Author Archives: Public Orthodoxy

Нада и крајња синтеза
поуке руског православног научника, 3. део

Кристофер Хаул (Christopher Howell)

У два претходна текста обрадио сам научне и политичке ставове научника Теодосија Добжанског. Трећа област на коју бих желео да се фокусирам је религија, где смо на мање стабилном терену. Ставови Добжанског о религији били су идиосинкратични и веома лични, а нејасно је у којој мери се држао одређених православних доктрина. Иако је отворено говорио о својим симпатијама према религији и интересовању за филозофска питања, много је држао за себе, молећи се на језику који његове колеге нису разумеле.

Ово је отежало анализу његових веровања. У „Великом старом човеку еволуције“, Ернст Мајр је приметио да Добжански верује у личног Бога, док је Франциско Ајала (присутан са Добжанским када је умро) тврдио у својим мемоарима да Добжански није. Са своје стране, Добжански је с времена на време ублажио традиционалне догме, али је такође написао у Коначној забринутости да се „нема користи“ молити се „деистичком Богу часовничару“. Добжански се често молио. Па, како ћемо ово решити?

Веровање је само један део религиозног живота. Док су веровања Добжанског понекад била недокучива, његова пракса је била отворенија. У одличном есеју о Добжанском који је укључен у Еминентни животи у науци и религији двадесетог века, Јитсе М. Ван дер Мер описује начин на који је Добжански био под утицајем Соловјева, али такође укључује дубоко урањање у његове дневнике и часописе како би показао да је религија била преокупација током целог живота, а не само како се приближавао смрти (како се понекад мислило). Добжански је ишао на исповест, иако се чинило да није сматрао грех толико значајним као што би његове колеге очекивале (под утицајем протестантског наглашавања изопачености, чак и ако су га одбацили). Као последица тога, он није веровао да грех онемогућава чињење добра, одржавајући своју одбрану људског деловања и слободе пред детерминизмом (било научним или теолошким).

Настави са читањем

Морално конзервативна машина за повратак у прошлост и дубља сврха затварања Меморијала

Кристина Стокл (Kristina Stoeckl)

Идентификација моралних конзервативаца у двадесет првом веку са историјским периодима који претходе искуству тоталитаризма двадесетог века открива фундаменталну слепу тачку у савременом конзервативизму. Призивање политичких констелација од 1920-их до 40-их година као аналогије за савремене борбе између конзервативаца и прогресивних намерно игнорише „лекцију“ тоталитаризма. Ништа не представља бољи пример овог заборава од недавног затварања Меморијала, невладине организације посвећене критичком сећању на стаљинизам, од стране руских власти.

На страницама Jавног Православља, Арам Г. Саркисиан је недавно указао на чудан афинитет који неки амерички православци гаје према времену америчког грађанског рата и како ултраконзервативне православне групе присвајају причу из осамнаестог века да би се уклопиле у уврнуту и неисторијску агенду двадесет прве. Идентификација са прошлим епохама није ништа посебно за америчке православце. У сопственим студијама моралног конзервативизма у Русији и САД, такође сам се сусрела са овом идентификацијом са прошлошћу, посебно са периодом од 1920-их до 40-их година.

Настави са читањем

Протресите дрво антропоцентризма

Томас Аренцен (Thomas Arentzen)

„Радуј се, Крсте,
јер се Тобом уништи идолопоклонство народа!
Радуј се, јер се ради Тебе права вера у Једнога Бога!“

Акатист Крсту, Икос 7

Љуљајући се око божићне јелке у свом малом норвешком родном граду, помислио сам како је хришћански свет испуњен дрвећем. Не само оморикама. Или пак не првенствено. Али смрча је, можда, управо тада у мени изазвала оно што бих могао назвати арбореалном бистрином: стабла се појављују са свих страна. Чим је људско биће створено, Бог је ово земаљско створење поставио међу лишће и грање. Дрво живота је боравило у средишту исконске стварности, као извор животне силе. На другој страни пада изронило је дрво крста, које је донело плод спасења. Њихов круг живахне моћи прекида само друго дрво, дрво Знања, чији су плодови погубни. Сваки хришћанин зна причу. Ипак, склони смо да заборавимо да је хришћанство заиста религија дрвета.

Рани хришћани су добро познавали ову причу; замишљајући Христа као новог Адама и Марију као нову Еву, они су такође замислили Крст као ново Дрво живота. Сам Господ, лутајући земљаним путевима ове земље, могао би да проговори на дендритском : „Од сада нико не јео са тебе рода довека.“ (Мк 11,14) Смоква је слушала, одговорила је сушењем — или бар тако каже јеванђелист. Јасно је да се Исус идентификовао са зеленилом. Он је себе назвао чокотом чије су лозе биле ученици (Јн. 15). И тражио би поређења која су адекватна да опишу божанску стварност. Како да замислимо Царство, реторички је упитао? Као семе које расте и „буде веће од свег поврћа и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити“ (Мк 4,30–32; Мт 13,31–32). Крила слободно лебде изнад пупољака који непрестано расту и пуцају од еклисијалног сока.

Настави са читањем

Папа Фрања на Кипру и у Грчкој

Масимо Фађоли (Massimo Faggioli)

Папино путовање на Кипар и у Грчку (2-6. децембра 2021.) показало је Фрањину заинтересованост за Медитеран, који је био и фокус његовог првог путовања (Лампедуза у јулу 2013.), али и источно православље као путујући сапутник католичке цркве која је све више подложна идентитарним и националистичким тензијама у Европи и широм света.

На овом путовању било је различитих и међусобно повезаних димензија. Постојала је екуменска димензија са привилегованом пажњом на источне православне цркве у континуитету са кључним партнерством од 2013. између Фрање и васељенског патријарха Константинопоља, Његове Светости Патријарха Вартоломеја. Постојала је хуманитарна димензија, са Светом столицом која је посветила много енергије да скрене пажњу на вишеструке кризе на више фронтова у овој области, што је допринело дуготрајној миграцији из Африке у Европу. У последњој деценији, деградација безбедносне, социјално-економске и еколошке ситуације у многим земљама које се суочавају са западним, централним и источним Медитераном учинила је mare nostrum уско грло у протоку људских бића која беже од ратова и пропалих или полу-пропалих држава у Африци, на Блиском Истоку и у Централној Азији. Постојала је политичка димензија са Фрањом као отвореним противником национализма и популизма који сада долази у Грчку, родно место демократије (иако не либералне и уставне демократије), да позове Европу и међународну заједницу на њихову моралну одговорност. Далеко у позадини, коначно је постојала еклисиолошка, унутаркатоличка димензија која се за Фрању мора увек односити на оно што католици раде ad extra.

Настави са читањем