Author Archives: Public Orthodoxy

РАЗУМЕТИ ЈОГУ У ПРАВОСЛАВЉУ

Кери Сан Чирико (Kerry San Chirico)

...

Са академским и егзистенцијалним интересовањем прочитао сам два летња есеја о јоги Аристотела Папаниколауа и митрополита Константиноса. Као теолог јужноазијских религија који се бави међурелигијским радом, и као присталица упоредног теолошког пројекта међу православцима, открио сам много тога што ми је битно, не само у смислу конкретне предности праксе јоге, већ и конструктивне православне херменеутике по којој бисмо требало да се сусретнемо са религиозним Другим.

Читалац би требало да зна да је много мастила проливено на тему порекла јоге, о њеном развоју до модерног периода, па чак и на оно што се подразумева под речју „јога“. Корен yuj на санскритском значи „ујединити се, придружити се или повезати“. (Реч јарам (yoke) је индоевропски сродан.) Уопштено говорећи, јога једноставно значи „сједињење“ – и могуће је сјединити ум/телo организма или себе у Шиву или у не-дуална хиндуистичка схватања божанског Сопства или у Тројичног Бога. Хиндуистичке, будистичке и џаинистичке школе и огранци различито користе термин јога, пратећи праксе различитих древних текстова и учитеља. Пракса ће се разликовати. Сусрет Истока и Запада у колонијалном периоду имао је више везе са оним што је јога данас него што би многи то желели да признају. Иначе, не бави се сваки хиндуиста јогом. Хиндуси би се изненадили кад чују да је јога „саставни део“ хиндуизма, како је иначе навео Свети синод Грчке цркве – чак и када би то значило да се сви баве јогом или да је јога апсолутно неопходна сотериолошка пракса, мада би се хиндуси готово универзално сложили да је корисна и спасоносна, а у стремљењу за ослобођењем (mokṣa) различито конципирана. Кад смо код тога, већина хиндуса који говоре енглески уопште се не позивају на своју традицију као на религију. Уместо тога кажу, „Хиндуизам је начин живота“. Звучи познато?

Настави са читањем

ЕЛИМИНАЦИЈА ЈЕРМЕНА ИЗ АРЦАХА: ВЕЧНИ РАТ АЗЕРБЕЈЏАНА И ТУРСКЕ ПРОТИВ ЈЕРМЕНИЈЕ
НЕ МОЖЕМО ДА ПРИУШТИМО ЈЕДНАКОСТ МЕДИЈСКИХ НАПИСА КОЈИ СУ ЛАЖНИ

Јелена Амбартсумијан (Yelena Ambartsumian)

Напомена: Због хитности тренутне ситуације у Јерменији и Азербејџану и важности пружања поузданих позадинских информација, следећи есеј је изузетак од наше типичне дужине и општег формата и укључује опсежни извод из чланка академског часописа.

Јерменски ветеран који је преживео Азербејџански Сумгајитски прогон 1988. седи у свом дому у Арцаху.
Јерменски ветеран који је преживео Азербејџански Сумгајитски прогон 1988. седи у свом дому у Арцаху.

Од недеље, 27. септембра, Азербејџан је, уз подршку туркијског старијег брата Турске – две аутократске тоталитарне државе – започео нападе на суседне државе, Републику Јерменију и Арцах – две новонастале демократије на Кавказу. Ни Азербејџан ни Турска нису показали поштовање према људском животу, а камоли према финесама као што су историјска истина или, по том питању, међународном праву. Арцах (како Јермени називају Нагорно-Карабах) је део преостале територије јерменског планинског подручја, након што је огромне територије јерменски народ изгубио након јерменског геноцида 1915. године. Тренутни сукоб није само борба за опстанак јерменског народа – од којих је 75% отоманска Турска елиминисала у Геноциду 1915. – већ информациони рат. Не би требало тако да буде.

Примила сам позив 2016. године из наше локалне канцеларије ФБИ-а. Агент ме је обавестио да моје име и моја кућна адреса круже на веб сајтовима џихадиста, заједно са именима одређеног америчког војног особља, позивајући домаће терористе и присталице ИСИС-а да нам наштете. Агенту ФБИ-а није било је јасно зашто моје име кружи на овим веб сајтовима, јер се чинило да су повезани са кризом у Сирији. Ја нисам служила у америчкој војсци. Нисам имала никаквог учешћа у сиријској кризи, осим што сам годинама раније позивала своје представнике у САД-у, да их упозорим да Турска финансира сиријске „побуњенике“ који су сарађивали са Ал-Каидом. Оно за шта сам била „крива“ – претпостављам – било је писање чланака о турском порицању геноцида над Јерменима и уништавању јерменског културног наслеђа од стране Турске и касније Азербејџана, прикупљање средстава за хуманитарне акције у Арцаху (Нагорно-Карабах) и моје последње путовање у Арцах ради утврђивања чињеница у вези са неколико средњовековних јерменских манастира за које је Азербејџан (већинско муслиманско становништво) тврдио да је њихово сопствено културно наслеђе.

