Кристофер Хаул (Christopher Howell)

У два претходна текста обрадио сам научне и политичке ставове научника Теодосија Добжанског. Трећа област на коју бих желео да се фокусирам је религија, где смо на мање стабилном терену. Ставови Добжанског о религији били су идиосинкратични и веома лични, а нејасно је у којој мери се држао одређених православних доктрина. Иако је отворено говорио о својим симпатијама према религији и интересовању за филозофска питања, много је држао за себе, молећи се на језику који његове колеге нису разумеле.

Ово је отежало анализу његових веровања. У „Великом старом човеку еволуције“, Ернст Мајр је приметио да Добжански верује у личног Бога, док је Франциско Ајала (присутан са Добжанским када је умро) тврдио у својим мемоарима да Добжански није. Са своје стране, Добжански је с времена на време ублажио традиционалне догме, али је такође написао у Коначној забринутости да се „нема користи“ молити се „деистичком Богу часовничару“. Добжански се често молио. Па, како ћемо ово решити?

Веровање је само један део религиозног живота. Док су веровања Добжанског понекад била недокучива, његова пракса је била отворенија. У одличном есеју о Добжанском који је укључен у Еминентни животи у науци и религији двадесетог века, Јитсе М. Ван дер Мер описује начин на који је Добжански био под утицајем Соловјева, али такође укључује дубоко урањање у његове дневнике и часописе како би показао да је религија била преокупација током целог живота, а не само како се приближавао смрти (како се понекад мислило). Добжански је ишао на исповест, иако се чинило да није сматрао грех толико значајним као што би његове колеге очекивале (под утицајем протестантског наглашавања изопачености, чак и ако су га одбацили). Као последица тога, он није веровао да грех онемогућава чињење добра, одржавајући своју одбрану људског деловања и слободе пред детерминизмом (било научним или теолошким).

Масимо Фађоли (Massimo Faggioli)

Папино путовање на Кипар и у Грчку (2-6. децембра 2021.) показало је Фрањину заинтересованост за Медитеран, који је био и фокус његовог првог путовања (Лампедуза у јулу 2013.), али и источно православље као путујући сапутник католичке цркве која је све више подложна идентитарним и националистичким тензијама у Европи и широм света.

На овом путовању било је различитих и међусобно повезаних димензија. Постојала је екуменска димензија са привилегованом пажњом на источне православне цркве у континуитету са кључним партнерством од 2013. између Фрање и васељенског патријарха Константинопоља, Његове Светости Патријарха Вартоломеја. Постојала је хуманитарна димензија, са Светом столицом која је посветила много енергије да скрене пажњу на вишеструке кризе на више фронтова у овој области, што је допринело дуготрајној миграцији из Африке у Европу. У последњој деценији, деградација безбедносне, социјално-економске и еколошке ситуације у многим земљама које се суочавају са западним, централним и источним Медитераном учинила је mare nostrum уско грло у протоку људских бића која беже од ратова и пропалих или полу-пропалих држава у Африци, на Блиском Истоку и у Централној Азији. Постојала је политичка димензија са Фрањом као отвореним противником национализма и популизма који сада долази у Грчку, родно место демократије (иако не либералне и уставне демократије), да позове Европу и међународну заједницу на њихову моралну одговорност. Далеко у позадини, коначно је постојала еклисиолошка, унутаркатоличка димензија која се за Фрању мора увек односити на оно што католици раде ad extra.