Роберт Нелсон (Robert Nelson)

Као и сви византијски историчари уметности, забринут сам због претварања цркве Свете Софије у џамију ове године. Будући да нисам могао да путујем због пандемије, о тренутном стању Цркве знам само по сликама на интернету и од пријатеља у Истанбулу, посебно Давида Хендрикса, који је доставио горњу слику. Велики мозаици цркве су покривени како не би вређали муслимане у време молитве. Два су у кохи у апсиди позади, Богородица је раније виђена у центру, а прелепи анђео који одузима дах с десне стране.

Велики византијски под наоса прекривен је ћилимима, прикривајући тако оно што грчки извори називају „рекама“, тамнозелени мермерни под ширине наоса. Раније су указивале на литургијске поворке баш као што трагови креде на сцени упућују балетски кор где да стоји. Видевши те мермерне траке у музеју Свете Софије, замислио сам велике поворке патријарха, епископа, свештеника, ђакона и чланова хора који су некада пролазили преко наоса пре него што би сви изашли да би наставили литију негде другде у Цариграду. О рекама и њиховој употреби у литургији сазнао сам од научника из архитектуре и литургике. Други су учинили више да замисле цркву током средњег века. Овде желим да наведем рад Бисере Пенчеве. Са колегама је научно реконструисала дуге одјеке простора. Користећи акустичне карактеристике зграде коју су открили, Капела Романа (Cappella Romana) је забележила појање Празника Светог Крста, чинећи да звучи као да је тамо у Цариграду. Док ово куцам, преслушавам тај снимак и транспортован сам натраг у Цариград.

Вил Коен (Will Cohen)

На уводним страницама књиге Рода Дрејера Живи без лажи: Приручник за хришћанске дисиденте (Сентинел, 2020) претпоставља се да су лажи које данас највише прете да захвате хришћане оне које долазе из културне и политичке левице. Политичка коректност, култура одстрањивања, антирасистичка врста подучавања, родна теорија, „култ социјалне правде“ – које Дрејер све третира као један јединствени систем лажи – оно је према чему он каже да хришћани морају да буду опрезни и да одбију да учествују. Да би им помогао да их ојачају у овом отпору, Дрејер препоручује својим првенствено северноамеричким читаоцима примере изузетних хришћанских дисидената из 20. века из источне Европе који су устали против тоталитарних режима. Неке су познате личности попут Александра Солжењицина (из чијег есеја обраћања руском народу долази опомена да се „не живи од лажи“), Вацлава Хавела и Карола Војтиле. Други су мање познати, међу њима хрватски језуитски свештеник Томислав Поглајен Колаковић, руски православни дисидент Александар Огородников, руски баптистички пастор Јуриј Сипко и чешки католички математичар и активиста за људска права Вацлав Бенда. Дрејер нуди извештаје о овим и другим херојским ликовима и извлачи знатну мудрост из њихових списа и сећања оних са којима је разговарао и који су их познавали.

Марк Ареи (Mark Arey)

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. (Проп 1,9)

QAnon и “Trumplicals” (Једноставно не могу да користим дивну реч „Јеванђеље“ да бих их референцирао.) Изгледа да су и једни и други дошли ниоткуда, ослободивши свест нације председавањем Доналда Трампа. Али они су све време били тамо, скривајући се наочиглед историје америчког хришћанства.

Волео бих да „Qs“ пронађу пут до Друге апологије Јустина Мученика или Молбе за хришћане Атинагоре из Атине. Да су имали имало разумевања за прошлост, могли би видети како су оптужбе за изопаченост и канибализам коришћене против раних хришћана. Али, они су одмах ускочили, подстакнути њиховом мржњом и страховима, бацајући „клевету у крви“ против Јевреја за гротескну меру. Сав овај страх од прождирања из новог култа „Q.“ Још увек не могу да схвате шта да раде са 6 главом из Јеванђеља по Јовану. Зар не схватају да православци и католици „гризу“ Божје тело при сваком Причешћу? Да ли треба да будемо спремни да наше цркве и синагоге нападну попут пицерија, где наоружани фанатици који траже кланицу ужаса?