Одложена апокалипса: Патријарх Кирил о обуздавању Антихриста у Украјини

МOРИН ПЕРИ (Maureen Perrie)

Патријарх московски Кирил прославио је 20. новембра 2022. свој 76. рођендан. На пријему поводом тог догађаја, одржаном у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, Патријарх је апокалиптичним речима упозорио своје госте на актуелне опасности са којима се суочавају Русија и Руска православна црква. Не помињући експлицитно рат у Украјини, Кирил је позвао Цркву да активно учествује у „борби наше Отаџбине против глобалног зла“ и против „овог покрета Антихриста, који је у стању да уништи и цео свет и Русију“. Све силе Антихриста, тврдио је он, биће усмерене против Русије, јер је данашња Русија била „спутавајућа сила“ (uderzhivuaiushchii) која се помиње у Светом писму у вези са појавом Антихриста у свету.[1]

Обраћајући се присутнима на свом рођенданском пријему који су углавном чинили јерарси православне цркве, Кирил очигледно није осећао потребу да објашњава библијски концепт „спутавајуће силе“. Неколико месеци раније, међутим, у проповеди коју је одржао у Саборном храму Христа Спаситеља 7. априла, Кирил је позвао на молитву за мир у Украјини и за очување јединства Православне Цркве. Зашто су, упитао је, спољне силе напале „руску земљу“? Библија, објаснио је као одговор, садржи референцу на одређену силу која спутава долазак Антихриста у свет. Не каже која је то сила: неки мисле да је то било Римско царство; други верују да је то Црква. Ово последње гледиште је тачно, тврдио је Кирил, али сила спутавања је и „цео благочестиви народ свих времена и свих земаља, то је православна вера која живи и делује у православној цркви“. Због тога, закључио је, непријатељи Цркве сада нападају њено јединство.[2]

Кирил је мислио на одломак Друге посланице светог апостола Павла Солуњанима, у којем апостол објашњава да ће другом доласку Христовом претходити појава „човека безакоња“ или „сина погибељи“ који се лажно проглашава да буде Бог, али који се тренутно обуздава – улога коју има „који сада обуздава“ безакоње [2. Сол. 2, 1-12]. Овај помало нејасан пасус је, како је Кирил признао у својој беседи, био предмет бројних тумачења. Иако се „човек безакоња“ генерално сматра антихристом, идентитет „обуздавајуће силе“, која се често назива грчким изразом „katechon“, био је предмет многих спорова. Патријарх је у априлској проповеди поменуо став да је то Римско царство, али није додао да су ту идентификацију неки руски филозофи проширили и на Други и на Трећи Рим (Византију и Москву). У ствари, концепт Русије као катехона постао је модеран у бројним екстремно десничарским националистичким и ултраправославним круговима чак и пре инвазије на Украјину у фебруару 2022; неоевроазијски идеолог Александар Дугин, на пример, већ неколико година редовно објављује апокалиптичке чланке на веб страници Катехон (katehon.com). Није јасно колико се концепт Русије као катехона проширио од ових екстремистичких рубова до главног тока савремене руске политичке мисли, али Кирилов помак од његове идентификације ‘обуздавајуће силе’ као Цркве и њених следбеника (у његовој априлској проповеди) на његову идентификацију као саме Русије (у његовом новембарском рођенданском обраћању) сугерише кретање ка отворенијој националистичкој позицији патријарха, који не може бити несвестан идеолошких резонанција концепта.

Што се руске владе тиче, последњих месеци приметан је пораст верског или квазирелигијског дискурса. У бурном говору председника Путина у Кремљу 30. септембра 2022. којим је обележио анексију четири украјинска региона од стране Русије, он је осудио западне елите због њиховог одбацивања „традиционалних вредности“ и описао њихове ставове као „„обрнуту религију“ – чисти сатанизам.’ И одмах је додао цитат из Беседе на гори, где је Христос упозорио на „лажне пророке“: „По плодовима ћете их познати“ [Мт. 7, 15-16]. Путин је тако имплицирао да су „отровни плодови“ западних лидера показатељ њихове зле природе:[3] фраза „лажни пророци“ је наравно еквивалент „лажним Христосима“ (види на пример Мат. 24, 24), а самим тим и изразу Антихрист.

Недавно је Дмитриј Медведев, бивши премијер, а потом и председник Русије, а сада заменик председника Савета безбедности, објавио грубо срочен текст на свом Телеграм налогу поводом Дана националног јединства (4. новембра 2022), у којем се хвалио да, иако Русија има потенцијал да пошаље своје непријатеље у ватру пакла (очигледно се односи на покретање нуклеарног рата), да ће се уздржати од тога. Уместо тога, рекао је он, Русија је имала свети циљ да заустави врховног владара пакла, „какво год име да користи: Сатана, Луцифер или Иблис“, чији је циљ уништење.[4] Медведевљево коришћење израза ‘Иблис’, имена муслиманског еквивалента хришћанском ђаволу, може указивати на потенцијалну потешкоћу за руске политичаре у употреби отвореног хришћанског језика током рата у којем су многи војници мултиконфесионалне Руске Федерације су нехришћани.

