Аутор Атанасије Н. Папатанасиу (Athanasios N. Papathanasiou)

Ђаконица Православне Цркве прешла је 17. јануара 2022. године у јурисдикцију Тријумфалне Цркве. Марија Спиропулу, ђаконица мисионарске цркве Кореје, уснула је у Господу након 89-годишњег путовања на земљи.

Њено порекло

Рођена 6. фебруара 1933. у Грчкој, студирала је педагогију у Атини (1952-54) и радила као учитељица. Студирала је теологију и новинарство у Француској (1963-66) и сарађивала са часописем Контакти Православног богословског института Светог Сергија у Паризу. Затим је отишла у Букурешт (1968-70), где је похађала курсеве румунског језика и теологије.Вративши се у Грчку, радила је у Сталном синодалном комитету и у Међуправославном центру у Атини, одговорна за односе са Црквом Румуније.

На крају, међутим, европски контекст је одиграо малу улогу за Марију, која је већ осећала да је та мисија (како нам је рекла) „лудило“ — пружање крила до краја света!

Марко Павловић

После прекида општења између Руске православне цркве (РПЦ) и Васељенске патријаршије (ВП) због статуса православне цркве у Украјини, питање консензуса у православној цркви је од неизмерног значаја. Упитно је да ли Москва и Константинопољ деле исту еклисиологију, али питање решења раскола православне цркве у Северној Македонији (Македонске православне цркве) које се управо дешава даје нову наду за будућност.

Епархије православне цркве у Северној Македонији су биле саставни део Српске православне цркве (СПЦ) до 1967. године. После Другог светског рата, СПЦ је била под комунистичким режимом у Југославији и због велике репресије није могла слободно да реагује. Управо током тог периода су епархије православне цркве на данашњој територији Северне Македоније једнострано прогласиле аутокефалност од СПЦ-е и отпочеле раскол.  Македонска црква је због тога већ деценијама изолована и налази се ван јединства са Помесним православним црквама.

Пoл Гавриљук (Paul Gavrilyuk)

У Мариупољу руске ракете уништавају породилиште, ранивши на десетине. У међувремену, у Москви патријарх Кирил (Гундјајев) благосиља руске трупе. У истом граду Мариупољу руске бомбе убијају стотине деце и стараца у Драмском позоришту. Путинов патријарх има храбрости да опише рат као „метафизичку борбу“ против западних вредности. Руски пројектил уништава зграду у Одеси, затрпавајући живу мајку са својим тромесечним дететом. Покоран свом господару у Кремљу, Гундјајев оправдава рат као чин самоодбране.

Многи западни посматрачи су збуњени. Зар трупе које је благословила Руска православна црква тренутно кољу православне цивиле у Украјини? Зар руски пројектили не уништавају православне цркве и манастире, заједно са школама, болницама и железничким станицама, сународника православаца у Украјини? Ако је све ово тачно, како Патријарх Кирил може са својим благословом да шаље руске трупе у борбу? Није ли овај рат управо „братоубилачки“, како га је назвао митрополит Онуфрије (Украјинска православна црква – Московска патријаршија), у тренутку недавно пронађеног здравог разума? Митрополиту Онуфрију раније није синуло да је руска инвазија на источну Украјину 2014. такође била чин братоубиства. У међувремену, неколико других епископа под Онуфријевом јурисдикцијом наставља да промовише слепо потчињавање патријарху Кирилу, који рационализује и оправдава убијање припадника њихове пастве у Украјини – бомбардовање и гранатирање, клање деце и цивила и расељавање милиона – као чин самоодржања Русије. Да ли су Онуфријеви епископи изгубили разум или савест? Да ли је ово глупост или издаја? Какав год да је одговор, исход је исти: саучесништво у насилним чиновима невиђених у Европи од Другог светског рата.