Он постао тело, али исто тако и ради жене. Ради мужа је умро, али се и жена спасава том смрћу.

….