Свештеник др Николас Денисенко (Nicholas Denysenko)

Брутална инвазија Русије на Украјину привукла је пажњу јавности из више разлога. Хуманитарна катастрофа, чисти ужас непрекидног гранатирања, пуцњаве демонстраната на улицама, напади на нуклеарне електране, претње убиством председника Зеленског и других лидера, и рат против демократије.

Једна од недовољно пријављених последица руског напада је издаја, изолација и девастација Украјинске православне цркве-Московске патријаршије (УПЦ-МП). На удару су и свештенство, верници и имовина УПЦ-МП. Руска инвазија на Украјину изненадила је многе, укључујући митрополита Онуфрија, примаса УПЦ-МП. Тон апела митрополита Онуфрија председнику Путину је био хитан, а његове молбе и даље остају без пажње. Патријарх Руске православне цркве (РПЦ) Кирил поновио је апел на јединство Руске цркве, усидрено у недељивости Русије, Украјине и Белорусије као једног народа – историјски наратив који дели са Путином. Патријарх Кирил је у расплинутој проповеди у сиропусној седмици оправдао инвазију на Украјину жалећи се на геј параде и понављањем Путинове тврдње да Украјина коље народ Донбаса осам година.

Јарослав Скира (Jaroslav Skira)

Сугестивно повезивање руског православног првенства, идеологије и геноцида може изгледати провокативно или сензационалистички. За мене, с обзиром на тренутни неоправдани рат Русије против Украјине, везе међу њима су далеко од тога. У овом тренутку наше заједничке историје као људске породице, „именовање“ стварности је изузетно важно за процену ужасних догађаја у Украјини и идеологије која је саучесник таквог насиља против саме невиности која карактерише народ Украјине. Именовање је дубоко етички избор.

Геноцид није апстрактан појам у овом садашњем тренутку за народ Украјине, њену дијаспору и све људе добре воље. Геноцид је искорењивање расних, националних, етничких или верских група. Иако постоје научне дебате о овом концепту, одлучио сам да му приступим у оквиру етичке концептуализације и са становишта усредсређеног на жртву. Геноцид је појам који је први сковао Рафаел Лемкин током Другог светског рата који је дефинисао као елиминацију разлика међу „колонизованим групама“ како би се наметнуо културни и политички идентитет „колонизоване групе“. Они који имају различите идентитете од доминантне групе моћи су или потиснути, или прогнани и убијени. Геноцид уништава постојеће везе друштвене или грађанске солидарности група и потенцијал за њихово самоопредељење. Даље, Лемкин идентификује геноцид у много ширем оквиру, пошто он не ограничава геноцид на било који чин, као што је убиство или присилна глад, будући да је геноцид конституисан различитим кумулативним радњама у циљу уништења групе људи која се може идентификовати.

„За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава,
и сједињење свих, Господу се помолимо.“
(Света Литургија)

Руска инвазија на Украјину 24. фебруара 2022. представља историјску претњу за народ православне хришћанске традиције. Што је још више забрињавајуће за православне вернике, виша хијерархија Руске православне цркве је одбила да призна ову инвазију, дајући уместо тога нејасне изјаве о неопходности мира у светлу „догађаја“ и „непријатеља“ у Украјини, истовремено наглашавајући братску природу украјинског и руског народ као дела „Свете Русије“, окривљујући за непријатељства зли „Запад“, па чак и усмеравајући своје заједнице да се моле на начине који активно подстичу непријатељство.

Подршка многих хијерархија Московске Патријаршије рату председника Владимира Путина против Украјине је укорењена у облику православног етно-филетистичког верског фундаментализма, тоталитарног карактера, названог Русский мир или руски свет, лажног учења које привлачи многе у православној цркви и чак су га преузели крајња десница и католички и протестантски фундаменталисти.

Председник Владимир Путин и патријарх московски Кирил (Гундјајев) (Московска патријаршија) су се у својим говорима више пута позивали и развијали идеологију руског света током последњих 20 година. Од када је Русија анектирала Крим и покренула посреднички рат у области Донбас у Украјини 2014. године, па све до почетка пуноправног рата против Украјине, Путин и патријарх Кирил су користили идеологију руског света као основно оправдање за инвазију. У учењу се наводи да постоји транснационална руска сфера или цивилизација, названа Света Русија или Света Рус, која укључује Русију, Украјину и Белорусију (а понекад и Молдавију и Казахстан), као и етничке Русе и људе који говоре руски широм света. Сматра се да овај „руски свет“ има заједнички политички центар (Москва), заједнички духовни центар (Кијев као „мајка све Русије“), заједнички језик (руски), заједничку цркву (Руска православна црква, Московска Патријаршија), и заједничког патријарха (Московски Патријарх), који ради у „симфонији“ са заједничким председником/националним лидером (Путином) да управља овим руским светом, као и да подржава заједничку карактеристичну духовност, морал и културу.