Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

Невероватно је то колико стихова централне химне најпосећеније службе у Православној цркви наглашава да Христово страдање, смрт и васкрсење обезбеђују спасење свима — уистину свима. Ако је химнографија огледало молитве и мишљења заједнице, какав би могао бити њен допринос у вишедеценијској расправи о универзалности спасења?

Богослужење Великог петка у склопу којег појемо химну ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа”, заправо је служба коју би требало да служимо у јутро Велике суботе (јутрење), али је из практичних разлога померена за петак. Статије какве их налазимо у богослужбеној књизи Триод, састоје се од 185 кратких појединачних тропара – похвала, који су испреплетени стиховима из Псалма 118 [119], најдужег од свих псалама. Химна ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа” је подељена у три одељка, односно на три статије. Обично се у парохијама изводи само један део од укупно 185 постојећих тропара, које појци бирају по сопственом нахођењу. Иако статије вероватно одражавају много старије теолошке идеје, примећује се да је и ова служба, као и сва богослужења у Великој недељи, развијена тек после пада Византије.

Његово Високопреосвештенство митрополит диоклијски Калистос (Вер) (Metropolitan Kallistos Ware)

,,Срдачно благодарење би требало да заузме прво место у нашој молитвеној књизи. Следеће место би требало да заузму исповест и истинско покајање душе.Након тога би требало да уследи молба нашем заједничком Цару.” Овако пише Свети Јован Лествичник, монах Синајске горе из седмог века, у свом класичном делу „Лествица божанског усхођења”. Не мислим да је тиме намеравао да успостави строго правило које не допушта никакве изузетке. Уместо тога, његова сврха је била да укаже на уобичајени образац, нормални редослед који ће се следити у нашој молитвеној пракси. Благодарење, покајање, молба: то је основни и примарни редослед молитве који можемо наслутити.

Многима се може учинити да чин молитве у основи представља искање нечега од Бога, изношење невоља и потреба других и нас самих пред Њега. С друге стране, неки од нас могу сматрати да молитва треба да започне чином покајања. Међутим, то није гледиште које је заступао Лествичник. Напротив, пре него што пред Христа изнесемо патњу и бол света, и пре него што се дубље загледамо у нашу грешност и палост, требало би дa подигнемо поглед ка лепоти и слави Божијој. Често наша молитва може да се претвори у гунђање пред Богом, приговарање и јадиковање. Међутим то, како нас Лествичник уверава, није истинска молитва.

Његово Високопреосвештенство митрополит корејски Амвросије Зограф (His Eminence Metropolitan Ambrosios Zografos of Korea)

Снага Цркве не огледа се у безобзирним и бесмисленим делима у овим тешким и непредвидивим временима кроз које човечанство пролази услед невидљивог вируса корона. Неки верују да сe налазе ван сваке опасности и да њихови ризични поступци не могу да угрозе животе оних који се окупљају на богослужбеним местима.

Христос није подлегао другом искушењу да испољи Своју снагу тако што ће се бацити са највише тачке Соломоновог храма; уместо тога, Он је на овај изазов одговорио речима: „Не кушај Господа, Бога свога“.

Снага Цркве се огледа у њеним верницима који из појачаног осећаја одговорности за опште добро заједнице неће присуствовати богослужењима у овим кризним временима, него ће остати код својих кућа у молитви.

Постоји ли лепша слика од оне када се цела породица окупи код куће и на коленима се моли за спасење целог света?

Пиа Софија Чаудари (Pia Sophia Chaudhari)

Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.

Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.