Митрополит Јован Зизјулас: ”Црква без Свете Евхаристије није више Црква”

sabornik.net

Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи.

Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе?

С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи.

Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво.

У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе?

Митрополит Јован ЗизјуласЗа мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри.

Настави са читањем

ВЕЛИКИ ПОСТ И УОБЛИЧАВАЊЕ ЖЕЉЕ

Џон А. Монако (John A. Monaco

Хришћанство је религија жеље. На први поглед ова изјава може изгледати контраинтуитивно и контрадикторно. Уосталом, хришћанима је речено да се одрекну свега, да узму крст свој и следе Христа (Мт. 16, 24). Чини се такође да неколико молитавâ, нарочито на Божанској литургији, унижава похоту. Пре читања Светог јеванђеља, на Божанској литургији Светог Јована Златоуста, свештеник се моли за усрдно поштовање заповести Господњих тако да хришћанин, ,,победивши све телесне похоте“, може учинити оно што је Богу угодно. Слично томе, у молитви херувимске песме, свештеник изговара: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе.“ Црквена историја обилује бројним примерима аскета и светитеља који су се одрекли своје похоте, било да се ради о Светом Бенедикту који се бацио у трновито грмље како би обуздао своју сексуалну пожуду, или Евдокији Илиопољској (коју је Православна црква славила у недељу праштања) која се одрекла свога овоземаљског богатства и на разочарење њених бивших љубавника своје физичке лепоте. Бројни су примери у славној црквеној агиографији у којима налазимо сличан животни пут: особа, овоземаљски славна и склона телесним уживањима, доживљава обраћење, а затим продаје све што поседује и прихвата живот у сиромаштву и самоодрицању. Стога чини се да ,,похота“ заузима веома негативно место у хришћанском дискурсу. Другим речима, ако нешто желите, вероватно је то лоше и грешно, а пут до светости је, према томе, избегавање онога што желимо и уместо тога трагање за оним стварима које нам се не допадају.

Настави са читањем

Право зло није у вирусу

Cyril Hovorun

Они који сматрају да вирус не може да се пренесе путем причешћа полазе од тога да је тело Христово апсолутно добро, а да је вирус зараза, тј. зло. А зло се не може пренети преко добра.

Међутим, вирус је зараза само за нас, и то не за све, будући да ће га већина нас прележати а да то неће ни осетити. А иначе, вирус је део Божије творевине. Као физичка реалност, вирус је добар, као и све што је створено и што постоји у овом свету. Поплаве, вулкане, урагане ми сматрамо злом, међутим, они су природни део природног процеса и због тога нису онтолошко зло. Исто тако, змије и паукови који нас уједају за нас су смртоносни, али по својој природи они су добри.

Заједно са свим осталим вирусима, бактеријама и са свим осталим, коронавирус је део екосистема који је створио Бог. Сада нећу улазити у питање који део тог екосистема је Бог створио директно, а који кроз законе постепеног развоја, које је у творевину такође усадио Бог. Само ћу рећи да су неки делови тог екосистема за нас корисни, док други нису.

Настави са читањем

ДА ЛИ СУ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРЕВЕНЦИЈА БОЛЕСТИ?
ПРЕГЛЕД ЛИТУРГИЧКИХ ИЗВОРА

Ђакон др Никола Денисенко (Rev. Dr. Nicholas Denysenko)

Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се Свето причешће раздаје верницима. У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање Светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да Евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства Оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а Цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две Цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Украјинска православна црква омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.

У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима није обећање сигурне заштите од заразе.

Настави са читањем