Марко Павловић

После прекида општења између Руске православне цркве (РПЦ) и Васељенске патријаршије (ВП) због статуса православне цркве у Украјини, питање консензуса у православној цркви је од неизмерног значаја. Упитно је да ли Москва и Константинопољ деле исту еклисиологију, али питање решења раскола православне цркве у Северној Македонији (Македонске православне цркве) које се управо дешава даје нову наду за будућност.

Епархије православне цркве у Северној Македонији су биле саставни део Српске православне цркве (СПЦ) до 1967. године. После Другог светског рата, СПЦ је била под комунистичким режимом у Југославији и због велике репресије није могла слободно да реагује. Управо током тог периода су епархије православне цркве на данашњој територији Северне Македоније једнострано прогласиле аутокефалност од СПЦ-е и отпочеле раскол.  Македонска црква је због тога већ деценијама изолована и налази се ван јединства са Помесним православним црквама.

Пoл Гавриљук (Paul Gavrilyuk)

У Мариупољу руске ракете уништавају породилиште, ранивши на десетине. У међувремену, у Москви патријарх Кирил (Гундјајев) благосиља руске трупе. У истом граду Мариупољу руске бомбе убијају стотине деце и стараца у Драмском позоришту. Путинов патријарх има храбрости да опише рат као „метафизичку борбу“ против западних вредности. Руски пројектил уништава зграду у Одеси, затрпавајући живу мајку са својим тромесечним дететом. Покоран свом господару у Кремљу, Гундјајев оправдава рат као чин самоодбране.

Многи западни посматрачи су збуњени. Зар трупе које је благословила Руска православна црква тренутно кољу православне цивиле у Украјини? Зар руски пројектили не уништавају православне цркве и манастире, заједно са школама, болницама и железничким станицама, сународника православаца у Украјини? Ако је све ово тачно, како Патријарх Кирил може са својим благословом да шаље руске трупе у борбу? Није ли овај рат управо „братоубилачки“, како га је назвао митрополит Онуфрије (Украјинска православна црква – Московска патријаршија), у тренутку недавно пронађеног здравог разума? Митрополиту Онуфрију раније није синуло да је руска инвазија на источну Украјину 2014. такође била чин братоубиства. У међувремену, неколико других епископа под Онуфријевом јурисдикцијом наставља да промовише слепо потчињавање патријарху Кирилу, који рационализује и оправдава убијање припадника њихове пастве у Украјини – бомбардовање и гранатирање, клање деце и цивила и расељавање милиона – као чин самоодржања Русије. Да ли су Онуфријеви епископи изгубили разум или савест? Да ли је ово глупост или издаја? Какав год да је одговор, исход је исти: саучесништво у насилним чиновима невиђених у Европи од Другог светског рата.

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

Најстарије сачуване хришћанске химне осмишљене искључиво за Страсну недељу су скуп познат као Самогласна. У савременој Православној Цркви певају се за време богослужења Царских часова на Велики петак ујутру (завршна химна се пева током две додатне службе). Поред њихове старине, најзначајнија карактеристика ових химни је да су оне прве окривиле „Јевреје” за Христову смрт. Не само да је ова оптужба историјски погрешна, већ је представљала драматичан раскид са ранијим химнама које су се одразиле на распеће. На основу недавних историјских истраживања, сада смо у могућности да повежемо увођење антијеврејске реторике у Самогласна са прецизним догађајима у Палестини у време њиховог састављања. Овај историјски доказ додатно наглашава нашу потребу да се позабавимо теолошком неповезаношћу антијеврејске реторике ових и других химни насталих у каснијим вековима.

Самогласна су можда најстарије химне Свете недеље, али нису биле прве које су обележиле смрт и васкрсење Исуса Христа. Отприлике хиљаду химни које наглашавају управо те теме претходе Самогласној. Те раније химне су састављене за осмонедељни циклус недељних богослужења, познатих као Осмогласник, и опстале су у тексту познатом као Јерусалимско грузијски напев. Иако неке од тих химни садрже негативне изјаве о Јеврејима, у равнотежи оне доследно постављају читаво човечанство као одговорно за Христову смрт, управо зато што Христова смрт и васкрсење спасавају цело човечанство од смрти. Другим речима, наше најраније сведочанство о хришћанској Литургији нас поучава да су, недељу за недељом, хришћани певали о себи као о најодговорнијима за Христову смрт. И историјски и теолошки је значајно да најранији хришћани у Јерусалиму нису приписивали кривицу за Исусову смрт ван своје заједнице.