Ово је очигледно мањи проблем за патријарха Кирила. Концепт ‘обуздавајуће силе’ је у ствари прилично привлачан за позивање у ратно време, у поређењу са традиционалнијим апокалиптичним појмовима. Док Антихрист може бити негативна и дијаболичка фигура, наговештавајући последња времена и последњи суд, катихон може бити позитивна мотивација за патриотску мобилизацију. У слици Русије као „силе која обуздава“ глобалне силе зла, патријарх Кирил је можда пронашао идеалну метафору за промовисање фикције да је руска инвазија на Украјину племенита кампања самоодбране.


[1] http://www.patriarchia.ru/db/text/5978803.html

[2] http://www.patriarchia.ru/db/text/5915151.html

[3] http://www.kremlin.ru/events/president/news/69465

[4] https://t.me/medvedev_telegram/206


Мoрин Пери је професор емеритус руске историје на Универзитету у Бирмингему.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Васељенска патријаршија и теорија „варварских земаља”

Метју Ними (Matthew Namee)

Један од кључних прерогатива које полаже Васељенска патријаршија је њена јурисдикција над такозваном „дијаспором“ – регионима који нису укључени у географске границе других аутокефалних цркава. Она инсистира да је ова искључива екстериторијална јурисдикција укорењена у 28. халкидонском канону који каже:

Према томе, сами митрополити понтијске, азијске и тракијске провинције, а још и епископи у варварским крајевима речених провинција, да бивају хиротонисани од напред реченога најсветијега престола најсветије Константинопољске цркве.

Ову фразу – „епископи у варварским крајевима речених провинција“ – тумаче присталице тврдњи ВП да се односи на „оне територије изван географских граница других Помесних (аутокефалних) Цркава“.

Али то није оно што канон изричито каже; то је тумачење. На први поглед, чини се да се канон односи само на епископе који припадају епархијама Понта, Азије и Тракије, који служе међу одређеним варварима. Стандардни канонски коментатори – Зонарас, Балсамон, Аристенос – сви тумаче фразу дословно, упућујући на одређене варварске групе које су биле у близини Понта, Азије и Тракије. На прелазу из 19. века, Свети Никодим понавља ово тумачење у Педалиону. Модерне теорије нема нигде.

Настави са читањем

Која је православна црква у Украјини највећа?

Томас Бремер (Thomas Bremer)

Од тренутка када је васељенски патријарх почетком 2019. године дао аутокефалност Православној цркви Украјине (ПЦУ), она се такмичи са Украјинском православном црквом (УПЦ) не само око каноничности, већ и око броја парохија и броја верника. Свака од њих тврди да је једина канонска црква у земљи, а такође и највећа, али бројна премештања парохија из надлежности УПЦ у јурисдикцију ПЦУ (а неколико пута и обрнуто), ратна ситуација—и заокупљеност власти и верника хитнијим проблемима — чини готово немогућим да се дође до поузданих података. Дана 13. септембра 2022, шеф Државне службе за етнополитику и слободу савести, Олена Бохдан, јавно је описала УПЦ као највећу верску „мрежу“ у земљи. Неколико дана раније, документ који је процурио је показао да управа украјинске службе безбедности за град и округ Кијев каже да премештање верника из УПЦ у ПЦУ представља претњу по националну безбедност (пошто парохијски састанци оних који припремају трансфере могу довести до отворених сукоба и пошто „трансфери могу подстаћи међуконфесионалну мржњу”). Синод ПЦУ реаговао је 18. октобра саопштењем у којем се тврди да државни органи ометају прелазак парохија из УПЦ, „која има само четири одсто подршке јавности“.

Међутим, остаје отворено питање која је црква већа. Постоје два начина бројања: по броју парохија или по броју верних. Што се тиче парохија, украјинске власти имају веома детаљну статистику. Свака верска заједница која жели да постоји легално у Украјини мора да се региструје код поменуте Државне службе и да редовно даје податке о броју парохија, свештенства, образовних институција итд. Ову статистику имамо дуги низ година, што нам омогућава да видимо динамику растa (или опадањa) верских заједница. За тумачење ових бројева важно је неколико елемената:

Настави са читањем

Крштење a la Carte; или зашто православци морају озбиљно да разговарају о људском идентитету

Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)

Био је то сасвим нормалан грчки летњи дан у јулу 2022, пре него што је православно крштење изазвало жестоку дебату, или још једну епизоду у „културним ратовима“, у вези са захтевима (има ли их?) да се дете крсти у Цркви. Иако су Грци навикли да читају о активностима Цркве у новинама и на друштвеним мрежама, на пример о црквеној имовини или мешању Цркве у политичка питања, ово је било нешто другачије природе. То је довело у први план низ кључних питања везаних за хришћански идентитет у секуларно доба. Постоје ли неки посебни теолошки или други предуслови који дозвољавају или спречавају нечије крштење? Да ли Црква прихвата истополне бракове?

Архиепископ Елпидофорос, поглавар Грчке православне архиепископије у Америци је 09. јула 2022. посетио Атину да би крстио децу славних модних дизајнера Питера Дундаса и Евангелоса Бусиса у парохији изван Атине (Виулијагмени). Ова парохија припада јурисдикцији митрополије глифадске, једне од осамдесет епархија које чине синодални систем Цркве Грчке. Убрзо је ово наизглед обично крштење постало бојно поље за локалног епископа и друге традиционалисте који су реаговали против њега из разних разлога: површински, због јурисдикције, али суштински због хомосексуализма, јер је у њему учествовала деца истополног пара.

Настави са читањем