СМРТ СЕКУЛАРИЗМА: РУСИЈА, ТУРСКА И НЕУПУЋЕНОСТ ЗАПАДА

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

...

„Секуларно” је осетљив појам. Ову реч већина повезује с „нерелигијским”, „одсуством религије” или „одбацивањем религије”. У западном свету је у једном тренутку постојао јак консензус да ће с порастом модернизације, под којом се обично подразумева технолошки и научни напредак, религија престати да буде потребна и да ће једноставно ишчезнути. То што се консензус који су држали интелектуалци Запада одржавао током два века – и то са великом ароганцијом – показао очигледно неистинитим, само је један од многих примера како се иронија пројављује у историји. Религија не одлази; никад нигде није ни отишла.

Та трагична иронија најочитије се сагледава на примеру Русије и Турске. Док већина медија, регионалних експерата и владиних службеника посвећује пажњу војним провокацијама Турске у источном Средоземљу или утицају Русије у Сирији – као што би то и требало – нико не увиђа не мање важну паралелу која се може повући између две земље, a која има везе с религијом. У обе земље се скоро истовремено појавио облик веромрзитељског секуларизма: у Русији 1917. године са Лењином, а у Турској 1923. године са Ататурком. Деценијама је свет био сведок не само француског секуларизма, него и активног угњетавања и репресије религије, што је довело до културног и политичког чишћења верског утицаја у Русији и Турској. Културно чишћење се огледа у чињеници да је бити Рус или Турчин било потпуно одвојено од било каквог верског идентитета. И док су доминантне религије – православно хришћанство и ислам – обе патиле под тим секуларистичким режимима, верске мањине су подједнако лоше прошле, ако не и још горе. Само у Турској, број православних хришћана је у Цариграду спао са преко 100 000 колико их је било одмах након Другог светског рата, на мање од 2 000 колико их има данас.

Настави са читањем

АЈА СОФИЈА И ИЗАЗОВ ВЕРСКИХ СЛОБОДА

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

...

Хришћански лидери и секуларне владе широм света су с ваљаним разлогом осудили недавну одлуку турског суда да Аја Софију претвори у џамију. Заправо, ова одлука је последњи корак у низу оних који су предузети у вишевековним напорима турске владе да избрише прошлост и присуство хришћанства у Турској. И док залагање председника Ердогана за ову промену није ништа друго до бестидно улагивање конзервативним исламистима у јеку све гласнијих осуда, таква одлука намеће низ тешких питања онима који заговарају поштовање „верских слобода” потлачених хришћанских мањина у региону.

За почетак, намеће се питање да ли је принудно претварање Аја Софије из џамије у музеј 1935. године, објективно речено, заиста био чин друштва које тежи демократији. Нема сумње да је Кемал Ататурк, творац савремене Турске, ту промену спровео као део широког плана да државу одвоји од ауторитета који је ислам уживао у прошлости отоманског друштва, те да унапреди своју визију будуће Турске која ће бити радикално секуларна земља.

Настави са читањем

ЈОГА И ПРАВОСЛАВЉЕ

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

У јеку препорукā да практиковање јоге може помоћи у борби против анксиозности као последице вируса COVID-19, а које су објављене почетком овог месеца у многим грчким медијима, Свети синод грчке цркве увидео је као своју дужност да изда званично саопштење према коме је практиковање јоге „апсолутно неспојиво са православном хришћанском вером и да за њу нема места у животу хришћана“ (нагласио бих). Ово није први пут да Синод упозорава на опасности јоге, јер је поведен одлуком Светске здравствене организације која је 21. јун прогласила Светским даном јоге, 2016. године издао слично саопштење.

Да ли је мудро што је Грчка црква заузела овакав став о јоги? Да ли је јога апсолутно неспојива са православном хришћанском вером?

Настави са читањем

ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО, СИСТЕМСКИ РАСИЗАМ И ПОГРЕШНА СТРАНА ИСТОРИЈЕ

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos) и Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

...

Када је архиепископ Јаков пружио подршку Мартину Лутеру Кингу у Селми 1965. године, многи Грци у Америци су га клеветали, јер су били увређени зато што се њихов архиепископ „братими са хушкачима за грађанска права.” Педесет и пет година касније, ставови су се драстично променили. Јаковљево марширање раме уз раме са Мартином Лутером Кингом сматра се једним од епохалних тренутака у православном хришћанству у Сједињеним Америчким Државама, а можда и глобално. Ми данас игноришемо или се извињавамо у име оне генерације православних која није разумела моралну нужност покрета за грађанска права.

Сада се налазимо у сличном тренутку. Да ли ће наши унуци морати да се извињавају у наше име јер смо ми подржали погрешну страну, или ћемо прихватити критички дух покрета „Црни животи су важни” зато што је то морално и теолошки прихватљиво?

Настави са читањем