Author Archives: Public Orthodoxy

Расизам и другост

Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)

Први пут се текст појавио на грчком језику на блогу Волос академије за теолошке студије.

Archibald J. Motley Jr., „The First One Hundred Years: He Amongst You Who is Without Sin Shall Cast the First Stone: Forgive Them Father For They Know Not What They Do“

У наше време расизам има много лица. Понекад се манифестује на видљивији начин, а некад на потпуно невидљив начин. Било да се ради о расизму полова, расе, вере или друштвене класе, етничког порекла или сексуалне оријентације, сигурно је да је непријатељ увек онај други. Није важно да ли други представља целе нације, друштвене групе или појединце, други у овом случају постаје „црвено платно“ слепе идеологије, која не дефинише људе као јединствене и незаменљиве особе по угледу на Тројичног Бога, већ првенствено на основу одређених природних карактеристика.

Ово је, могло би се рећи, сам извор расизма и одбацивања другости. Непријатељство према другоме, или боље речено мржња према различитом је оно што дефинише наш идентитет. Овај контрапункт је камен темељац на којем почивају све врсте идеолошких или верских оправдања за дискриминацију међу људима. Не само свако од нас, већ и читави народи формирају свој колективни идентитет на супротан начин, у име националне, политичке, културне, економске, али и верске супериорности и инфериорности над другима.

Настави са читањем

Пасторално или провокативно? Посета патријарха Вартоломеја Украјини

Ђакон др Никола Денисенко (Nicholas Denysenko)

Много се тога догодило од када је цариградски патријарх Вартоломеј одобрио аутокефалност Православној цркви Украјине (ПЦУ) 2018-2019. Свет наставља да се бори кроз пандемију. Природне катастрофе уништавају животе у земљи и иностранству. Слике Авганистанаца који покушавају да побегну од Талибана запањују нашу савест. Европски диктатор који је најдуже на власти наставља да се брутално понаша пред грађанима Белорусије.

Када је Ковид оборио свет на колена 2020. године, мислио сам да ће то створити преко потребан прекид ватре у дугогодишњем информативном рату међу православним Украјинцима. Сигурно би се охладили најокорелији учесници у исповедном полемичком рату.

Погрешио сам. Бес наставља да се прожима међу неким православцима унутар и изван Украјине. Противници одлуке о додељивању аутокефалије ПЦУ-у били су љути због тога што је патријарх Вартоломеј прихватио позив председника Зеленског да посети Украјину поводом тридесете године националне независности.

Међу патријарховим противницима, свештеницу и лаици су се окупили да захтевају да преузме одговорност за своје поступке у Украјини и састане се с њима. Група се зове „Мирјани“ (лаици). Они су одржали молитвено бденије 21. августа, на дан Вартоломејевих састанака са председником Зеленским и украјинским парламентом.

Настави са читањем

Изван станишта: могућности и противљење

Протојереј Џон А. Џилијанс (John A. Jillions)

Недавни сукоб због архиепископа Елпидофора који је позајмио историјску епископску цркву Светог Вартоломеја у Њујорку за слављење божанске литургије, а затим се касније састао са њеним ректором, епископом деканом Волфеом, истиче вишегодишњу дебату међу православцима о томе како треба да се односимо према аутсајдерима. Кроз црквену историју неки су видели претње тамо где други виде прилику. Али прилике могу бити претеће, јер подразумевају ризик и промену. А да би цркве искористиле могућности потребнa су искакања, каже Чарлс Тејлор, угледни канадски католички филозоф и аутор надалеко хваљеног Доба секуларизације. „Искакања могу и морају бити. У супротном неће бити учињени никакви значајнији кораци напред као одговор Богу. Неко мора потпуно да прекине са неким историјским облицима“ (669).

Овај сукоб око аутсајдера стар је колико и јеванђеља. Исус је хтео да ступи у контакт са људима „изван станишта“ (Јев 13, 13). Иако је ово за неке било освежавајуће, међу верским вођама и традиционалистима углавном је изазвало противљење. Видели су Исуса и касније апостоле као претњу познатим, па чак и од Бога даним обичајима и традицијама. Изнова и изнова у јеванђељима видимо Исуса како стоји на свом месту у потрази за мисијом да отвори нове могућности за великодушно напредовање Божијег Царства кроз саосећање, исцељење, нудећи духовну оазу, поједностављујући и проширујући приступ милости. То чини често тихо и тајно, али понекад у отвореном пркосу верским вођама и очекивањима своје породице и ученика. Ево неколико примера:

Настави са читањем

НАША МИСИЈА, ГЛАС И ПРИСУТНОСТ У АМЕРИЦИ

Протојереј Леонид Кишковски (Leonid Kishkovsky)

Неколико месеци пре него што је о. Леонид преминуо, радио је на ревидираној верзији текста за објављивање на Јавном Православљу. Пошто то није могао да заврши, уз благослов његове породице, објављујемо целокупан текст који је презентовао на Свеамеричком савету у јулу 2018. О. Леониду нас је задужио за његову визију, љубазност и подршку. Нека му је вечна слава.

Свети Герман Аљаски

Вечерас преносим поруку свима — вама и мени — од светог Германа Аљаског. Ово су речи светог Германа:

Од овог дана па надаље, од овог часа и овог минута,
Љубимо Бога изнад свега и настојмо да остваримо Његову Свету Вољу.

Наше ходочашће као православних хришћана Северне Америке, наше путовање као Православне цркве у Америци, почиње доласком православних монаха мисионара на Аљаску. Међу њима је био и свети човек — човек који живи светим животом и даје свето сведочење.

Како се наше путовање одвијало кроз време, откривен је идентитет Православне цркве у Америци. Били смо тестирани и кушани, суочили смо се са невољама, суочили смо се са кризама и постигли успехе. Размислимо заједно о свом путовању. Можда ћемо открити шта данас чини наш идентитет.

Потврђујемо приоритет светости у православној мисији на Аљасци и у Северној Америци. Потврђујемо важност светог сведочења монаха Германа за наше сведочење данас у Северној Америци. Од данас, од овог часа и овог тренутка, љубимо Бога изнад свега и настојмо да остваримо Његову Свету Вољу.

Монах Герман био је члан мисионарске групе од осам монаха који су стигли на Кодиак 1794. Путовање је било дуже од 7.000 миља и трајало је скоро 300 дана. Започео је у манастиру Валаам у руској Карелији, а завршио се у Кодиаку на руској Аљасци. Усред примитивних услова и многих опасности и тешкоћа, мисионари су настојали да евангелизују домороце Аљаске. Врло брзо по доласку на Кодиак мисионари су основали цркву Светог Васкрсења.

Настави са читањем