Руски уставни амандмани из 2020. наговештавају све већу спољнополитичку улогу Руске православне цркве — Московске патријаршије (РПЦ). Уставно учвршћивање Кремљевог селективног схватања државног суверенитета и немешања; визија историјске истине коју је санкционисала држава; мишићна заштита права сународника у иностранству; и ширење традиционалних вредности све то тапка у областима у којима је црква чврсто заговарала руску цивилизацију као глобалну противтежу западном „ултралиберализму“. Суочени са овом новонасталом стварношћу, политичари би требало да преиспитају природу и суштину своје интеракције са црквеним званичницима и предузму мере за ближи надзор активности РПЦ у својој надлежности.
Током своје пост-совјетске историје, дипломатија РПЦ је показала трајну посвећеност Кремљевој склоности мултиполарном међународном поретку. Пре скоро две деценије, тадашњи је митрополит Кирил тврдио да: „Православље у међународној политици [може олакшати] изградњу мултиполарног света“. Данас се црква надовезала на ове изгледе да одбаци одлуке Европског суда за људска права (ECtHR) и других тела за људска права као стране и штетне за руски суверенитет.
*Молим вас, имајте на уму да je овај есеј написаn два дана пре поновног заузимања главног града регије Мекеле од стране одбрамбених снага Тиграја, које су навеле савезну владу да прогласи прекид ватре.
Савезна влада Етиопије започела је 4. новембра 2020. године војну операцију у региону Тиграј у северној Етиопији. У осам месеци текућег сукоба, који је укључивао Народноослободилачки фронт Тиграј/Одбрамбене снаге Тиграј с једне стране и Етиопску савезну војску коју су подржале Еритрејске одбрамбене снаге с друге стране, појавили су се небројени извештаји о неселективним артиљеријским нападима на стамбена подручја и цивиле; систематско силовање жена и девојака; застрашивање, узнемиравање и затварање етничких Тиграјаца; и пљачкање и уништавање имовине, болница и верских објеката и блага од стране савезничких и милитантних страна. Хуманитарне организације доследно извештавају да се у Тиграју јавља глад коју ствара човек због ограничења у пољопривреди и систематске пљачке пољопривредног материјала од стране савезних и еритрејских војника. Јунски извештај кризне групе ACAPS („Криза Тиграј — Утицај сукоба на безбедност хране, пољопривреду и егзистенцију“) приметио је да је регион сада класификован у IPC фазу 4, што значи да се суочава са ванредним исходима, са 350 000 људи у катастрофи (IPC фаза 5). Штавише, од почетка сукоба стотине хиљада су напустиле своје заједнице, а нека села/градови су у потпуности испражњени, тражећи уточиште у главном граду Мекеле или у камповима у околним регионима и на граници са Суданом. У априлу 2021. CARE је известио да је сукоб довео до расељавања „преко 417.152 људи претежно жена и деце“ („Брза анализа полова у сукобу Тиграј“).
Тренутна ситуација је лично мучна, јер сам претходно спровела дугорочно антрополошко истраживање у Тиграју, а од 2016. године радим на разумевању искустава локалних заједница у насиљу у породици и на решавању проблема из локалног религиозно-културног оквира претежно православног становништва Тевахедо (Täwahǝdo) у Тиграју. У новембру 2020. преселила сам се у Етиопију са намером да путујем натраг у Тиграјев град Аксум како бих пилот интервенцију радила са свештенством и секуларним актерима и пружаоцима услуга у околним селима. Рат је избио баш у тренутку када смо се припремили за почетак пројекта, прекидајући сву нашу комуникацију са партнерским институцијама у Мекеле и Аксуму и онемогућавајући упознавање услова наших колега и тамошњих заједница (комуникација је од тада делимично обновљена).
О сукобу је много написано, а због етничких тензија и незадовољстава које га подупиру, око њега постоје сукобљени наративи. У овом есеју се не бавим појачавањем било ког од ових наратива, већ да поделим своје лично разумевање сукоба и хуманитарне кризе о чему сведочим са моје тренутне локације у Адис Абеби и које су ми пренеле колеге у Тиграју како бих нагласила потребу за хитним и коначним одговорима.
У свом предговору за социјално-етички документ „За живот света“, архиепископ Елпидофорос у Америци позвао је православне вернике, као и хришћане других вероисповести и све људе добре воље, да се укључе у дискусију о тексту. Као одговор на овај позив, аутор, члан Римокатоличке цркве, темељно је анализирао текст, написан у духу православне традиције хришћанства, и уважио његов значај.
Документ о социјалној етици био је намењен наставку интеракције са модерним светом започетој од Светог и Великог синода на Криту 2016. године. С обзиром на нова питања и изазове, потребни су били додатни напори како би се цркви и верницима пружили даљи импулси. Поређење са синодским документима показује да социјално-етички документ томе значајно доприноси. Документи социјално-етичког садржаја које је раније објавила Руска православна црква били су укључени у студију како би могли да одговоре на питање континуитета или нових акцената. Приступ мисаоном свету и разумевање социјално-етичког документа отворено је не само многоструким прилозима и публикацијама Васељенског патријарха Вартоломеја већ и многих православних теолога. У оквиру ове студије није било ни намеравано нити могуће покушати у потпуности обухватити разноликост ставова и изјава православне теологије о широком спектру тема обухваћених документом. Укључивање низа прилога јерарха и теолога пре је послужило циљу приближавања тексту у хоризонту којем припада, наиме православном. Притом је постало очигледно да је „За живот света“ доследно црпан из специфичних аспеката модерне православне теологије развијених деценијама.
„И кад се наврши педесет дана бијаху заједно сви апостоли једнодушно. И уједанпут постаде хука с неба као духање силнога вјетра,…”*
Празник Педесетнице из Дела апостолских (2: 1-21) апсолутно је поцинкован духовном енергијом, зар не? Зрачи сјајем вере која настаје у изванредном мистичном искуству, укључујући читаву заједницу окупљену у молитви; тако да су, по речима Романовог Кондака за Педесетницу: „прославили Пресветог Духа“ (Е. Леш, прев. 1995, 207). Ово трајно присуство Бога Духа Светога, откривено нам је у Писму и представља основно благо православног хришћанства. Дух Свети нас води кроз Литургију, дао је храброст раним мученицима и мученицама, водио Васељенске саборе и оне који су дефинисали Канон Светог Писма.
Срећни смо што су Дела апостолска написана тако брзо након догађаја које описује. Иако је то прича која укључује читаву панораму запамћених ликова и вољених епизода које доприносе засејавању и расту Првобитне Цркве, деловање Бога – живо божанско божанство које познајемо као Духа Светога, овде је најизврсније и најхитније приказано. „Није претерано закључити да су рани хришћани на Светог Духа гледали као на главног спољног сведока присуства Христове владавине“ (Ј.Т. Киниг, Харизма: Божији дарови за Божији народ, 1978, 73). У ствари, Дела би можда могла бити насловљена „Јеванђеље по Светом Духу“.
