Нидин Доналд (Nidhin Donald)

Пре неколико дана позвао сам језуитског свештеника у Бихару (источна држава у Индији) да сазнам која су његова размишљања о условима хришћана током текуће пандемије. Збунило га је питање и одлучно рекао — богати преживљавају, а сиромашни умиру, то је прича о пандемији. Хришћани су, као и сви други у Индији, упознати са овим правилом. Према њему, не постоји „хришћански угао“ за пандемију. Његов одговор је био разумљив. Пошто је читав свој живот радио у једној од најсиромашнијих индијских држава са лошим ресурсима, проблеми класе и касте су му превише очигледни. Дакле, разговор искључиво о хришћанима или хришћанству, посебно током пандемије, није приоритет.

Мање од три процента Индијаца су хришћани. Ипак, њихов апсолутни број упоредив је са хришћанским становништвом у Шпанији, Кенији, Пољској и Украјини. У ствари, у Индији има више хришћана него у Венецуели. Хришћани нису равномерно распоређени по целој земљи. Половина њих је концентрисана у јужним полуострвним државама Керала, Тамил Наду, Карнатака, Телангана и Андра Прадеш (сама Керала чини 22% укупне хришћанске популације). Од преостале половине, готово осамдесет посто је раширено у источним и североисточним државама, а остатак у западним, северним и централним државама Индије. Становништво је даље подељено по конфесионалним и кастним/етничким, језичким линијама, са различитим класним интересима и политичким опредељењима. Сви ови фактори чине генерализацију засновану на религији на националном нивоу проблематичним тереном. Захваљујући конфесионалној разноликости, хришћанско становништво повезано је са различитим групама цивилног друштва и глобалним круговима.

Томас Аренцен (Thomas Arentzen)

Чини ми се да живимо у време Касијанско. Ближи се Страдална недеља и са њом певање стихира за грешну жену, а убрзо следи канон Велике суботе, што је бар делимично од истог песника. Али не само то: пре само пар година, енглески кантаутор Френк Турнер написао је песму о Касијани и њеној неиспуњеној љубавној вези са царем Теофилом. У ТВ серији Викинзи приказана је иста поетска светитељка као лепа византијска заводница која је у тајној романси са Амиром Зијадатом Алахом. Ушла је у поп културу двадесет и првог века, представљена као предмет модерних нада и маштања. И још новији догађај: пре неколико дана, Капела Романа је објавила цео компакт диск са Химнама Касијане. Ово су заиста Касијанска времена. Или бисмо можда уместо „Касијана“ требало рећи „Касија“, што је било њено историјско име? Заправо, то је заиста оно о чему желим да размишљам у овом кратком есеју, у ово време повратка лепе композиторке на светску сцену: како је ми зовемо?

Френк Турнер започиње своју песму пуштајући је да се представи: „Чула сам да ме зову женом која је починила многе грехе…“ Истиче више мање легендарне традиције које се врте око њеног живота. Постоји љубав и неузвраћена љубав. Касија је и даље била заљубљена у Теофила након ревије чувене невесте, жудећи за њим упркос томе што је била монахиња, али, како ће нам рећи Википедија и многи онлајн извори, „Није желела да дозволи да њена стара страст победи монашки завет.” Одлучила је да не делује на основу својих еротских фантазија и своје дубоке чежње. Касија је једна од релативно мало светаца — углавном жена — које су изричито повезане са сексом и пожудом. Није лоше за једну монахињу! Али има нешто у вези са равнотежом. Чија је њена страст? Мислим да мора да гравитира према комплексу Марије Магдалене.

Фил Дорол (Phil Dorroll)

Што се тиче религије и политике, источни православни хришћани и муслимани сунити налазе се у истој невољи. Обе ове религије се придржавају посебно снажног концепта свете традиције. Ова традиција се разликује од самог откривења, али откривење се може правилно протумачити само кроз ову традицију. Богословска мисао, детаљна пракса заједничког богослужења и аскетске дисциплине индивидуалног духовног стремљења кључне су компоненте обе вере – и пресудно, све ове кључне компоненте морају се разумети помоћу речи које су написали њихови религиозни преци. Штавише, с обзиром на то да су обе заједнице глобално децентрализоване – ниједна од ових вера нема нити једну особу којој сви верници траже ауторитативно вођство – овај концепт традиције је апсолутно пресудан за очување интегритета саме вере, посебно у бурном савременом контексту.

То значи да обе вере имају историјски богату и доследну традицију веровања и праксе и обе су пренеле неизмерно духовно богатство кроз понекад мучно путовање модерности. Али овај концепт традиције има један велики недостатак: предмодерни политички и друштвени контекст, током којег су написани сви текстови кроз које схватамо срж наше вере, био је радикално другачији од нашег. Ово је заједничка дилема свим верницима, али верујем да је посебно озбиљна у случају источно-православних хришћана и сунитских муслимана, с обзиром на то колико је наш појам традиције јак и свеобухватан. Када је реч о политици, контуре дилеме су нарочито јасне: готово сви централни текстови наших ауторитативних и интерпретативних традиција написани су у контексту царства.

Јереј др Филип Лемастерс (Philip LeMasters)

На овај велики празник, Богојављење, прослављамо Христово крштење, када је Очев глас потврдио да је Христос Син Божији и Дух Свети се спустио на Њега у виду голуба. Богојављење открива да је Спаситељ, који се појављује у водама Јордана, да просветли наш свет-Богочовек, Личност Свете Тројице. Крштен је да би нас и сâму творевину вратио у древну славу за коју смо створени.

Нажалост, наши прародитељи су се окренули од свог великог позива и увели царство корупције које јако добро познајемо. Бог је Адаму и Еви дао одећу од коже кад су напустили рај након што су га игнорисали. Својом непослушношћу постали су свесни да су голи и бачени у свет какав ми познајемо. Њихова голотиња показала је да су одбацили свој позив да постану попут Бога у светости. Одузевши себи првобитну славу, били су сведени на смртно тело и предодређени за ропство својим страстима и гробу. Због њих је и сама творевина била „покорена таштини …“ (Рим. 8,20).