Хабтом Јоханес (Habtom Yohannes)

Рат који је у току у Тиграју, колевци етиопског православног Тевахдо хришћанства, могао би довести до још једног расцепа етиопске православне цркве Тевахдо (EtOTC), овог пута на етиопску православну Тевахдо цркву са седиштем у Амхари и православну Тевахдо цркву у Тиграју, додатно ослабљујући другу по величини православну цркву после Русије и највећу цркву оријенталне породице. Први расцеп етиопске православне цркве Тевахдо догодио се 1994. године, када је Еритрејска православна црква Тевахдо (ErOTC) добила аутокефалност од покојног патријарха Шеноуде III након независности Еритреје од Етиопије 24. маја 1993. (Stéphan, Bonacci, & Persoon, 2014). Ако се Тиграј одлучи за отцепљење од Етиопије и успостави своју независну националну државу попут Еритрејаца, тада Александрији не преостаје ништа друго него да Тиграјској православној цркви Тевахдо (TOTC) одобри аутокефалност. Обе опције, аутокефалност или наставак у оквиру Етиопског синода, подразумевају огромне изазове.

Иронично, тренутна етиопска криза почела је да излази на површину у априлу 2018. године, када је Абиј Ахмед Али постао премијер[i] друге најнасељеније афричке земље након Нигерије. Одмах након што је Абиј Ахмед дошао на власт, пустио је све политичке затворенике и амнестирао све незадовољне прогнанике да се врате у Етиопију, укључујући опозиционе групе и њихове медије који су били стационирани у Европи и Сједињеним Државама. Неке од ових етиопских опозиционих група имале су своју војску у суседној Еритреји. Након што су Абиј Ахмед и еритрејски председник Исаиас Афверки 9. јула 2018. године у главном граду Еритреје, Асмари, потписали мировни споразум, осам побуњеничких група вратило се у Етиопију. Чак, Ахмед је отишао чак до Сједињених Држава како би убедио патријарха Абуне Меркориоса (Амхара) и његов синод да се врате кући после 27 година у егзилу и помире се са Етиопским синодом под патријархом Абуне Матијом. Све ово је Абију Ахмеду донело Нобелову награду за мир за 2019. Међутим, Народноослободилачки фронт Тиграј (TPLF), који је доминирао Етиопијом последњих 27 година, осећао се отуђеним брзином трансформација.

Кристофер Хаул (Christopher Howell)

Када је био млад, а Русија била у револуцији, Теодосиј Добжански (1900-1975) осетио је „хитност проналаска смисла живота … у крвавој гужви“. Али заглавио се између два пола која су га једнако вукла: религије и науке. Волео је Дарвина и волео је Достојевског. „Интелектуална стимулација изведена из дела Дарвина и других еволуциониста супротстављена је оној која је произашла из читања Достојевског“, написао је пред крај свог живота (Dobzhansky, The Biology of Ultimate Concern, 1967, 1). Решавање ове напетости постало је једна од покретачких снага његове каријере. У наредним деценијама, након што је побегао у Америку и постао „неперспективна особа“ у СССР-у, Добжански ће се појавити као један од највећих биолога двадесетог века, а његово дело неће карактеризирати сукоб већ потрагу за синтезама. Три синтезе су које се истичу као лекције које треба памтити: синтеза природне селекције и генетике, демократије и политике и религије и науке. У овом тексту желим прво да погледам начин на који је Источно православно порекло Добжанског информисало његову науку и допринело историји еволуционе биологије.

Необично име Теодосија Добжанског било је последица молитава његове мајке. Како је испричала ћерка Добжанског Софија, „Родитељи мог оца су били прилично дуго без деце након венчања и покушавали су да своје стање поправе молитвом и ходочашћем“ (S.D. Coe, “Theodosius Dobzhansky: A Family Story,” Adams 1994, 13) Њихово молитвено путовање одвело је украјински пар у светињу светог Теодосија Черниговског, а када су се убрзо нашли са дететом, крстили су га светитељевим именом. Добжански је тако био упетљан у православну верску културу од свог рођења и пре тога. Потицао је из дугог низа свештеника са мајчине стране (нешто што је увек осећао важним), а његова склоност Достојевском била је подједнако генетска као и естетска, јер је великог романописца убрајао и међу своје претке по мајци.

Тамара Грцелице (Tamara Grdzelidze)

После постављања металног крста који ће заменити заставу Европе испред парламента Грузије 5. јула, намера ми је била да пишем само о амбивалентности овог крста, али ствари су се застрашујуће преокренуле.

Светски медији и друштвене платформе обилато су извештавали о догађајима који су се одвијали око дана Параде поноса, посебно о догађајима последњег дана када су организатори Параде одлучили да избегну сукобе и отказали „Марш Достојанства“ петог јула. Ова одлука резултат је невиђене агресије на новинаре и медије истог дана. Извештавали су о демонстрацијама против поноса — чији су организатори антизападне, тј. Пропутинистичке руске снаге — које је православна црква Грузије снажно подстакла.[i] Млади сниматељ са једног од опозиционих ТВ канала, Лексо Ласкарава, који је тешко претучен и повређен, пронађен је мртав код куће 11. јула. Стога је моја првобитна намера засењена трагедијом губитка људског живота.

Александра Селасије Антохин (Alexandra Sellassie Antohin)

Од избијања нереда између савезних и регионалних снага у Тиграју у новембру 2020, у северном делу Етиопије који се граничи са Еритрејом, две главне димензије кризе биле су у међусобном сукобу. Постоји оружани сукоб и његова немерљива људска цена и траума, а постоји и извештавање о овом сукобу. Била сам сведок аргумената Етиопљана изван Етиопије, мог примарног центра посматрања, који се фокусирају на то ко је крив, чији дневни ред испуњава извештавање и контролу обима и утицаја хуманитарних услова на терену. Прича о причи имала је примат над непорецивом чињеницом да људи пате и умиру и виде срж проблема: гледамо земљу која ратује сама са собом.

Као Етиопљанка и Американка, осећала сам се повремено ментално и емоционално парализовано. То је компликована прича о политичкој фрагментацији, са наизглед бесконачним конкурентским наративима заснованим на раштрканим информацијама. Стигла сам у лични ћорсокак где је нуђење кохерентног тумачења и анализе деловало немогуће. Најновије вести о прекиду ватре нуде само привремено олакшање невиним и рањивим и више хране за сукобљене наративе који спречавају јасна размишљања у овом конфликту.