ХЛЕБ, ВИНО И НАЧИН ПОСТОЈАЊА

Jеромонах др Хризостом Кутлумушки (Rev. Dr. Chrysostom Koutloumousianos)

Недавно појављивање пандемије, те пошасти познате од давнина, покренуло је плодоносан дијалог међу теолозима и ученим људима широм света. Исказана су различита мишљења, попут оног да се зараза може пренети путем данашњег начина раздавања светог причешћа или оног да и сами евхаристијски дарови могу носити или преносити патогене микробе. Речено је да стога што хлеб и вино не мењају супстанцију и њена својства, следи да су они подложни пропадању, те да могу такође ширити смртоносне вирусе. Ова идеја наводно поседује христолошко утемељење у чињеници да је Христово човечанско тело носилац микроба који могу бити штетни по нас, мада за Њега нису; уосталом, клице саме по себи нису рђаве, јер у творевини не постоји ништа што је зло.

На тим темељима,  следећи докази изведени из отачких списа могу бити релевантни и корисни.

Настави са читањем

КАДА НАС ИКОНЕ ЧИНЕ НЕМОЋНИМ
РЕЛИГИОЗНИ ПРЕДМЕТИ У ПОСТ-ЧЕРНОБИЉСКОЈ КОНТАМИНАЦИЈИ

Елена Ромашко (Elena Romashko)

Овај есеј је објављен на годишњицу чернобиљске катастрофе која се догодила у суботу, 26. априла 1986. године.

Због пандемије изазване вирусом корона, у марту 2020. године, наложено нам је да радимо од куће. Нисмо могли ни да замислимо како ће брзо ситуација ескалирати у глобално заточеништво. Мој супруг је, посматрајући топло и лепо време напољу, рекао: „Тешко је за поверовати да боравак напољу може бити опасан — свет изгледа потпуно исто као да се ништа није променило.“

Над његовим речима сам се замислила, јер je и Соња, која је један од мојих дописника из Белорусије, исто казала о чернобиљској катастрофи. Саопштила ми је да јој је било толико тешко да појми како сва ова нама знана лепота заправо може представљати опасност. Свет се за њу потпуно преокренуо, јер све оно што је некада представљало извор живота тада је постало извориште смртне опасности: вода, храна, земља, па чак и сами људи. Радијацију ми је описала, баш као и вирус који данас хара, као пробуђену исконску силу, односно невидљиво, древно зло које је одједном почело да напада људе због њихове неодговорности, похлепе и охолости.

Настави са читањем

ДА ЛИ ЈЕ МАРИЈА, МАЈКА ХРИСТОВА, ПРВА ОСОБА КОЈА ЈЕ УГЛЕДАЛА ВАСКРСЛОГ ГОСПОДА ВАН ПРАЗНОГ ГРОБА?

Џон Фотопулос (John Fotopoulos)

На православним иконама Христовог празног гроба и васкрсења обично можемо видети Марију, мајку Божију, приказану као једну од жена мироносица. Сродно овој теми јесте чињеница да је Дјева Марија видела Васкрслог Христа испред гроба, мада је могуће да се то на иконама ређе појављује. Заправо, неки православни хришћани данас инсистирају на томе да Марија, Исусова мајка, није само видела Васкрслог Господа испред гроба, него и да га је она прва угледала тамо. Одакле онда потичу ова предања о Марији крај празног гроба и да ли су она поткрепљена доказима из четири канонска јеванђеља?

Могуће је да су ова предања о Марији, Исусовој мајци на гробу настала из Диатесарона (који се приписује Татијану између 160-180. године), који усклађује четири јеванђеља и који се широко употребљавао у црквама широм Сирије све до V века. Будући да четири јеванђеља садрже разлике, али и контрадикције које је тешко помирити, у Диатесарону је селективно комбинованa грађа из четири јеванђеља како би се створило јединствено, кохезивно јеванђеље. Чини се да су у Диатесарону идентитети Марије Магдалене и Марије, мајке Божије, намерно поистовећени тако да се за Марију, Мајку Господњу — уместо за Марију Магдалену како стоји у Јовановом јеванђељу 20:1-18 — може помислити да одлази до гроба сама, где види Васкрслог Христа. Вероватно је мотив за поистовећивање Марије Магдалене са Маријом, Исусовом мајком, проистекао из жеље за супротстављањем одређеним гностичким групама које су истицале посебну љубав коју је Исус гајио према Марији Магдалени. Упркос томе, присуство мајке Господње на гробу и њен сусрет са Васкрслим Христом постали су такође елементи у неким апокрифним и гностичким списима у раздобљу од II до IV века.

Настави са читањем

ВЕЛИКИ ПЕТАК, СТАТИЈЕ И УНИВЕРЗАЛНОСТ СПАСЕЊА

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

Невероватно је то колико стихова централне химне најпосећеније службе у Православној цркви наглашава да Христово страдање, смрт и васкрсење обезбеђују спасење свима — уистину свима. Ако је химнографија огледало молитве и мишљења заједнице, какав би могао бити њен допринос у вишедеценијској расправи о универзалности спасења?

Богослужење Великог петка у склопу којег појемо химну ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа”, заправо је служба коју би требало да служимо у јутро Велике суботе (јутрење), али је из практичних разлога померена за петак. Статије какве их налазимо у богослужбеној књизи Триод, састоје се од 185 кратких појединачних тропара – похвала, који су испреплетени стиховима из Псалма 118 [119], најдужег од свих псалама. Химна ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа” је подељена у три одељка, односно на три статије. Обично се у парохијама изводи само један део од укупно 185 постојећих тропара, које појци бирају по сопственом нахођењу. Иако статије вероватно одражавају много старије теолошке идеје, примећује се да је и ова служба, као и сва богослужења у Великој недељи, развијена тек после пада Византије.

Настави са читањем