Славица Јакелић (Slavica Jakelić)

Српска православна црква је 18. фебруара изабрала свог новог патријарха – 59огодишњег Порфирија Перића. Нови архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски, је теолог који је годину дана службовао као епископ српске војске, представљао српске верске заједнице у Савету радиодифузне агенције своје земље и провео последњих шест година као митрополит загребачко-љубљански.

И пре него што је изабран, упућени у православни хришћански свет указивали су на тежак посао који чека новог српског патријарха. Као што је Андреја Богдановски написао на овом блогу, патријарх ће морати да се суочи са захтевима за аутокефални статус Македонске и Црногорске православне цркве. Иако ови захтеви нису нови — у македонском случају стари су више од пола века — та дуга историја их не чини ништа мање хитним. Да би им се обратио, Порфирије ће морати да се позабави институционалним и теолошким споровима заједно са дубоким политичким и територијалним питањима која још увек обликују живот региона.

Марк Ареј (Mark Arey)

А они рекоше: „Види, Господе, ево два мача!“ Исус им рече: „Доста је.“ – Лука 22,38

Американци, посебно амерички хришћани, имају опсесију својим такозваним „богомданим правом другог амандмана“ да се наоружају до зуба. Знам многе православце, чак и неке свештенике, који поседују оружје и лове и једу оно што убију. Али манија оружја такозване „хришћанске“ деснице није везана ни за храну нити за рекреацију. Не ради се чак ни о украшавању њихових ловачких домова. Ради се о личном преживљавању на штету других. Овде постоји основно питање: да ли је наш позив хришћана да будемо спремни да убијамо друга људска бића у име оданости овоме свету?

Имамо „хришћанске“ представнике Конгреса који се шетају по ходницима Капитола с пиштољима привезаним за ноге (или у ташнама), попут неке холивудске живе слике Дивљег запада. Оружје, муниција и смешно присвајање спартанског јунаштва уградили су се у хришћанску причу. Шта Јеванђеље каже о оружаном одговору у најцрњем часу?

Фил Дорол (Phil Dorroll)

Што се тиче религије и политике, источни православни хришћани и муслимани сунити налазе се у истој невољи. Обе ове религије се придржавају посебно снажног концепта свете традиције. Ова традиција се разликује од самог откривења, али откривење се може правилно протумачити само кроз ову традицију. Богословска мисао, детаљна пракса заједничког богослужења и аскетске дисциплине индивидуалног духовног стремљења кључне су компоненте обе вере – и пресудно, све ове кључне компоненте морају се разумети помоћу речи које су написали њихови религиозни преци. Штавише, с обзиром на то да су обе заједнице глобално децентрализоване – ниједна од ових вера нема нити једну особу којој сви верници траже ауторитативно вођство – овај концепт традиције је апсолутно пресудан за очување интегритета саме вере, посебно у бурном савременом контексту.

То значи да обе вере имају историјски богату и доследну традицију веровања и праксе и обе су пренеле неизмерно духовно богатство кроз понекад мучно путовање модерности. Али овај концепт традиције има један велики недостатак: предмодерни политички и друштвени контекст, током којег су написани сви текстови кроз које схватамо срж наше вере, био је радикално другачији од нашег. Ово је заједничка дилема свим верницима, али верујем да је посебно озбиљна у случају источно-православних хришћана и сунитских муслимана, с обзиром на то колико је наш појам традиције јак и свеобухватан. Када је реч о политици, контуре дилеме су нарочито јасне: готово сви централни текстови наших ауторитативних и интерпретативних традиција написани су у контексту царства.

Ник Хартман (Nic Hartmann)

Православна култура је жива и здрава. Она је у векнама хлеба које с љубављу прави либанска бака за рођендан свог сина. Она  је у нашим Васкршњим корпицама, урнебесно погрешно изговореном „Христос Воскресе“ од стране наше деце на различитим језицима и у заједници коју имамо. Она је у нашим програмима за камповање, нашим мисијским путовањима и нашим Фејсбук разговорима које водимо са својим парохијанима или православним мајкама. Наш народни обичај одржава толико тога у животу.

Савез југозападних народних обичаја са седиштем у Туксони, регионална непрофитна организација за народне уметности повезана са Универзитетом у Аризони, идентификује фолклор и народне обичаје као „неформалну, познату, заједничку страну људског искуства који није садржан у формалним записима о култури (често се могу наћи у музејима и универзитима). Проучавање фолклора укључује језик, музику, плес, игре, митове, обичаје, рукотворине, архитектуру, припрему хране, шале и хумор, и готово све остало што људи кажу, праве или раде самостално, неформално. “ Народни обичај се одвија међу људима, у школи, црквеној заједници, граду и региону.

Управо ме је то поље на крају довело до тога да сам, пре више од једне деценије и током постдипломских студија, постао православни хришћанин.