Емил Сагау (Emil Saggau)

Српска православна црква (СПЦ) овог пролећа закључила је значајне и важне послове, што је учврстило и ојачало позицију СПЦ. Први „договор“ у мају претворио је Македонску православну цркву (МПЦ), формално Охридску архиепископију, у канонску цркву, чиме је окончано око 50 година отуђења између СПЦ и МПЦ. Други у јулу је био између СПЦ и црногорске владе, која је СПЦ доделила привилегије у Црној Гори и затворила скоро двадесетогодишњу неизвесност између две стране. Ови договори нису само знак нове дипломатске снаге недавно изабраног (2021) патријарха Порфирија (Перић, 1961-) и другачијег састава Синода СПЦ, већ и утицаја украјинског рата на друге глобалне православне сукобе. У наставку ћу разговарати о томе како и зашто је СПЦ предузела ове кораке и шта они дугорочно значе.

Крај застоја у Црној Гори

Док сам овог лета пролазио кроз централни црногорски град Колашин, на једној вишеспратници освануо је масивни мурал недавно преминулог митрополита црногорског Амфилохија (1938-2020). Масивна слика га је приказала са традиционалним православним ореолом, подвлачећи да је он већ на путу ка свецу тако недуго након смрти. Ово није била јединствена слика, јер сам већ приметио сличне у црногорским градовима. Разлог за ову брзу промоцију митрополита Амфилохија је његова улога у протестном покрету још 2020. године, што је довело до недавне промене режима у Црној Гори. Ове промене у влади 2020. отвориле су пут новом повољном споразуму који је СПЦ овог лета постигла са актуелном владом. Нови договор између Владе и СПЦ је потпуни преокрет од услова претходног закона о вери у Црној Гори који је прошао кроз парламент крајем 2019. Претходни закон је могао бити искоришћен за одузимање имовине и баштине СПЦ у Црној Гори и постављање великих блокада на путевима на везе за СПЦ између Црне Горе и Београда. Закон је донела претходна црногорска националистичка влада, која је тврдила да је СПЦ у Црној Гори страна и претећа сила за црногорски народ.

Кристофер Хауел (Christopher Howell)

Налазимо се усред неколико запажених годишњица у грчком свету. Прошле године је била двестогодишњица рата за независност. Ове године је стогодишњица од јула 1922. од оснивања АХЕПА у Атланти, и много срамотније, завршетка грчко-турског рата у септембру 1922. Ови догађаји, посебно рат, и данас погађају Грке, а и Грке православце са њима, али су такође директно релевантни за страшна питања која је покренула руска инвазија на Украјину – питања национализма, иредентизма и религије.

Веза није прошла незапажено. Након објављивања „Декларације о учењу ’руског света’” на Јавном православљу, о. Џон Вајтфорд је тврдио да се у грчком православљу „прилично често чује концепт који је веома сличан ’руском свету’, само што се зове ’хеленизам‘. О. Вајтфорд није био сам у постављању ове везе. У пријатељској критици Декларације објављеној на сопственим страницама Јавног православља, Андреј Шишков је описао руски свет мање као теолошку јерес него „обичну националну доктрину, која је веома слична, на пример, хеленистичкој Μεγάλη Ιδέα ” – идеолошкој основи за грчки упад у Турску после Првог светског рата и снове, по речима Шишкова, о „обнови хришћанског Византијског царства“. Ово су важне тачке које треба узети у обзир. На трагу праведних критика подређености руског православља циљевима Кремља и руског света, морамо се запитати: какав је однос јелинизма према православљу? Може ли бити један? Ако јесте, како?

Овде је право време да објасним мало моју личну позадину. Не пишем о овоме као проучавалац ових догађаја, и надам се да нећу стати на прсте када су у питању емоционално оптерећени делови историје. Имам грчко порекло по мајчиној страни, али тачније више суседни грк него грк. Одрастао сам у околини, али не у православној цркви (иако сам јој се од тада званично придружио). Моје познавање језика у најбољем случају је, како кажу, έτσι και έτσι. Надам се да ћу, као неко ко се налази на линији и као аутсајдер и инсајдер, можда моћи да расветлим горе поменута питања.