Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

Најстарије сачуване хришћанске химне осмишљене искључиво за Страсну недељу су скуп познат као Самогласна. У савременој Православној Цркви певају се за време богослужења Царских часова на Велики петак ујутру (завршна химна се пева током две додатне службе). Поред њихове старине, најзначајнија карактеристика ових химни је да су оне прве окривиле „Јевреје” за Христову смрт. Не само да је ова оптужба историјски погрешна, већ је представљала драматичан раскид са ранијим химнама које су се одразиле на распеће. На основу недавних историјских истраживања, сада смо у могућности да повежемо увођење антијеврејске реторике у Самогласна са прецизним догађајима у Палестини у време њиховог састављања. Овај историјски доказ додатно наглашава нашу потребу да се позабавимо теолошком неповезаношћу антијеврејске реторике ових и других химни насталих у каснијим вековима.

Самогласна су можда најстарије химне Свете недеље, али нису биле прве које су обележиле смрт и васкрсење Исуса Христа. Отприлике хиљаду химни које наглашавају управо те теме претходе Самогласној. Те раније химне су састављене за осмонедељни циклус недељних богослужења, познатих као Осмогласник, и опстале су у тексту познатом као Јерусалимско грузијски напев. Иако неке од тих химни садрже негативне изјаве о Јеврејима, у равнотежи оне доследно постављају читаво човечанство као одговорно за Христову смрт, управо зато што Христова смрт и васкрсење спасавају цело човечанство од смрти. Другим речима, наше најраније сведочанство о хришћанској Литургији нас поучава да су, недељу за недељом, хришћани певали о себи као о најодговорнијима за Христову смрт. И историјски и теолошки је значајно да најранији хришћани у Јерусалиму нису приписивали кривицу за Исусову смрт ван своје заједнице.

Свештеник Богдан Огуљчанскиј

Ја, Богдан Огуљчанскиј, свештеник Православне цркве Украјине, пишем овај текст 27. фебруара 2022. године, четвртог дана руске масовне инвазије. Не могу да знам шта ће се десити до објављивања овог текста. Имам лошу мобилну комуникацију и тешко приступам интернету. Много пута дневно, и дању и ноћу, моја породица и ја смо приморани да се брзо спустимо у склониште под завијањем сирене за ваздушни напад. Али желим да пренесем истину читаоцима, посебно онима који су ван Украјине, који не разумеју разлоге руског напада на Украјину. Зашто се ово дешава? Шта су Европа, демократски свет, земље и људи који бране слободу, људско достојанство и вредност људског живота урадили да су дозволили овај страшни, брутални масакр у Европи, први пут од 1945. године?

Пишем на основу искуства својих дугогодишњих запажања. Прво, ово је моје запажање о информационом пољу које је створила Русија, која је била веома моћна у Украјини до 2014, а и после 2014. Русија је задржала значајан утицај. Друго, са скоро тридесетогодишњим искуством свештеника, укључујући и дуг стаж у Московској Патријаршији, могу да посведочим како су се реторика и наратив Руске Цркве променили током овог периода. Њена политика је, по мом мишљењу, дала велики идеолошки допринос актуелној трагедији.

Ирина Паерт (Irina Paert)

Један ноћни терор који сам доживела током свог детињства укључивао је бомбаше који су летели изнад крова нашег стана на петнаестом спрату у Москви. Није ни чудо, јер су сваке вечери вести увелико извештавале о јачању непријатељске војске. Тада нисам могла сасвим да разумем зашто је тако лепо женско име као што је Ната (скраћено од Наталија) коришћено за организацију која је терорисала наш народ. Све што смо знали је да не желимо рат; увек смо ми били за мир; увек су они нападали и претили, никада ми.

Родољубиво образовање није одвратило неке од моје генерације да заузму радикалан став против ратног насиља, који се проширио на све институције и идеологије које су га подржавале. Можда је то био закаснели талас западне побуне младих из 1960-их који је нашао своје упориште у касној совјетској контракултури, или неко оживљавање интересовања за ненасилна учења Толстоја и Гандија 1990-их. Неки од мојих пријатеља су спалили своје војне књижице, што је резултирало обавезним месецима у душевној болници. У мојој земљи, приговор савести је виђен или као ментална болест или као кривично дело, које се јавно сматра недостатком патриотизма и мушкости. Оно што тада нисам знала је да се корени овог радикалног, моралног става према насиљу и рату могу наћи у хришћанству.

Сергеј Чапнин (Sergei Chapnin)

Тешко је причати. Тешко је мислити. Веома је тешко молити се. То је шок. И застрашујуће је схватити да сам погрешио што нисам веровао да ће бити рата. Не, уопште нисам веровао. Мислио сам да ће прича о рату остати само прича, хорор приче у које одрасли не верују. Ни већина мојих пријатеља није веровала.

У четвртак ујутро смо се пробудили у другом свету. У овом новом свету, Кремљ води два рата одједном: покренуо је велики рат против Украјине и наставио рат против Русије. Последице ових ратова биће тешке за народе обе земље. Ако је агресија на Украјину отворени рат, са бомбардовањем, трупама на територији независне државе и војним и цивилним жртвама, рат Кремља против Русије изгледа мање очигледан. Хапшења, политичка убиства, суђења претворена у фарсу, мучење затвореника, гушење независних медија, притисци на адвокате и грађанске активисте – све то изгледа неупоредиво са отвореном оружаном агресијом, а ипак је то рат који Кремљ води жестоко и доследно против свог народа.

Само 24. фебруара, на дан када су руске трупе прешле украјинску границу, у разним руским градовима приведено је 1.700 људи. Готово све њих ће осудити „џепни судови“ Путинове Русије. Кремљу се није допало што су се руски грађани усудили да говоре против рата са Украјином.