Настави са читањем

СЛОБОДА ГОВОРА У ЦРКВИ: ИСПИТИВАЊЕ СРПСКОГ СЛУЧАЈА

Милан Вукомановић

Милан Вукомановић

Када је у марту 2020. године патријарх српски Иринеј званично санкционисао др Вукашина Милићевића, свештеника и доцента на Православном богословском факултету (ПБФ) Универзитета у Београду, постало је јасно да је недавно мешање високог свештенства Српске православне цркве (СПЦ) у питањајавног говора постепено еволуирало у монополизацију слободе изражавања свештенства у погледу готово свих релевантних тема, па и саме науке. Патријарх је замерио проф. Милићевићу што је —ненајављеним гостовањем у ТВ емисији „Утисак недеље” — изразио непослушност према њему лично, занемарио Устав СПЦ и компромитовао одлуке Светог архијерејског сабора које су обавезујуће за све клирике и црквене великодостојнике. Др Милићевић припада групи млађих православних теолога који се отворено баве проблемима у СПЦ-у и на ПБФ-у. Потписник је изјаве за јавност из 2017. године у којој се тврди да не постоје веродостојне алтернативне научне теорије које би могле да замене теорију еволуције, а која је настала као реакција на петицију српских креациониста. Ова изјава се односи и на „библијску теорију стварања”, која, по гледишту ових теолога, није научна алтернатива теорији еволуције. Она је отворено критикована у оквирима СПЦ-а, док су неки теолози који су је потписали позвани да образложе своје ставове пред Светим архијерејским сабором на једном од његових заседања у мају 2017. године. Убрзо након тога, неколико свештеника-професора са ПБФ-а лишено је својих главних парохијских дужности и дозвољено им је само да саслужујуна литургији. Непосредним декретом патријарха они су отпуштени из уређивачких одбора електронских и штампаних црквених медија. Све ово је пропраћено упозорењем да онај ко прекрши ово правило треба да буде санкционисан црквено-дисциплинским поступком.

Настави са читањем

НЕКИ ОД МОЈИХ НАЈБОЉИХ ПРИЈАТЕЉА СУ ЈЕРЕТИЦИ
У ШТА ПРАВОСЛАВНИ ЗАИСТА ВЕРУЈУ?

Пол Ладусер (Paul Ladouceur)

...

Православци се са ваљаним разлогом диче тиме што припадају „једној, светој, саборној и апостолској цркви” чији је оснивач Исус Христос. Они указују на узвишеност православне теологије, лепоту и величанственост православне литургије, православну мистичну духовност, светост својих светитеља, трансцендентализам икона, богослужбене музике и сакралне архитектуре. За многе од њих, Православна црква је једина Црква Христова, а друге хришћанске верске заједнице су очито „инфериорне”, вероватно нису ни заиста хришћанске, или су у најбољем случају „несавршене”.

Међутим, православно хришћанство, односно стварна веровања и обичаји православних верника, тј. православље као „жива религија”, у пракси даје другачију слику. Жива религија фокусира се на веровања, обичајe и свакодневна искуства религиозних особа. Већина истраживања православља као живе религије фокусирана је на оне верске праксе, које се могу мерити, као што су присуство црквеним службама, лична молитва и пост, са мањим фокусом на верска уверења. Наравно, постоји неколико изузетака. Извештај Истраживачког центра Пју „Религиозна веровања и национална припадност у централној и источној Европи” (2017) испитује савремено православље у земљама са доминантном источно-православном традицијом. Резултати овог извештаја су саставни део опширне студије „Православно хришћанство у 21. веку” (2017), која се фокусира углавном на географске и демографске аспекте православља, са фокусом на верске праксе и мишљења у вези са ставовима Цркве о питањима као што су развод, ожењени свештеници, женско свештенство и истополни бракови. Питања која се тичу религиозних убеђења покривају основна веровања у Бога, рај, пакао, чуда, душу и Библију. Међутим, запањујуће висок проценат православних држи нехришћанска убеђења као што су веровање у судбину (70%), урицања (53%), магију, врачање или вештичарење (40%) и реинкарнацију (25%). Православни хришћани више него католици у региону верују у уроке, магију и врачање, а разлике између католика и православаца у погледу реинкарнације су минималне. У земљама православне традиције знатно више људи (59-75%) верује у судбину него у секуларној Чешкој (32%).

Настави са читањем