Архиепископ Паргев предводи молитву у склоништу испод Цркве, са ђаконом Езрасом (лево)
Рођен и одрастао у Сједињеним Државама, била је срећа никада не доживети рат из прве руке. Рат се дешавао „тамо негде“ – не код куће.
Извесне литургијске молитве на срећу нису биле одмах релевантне, као што је, „За ослобађање наше заробљене браће“- диптих у јерменској православној божанској литургији. Из перспективе мирне централне Калифорније, ко су били ти људи за које смо молили те недељне молитве?
Ово се за многе драматично променило када је 27. септембра избио рат у Артсакху (Нагорно-Карабаху). Одједном, Јермени су били увучени у сукоб који нису имали интереса да почну, само желећи да живе мирно тамо где су живели дуги низ векова. Кад би само то било могуће….
Усред доминантног процеса глобализације, какав се доживљава у различитим сферама живота (економија, политика, нови начини комуникације, технологија или уобичајене опасности као што су тероризам, еколошке катастрофе, континуирана подела света), воде се трајне расправе око значења и садржаја концепта „глобалног грађанства“. Иако је концепт дубоко укорењен у историји филозофије (нпр. Диоген из Синопе, стоицизам) са различитим сродницима или синонимима („светски грађанин“, „космополита“ итд.) који дају нијансе његовом значењу, дефиниција глобалног грађанства је још увек у дискусији и често се сусреће са сумњом или скептицизмом, зато што се сматра некаквом „метафором“ која не представља стварни живот. Даље, иако је замишљена као готово несувисла, јер захтева некако хомоген универзални политички поредак, глобализација, модификујући сам контекст политичког деловања и услове и параметре људског живота у целини, доводи до новог разумевања грађанства које жели да иде изван одређених, националних или културних веза. На основу своје инхерентне тенденције да добровољно или нехотично детериторијализује и деисторизује везе грађана, глобализација обезбеђује савременог грађанина са слободом кретања, истичући примарну потребу за међузависношћу људи широм света, без да се, међутим, нужно у потпуности осуди значај локалних, националних идентитета. Концепт глобалног грађанства тада се природно појављује као тежња, барем у почетку, за одговарајућом равнотежом између глобалне заједнице и одређене нације, између глобалног и локалног, између универзалног и особеног, између човечанства уопште и људи појединачно –мада не увек очигледно, јер често даје друго место одређеном идентитету.
С обзиром на ову перцепцију, шта источно православно хришћанство може да допринесе?
Прошле недеље, једно поподне, обузео ме је вал дубоке туге, подстакнут одређеним видео записом који сам погледао. Прилично нов документарац о цркви Светог гроба, такође познатој као Храм васкрсења (или Анастасис), приказан је мени и колегама научницима у оквиру панел дискусије на вебинару о овом најсветијем хришћанском месту и снажним захтевима које му поставља шест главних хришћанских конфесија.
Иако сам већи део снимака раније видео у другим документарцима и био сам упознат са многим проблемима и изазовима, филм је учинио све да их оснажи, и то још интензивније када је постављен у позадини тренутне пандемије вируса корона. Објаснићу.
Ах, ироније живота! Као што се испоставило, многи од оних који су против абортуса (од којих је доста присталица председника Трампа) труде се оправдају Трампову одлуку да прихвати терапије изведене из абортираног феталног ткива као (такозвани) „лек“ за COVID-19; а опет, многи од оних који подржавају абортус (а који су, најчешће, председникови противници) узнемирени су што Трамп свој (привидни) „брзи опоравак“ од COVID-19 дугује терапијама које би иначе поздравили или чак прославили , ако би се користиле за помоћ другима.
У међувремену, Бог, који „не гледа ко је ко“ (Дап 10,34) и за кога сви догађаји показују суверенитет његове промисли, суди свим срцима, користећи догађаје из историје које смо створили да нас научи колико смо далеко од његове љубави. Кад бисмо само слушали његова учења унутар нас.
Мислим да је то можда разлог зашто Господ (преко папе Фрање, Васељенског патријарха Вартоломеја и многих других) чини да се данас посебно обраћа пажњу на учење светог Фрање. Il Poverello („мали сиромах“, како је свети Фрања познат у фрањевачкој традицији) није само главни учитељ када су у питању проблеми везани за расизам, насиље, међурелигијско супарништво и нетрпељивост, сиромаштво и економску неправду; он је такође, као католички светац заштитник животиња и екологије, водич за све вернике током нашег светског еколошког колапса и пандемије COVID-19-а која је његова најновија манифестација.
