В. К. МекКарти (V.K. McCarty)

„Неописива слава Његовог лица мењала се милошћу”— Минеј за август.

Од спомена Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа од пре неколико дана (29.08.), сећања на сусрет подстичу моју молитву, подсећајући се на изванредан сусрет који сам имала на ходочашћу пре много година. Икона Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа заузима централно место међу православним приказима Христа, иако је њено порекло обавијено велом тајне. Никејски васељенски сабор 787. године томе је посветио пажњу, а у знак сећања на тријумф светих икона, ова Христова икона се поштује на празник Тријумфа православља. Израз „нерукотворени образ “ има своје значење из јеванђеоског контекста: Ми га чусмо где говори: „Ја ћу развалити овај храм рукотворени, и за три дана саградити други, нерукотворени“ (Мк 14, 58). Појам Αχειροποίητος на грчком и Спас Нерукотво́рный на руском описују иконе које носе наслеђе настале не само посредством иконописаца, већ традицијом директног отиска тела нашег Господа; тврде да потичу из првог примера и да су стога истински и угодни Богу.

Икона Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа изложена је на истакнутом месту у цркви, кади се током Литургије и често носи у Литији. Традиционално се види преко врата и капија; а такође је често присутна, симболизујући Христово невидљиво присуство, када покајник и свештеник стоје заједно у цркви ради тајне покајања. Посматрање ове иконе по први пут за мене је било узбудљиво искуство, истовремено узнемирујуће, а опет запањујуће прожето љубављу. Једне вечери, током незаборавног руског ходочашћа, док смо обилазили неколико вечерњих служби, придружила нам се и једна руска православна монахиња, сестра Галина. Чак и без заједничког језика, постале смо брзо пријатељице јер смо обе црвенокосе. Пратећи шта она ради, научила сам да се понашам у цркви и целивам иконе.

Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)

Први пут се текст појавио на грчком језику на блогу Волос академије за теолошке студије.

У наше време расизам има много лица. Понекад се манифестује на видљивији начин, а некад на потпуно невидљив начин. Било да се ради о расизму полова, расе, вере или друштвене класе, етничког порекла или сексуалне оријентације, сигурно је да је непријатељ увек онај други. Није важно да ли други представља целе нације, друштвене групе или појединце, други у овом случају постаје „црвено платно“ слепе идеологије, која не дефинише људе као јединствене и незаменљиве особе по угледу на Тројичног Бога, већ првенствено на основу одређених природних карактеристика.

Ово је, могло би се рећи, сам извор расизма и одбацивања другости. Непријатељство према другоме, или боље речено мржња према различитом је оно што дефинише наш идентитет. Овај контрапункт је камен темељац на којем почивају све врсте идеолошких или верских оправдања за дискриминацију међу људима. Не само свако од нас, већ и читави народи формирају свој колективни идентитет на супротан начин, у име националне, политичке, културне, економске, али и верске супериорности и инфериорности над другима.

Ђакон др Никола Денисенко (Nicholas Denysenko)

Много се тога догодило од када је цариградски патријарх Вартоломеј одобрио аутокефалност Православној цркви Украјине (ПЦУ) 2018-2019. Свет наставља да се бори кроз пандемију. Природне катастрофе уништавају животе у земљи и иностранству. Слике Авганистанаца који покушавају да побегну од Талибана запањују нашу савест. Европски диктатор који је најдуже на власти наставља да се брутално понаша пред грађанима Белорусије.

Када је Ковид оборио свет на колена 2020. године, мислио сам да ће то створити преко потребан прекид ватре у дугогодишњем информативном рату међу православним Украјинцима. Сигурно би се охладили најокорелији учесници у исповедном полемичком рату.

Погрешио сам. Бес наставља да се прожима међу неким православцима унутар и изван Украјине. Противници одлуке о додељивању аутокефалије ПЦУ-у били су љути због тога што је патријарх Вартоломеј прихватио позив председника Зеленског да посети Украјину поводом тридесете године националне независности.

Међу патријарховим противницима, свештеницу и лаици су се окупили да захтевају да преузме одговорност за своје поступке у Украјини и састане се с њима. Група се зове „Мирјани“ (лаици). Они су одржали молитвено бденије 21. августа, на дан Вартоломејевих састанака са председником Зеленским и украјинским парламентом.

Кевин Бек  (Kevin Beck)

Ја сам римокатолик који воли православље. Поред историјских личности православља, на мене су дубоко утицали новији православни хришћани.

Православни клир, укључујући Његову Светост Васељенског Патријарха Бартоломеја, Архиепископа Елпидофора и Митрополита Ентонија Блума, нахранио је мој дух. Мајка Марија Паришка, света Софронија и небројени верници прогоњени под совјетским режимима су међу православним светитељима, мистичарима и мученицима који ме надахњују да живим светије и верније јеванђељу.

Православни учењаци попут Калистос Вара, Џона МекГукина, Џона Бера и Џона Крисавгиса изазивају мој интелект. Пратим православне медије, од радија Древна Вера, Јавног православља до Византије и пријатеља, док музичари укорењени у православљу (попут Капела Романа и мушког хора Института за певачку културу Валаам) обогаћују мој духовни живот.

Иако на друштвеним мрежама има доста отровних „ортоброса“, љубазни православци попут Самер Кинарда, Џона Фотопоулоса и сестре Васе Ларин грациозно представљају православље у сајбер простору.