ВАСКРСЕЊЕ КОД НАС: КОМЕНТАР НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО ЈОВАНУ (20:19-20)

Xараламбос Ливиос Пападопулос

Овај текст је првобитно објављен на грчком на блогу Академије за теолошке студије Волос, , πολυμερώςκαιπολυτρόπως („На много различитих начина“). Прочитајте грчки оригинал.

После Христовог васкрсења сведоци смо да се Он једанаест пута појавио својим ученицима. Његова сврха је само једна: да им помогне у њиховом веровању и да их убеди у чињеницу Васкрсења. Важно је разумети чему је Христос стремио појављујући се својим ученицима, јер то потврђује чињеницу да вера у Васкрсење мртвих не представља ствар интелектуалног прихватања. Васкрсење се не може разумети само разумом, већ се у Духу Светом открива онима који искрено траже Христа.

Није случајно што људи данас прихватају да је Христово учење од вредности и важности, али им је изузетно тешко да поверују да је васкрснуо из мртвих. Ако је Његовим ученицима било тако тешко – тј. особама које су живеле с Њим, чуле његово божанско учење и искусиле Његова чуда (види Лк. 24:11; Мт. 28:17) – да верују у Васкрсење, замислите како је свима нама, савременим верницима, тешко; јер наша вера није јака и чврста, већ слаба. Вера, међутим, није само људско питање. Пре свега, то је дар Светог Духа, Божије откривење човечанству.

Настави са читањем

КОВИД У ЗАТВОРИМА: НЕПОСТОЈЕЋИ KOMШИЈА

Џони Завицанос (Joni Zavitsanos)

Роџер Раст

„Ко је мој комшија?“ На ово питање, које је стидљиво поставио адвокат у потрази за лаким одговором, Христос најпоетичније одговара у својој параболи о милосрдном Самарићанину. Ради се о човеку којег опљачкају, претуку и оставе да умре поред пута. Многи наводни богаташи пролазе и не пружају помоћ, док један странац необичне вере човеку прискаче у помоћ са великим саосећањем и постаје тихи херој дана. Добри Самарићанин је био проницљив у своје библијско време, али такође сматрам да је прича најрелевантнија сада у нашем постпандемијском свету.

Прошло је више од годину дана откако сам почела да радим на омажу уметничког дела у част животима изгубљеним у месту Хјустон у Тексасу због Ковид-19. Прочешљала сам некрологе, новинске чланке, ТВ програме и провела сам буквално хиљаде сати покушавајући да ставим имена и лица за преко 7000 смртних случајева који су се догодили управо у мом и око мог града. Толико прича је произашло из овог пројекта — усамљеност, изолација, раздвајање породица, немогућност да се правилно жали и сахране вољени, ментално напрезање — толико туге.

Настави са читањем

ПАРАДИГМА САЖАЉИВОГ ПОРИЦАЊА

Инга Леонова (Inga Leonova)

Случајном читаоцу друштвених мрежа може се учинити да су културне ратне битке у православним круговима око људске сексуалности коначно престале, посебно у поређењу са бесним 2010-има. Мислим да су радије повучене линије и да се већина бораца повукла у своје кампове. Свакако је потреба за интелектуалном и духовном слободом за наставак важног антрополошког и теолошког рада у Цркви питање које је много шире од ограничења које намеће природа интеракција на друштвеним мрежама. Ипак, оно што је произашло из сукоба посматрам као парадигму „саосећајног порицања“. Овај став се може сажети у реченици „Срце ми се слама за људе у Цркви који се боре са истополном привлачношћу, и требало би да им саветујемо и пружимо подршку са љубављу у њиховом подвижничком подухвату да носе крст целомудрености“.

Можда су ме због привремене удаљености од овог дискурса изнова погодиле замке „саосећајног“ приступа. Примарна брига је да добронамерним „традиционалистима“ пружа удобну алтернативу токсичној мржњи коју шири подскуп ратника православне културе. Омогућава задовољство осећајем љубави и прихватања, док истовремено остајемо у удобним границама службено прописаног положаја: у потпуности прихватамо нашу хомосексуалну браћу и сестре све док испуњавају захтев да напусте своју потребу за људским дружењем.

Настави са читањем

ТАМНА ЕКЛИСИОЛОГИЈА: ШТА РАДИМО У СЕНКАМА

Андреј Шишков (Andrey Shishkov)

Говорећи о људским правима у православљу, морамо јасно разумети зашто нам је потребан овај дискурс и како ће утицати на теологију и верску свест. По мом мишљењу, то има две примарне сврхе: заштиту слабих и укључивање. Данас дебата о људским правима све више погађа православну политичку теологију и антропологију, али не утиче на еклисиологију. Клерикалне структуре моћи колонизовале су православну еклисиолошку свест и контролисале визију црквене норме, црквене структуре и црквенe границe. Укључивање у цркву лежи у рукама привилеговане групе и зависи од произвољне моћи те групе, која кочи развој инклузије.

Клерикоцентричност је карактеристична за већину еклисиологија. Кроз њу остатак цркве на клирике гледа као на изабрани део црквеног народа, чије им свештенство даје предности, не само практичне, већ и, у неким тумачењима, онтолошке природе (хиротонија мења природу особе). Еклисиологије описују цркву тако да клерикалне структуре неизбежно постају њихова жаришна места и замењују слику цркве. Када говоримо о цркви у свакодневном животу, одмах замишљамо духовника, богослужење или црквену зграду. Ове еклисиологије садрже поруку да ако неко припада правој јурисдикцији, правилно учествује у правом стилу богослужењима и сакраментима, следе праву праксу и повезује своју веру са православљем — чији садржај такође контролишу свештеници — онда ће се спасити. Такви еклисиолошки концепти као што су раскол, јерес, евхаристијска заједница итд., постају инструменти контроле моћи. Чак се и о месту жена у цркви говори углавном на чиновнички начин као тема женског свештенства.

Настави са читањем