ОБНОВЉЕНИ ЂАКОНАТ ИЗГРАЂУЈЕ ЦРКВУ

Током протеклих векова, ђаконат је уживао једино симболичку или, боље речено, транзиционалну улогу у Цркви. Парохијско свештенство је рукополагано у презвитерски чин после само краткотрајне ђаконске службе. Као да се и очекуивало да ,,иду напред” или ,,крећу  према горе”! Ђаконат бива редукован на безмало виши степен но што је пука припрема или одскочна даска за презвитерски и епископски чин. Последња два степена се често сматрају од већег значаја за свештенослужитеље, где ђаконат личи на врсту под-свештенства, ређе доживљаван као доживотни или перманентни степен свештенослужења.

Међутим, овакво стање није бивало од давнина. Наиме, крајем првог века, свети Игњатије Антиохијски сведочи о ђаконском чину и придаје му (нераздвојно од свештеничког и епископског) незаобилазан елемент у структури Цркве. Тај елемент се најкомплетније и најсвеобухватније очитује у црквеном јединству, где заједница бива: ,,са епископом, презвитерима и ђаконима (који су са епископом)… без којих,” додаје свети Игњатије, ,,(једна заједница) се не може назвати Црквом” (Посланица Тралијцима).

Свети Јован Златоусти нас подсећа како је Рана црква доживљавала ђаконски чин када напомиње: ,,чак се и епископи назвају ђаконима (διάκονοι)” (Омилија на Флп. 1). И заиста, у апостолском добу не постоје ни импликације, нити индиције да је ђаконски чин био предуслов или захтев за уздизање у свештенички чин. Због тога сам убеђен да не може бити јасног разумевања презвитерства (па чак ни епископства) све док се најпре правилно не схвати и не поштује ђаконат сам по себи. Исидор Севиљски (поч. 7. века) смело изјављује да без ђаконске службе свештеник има назив, али не и службу. Презвитер је онај који освеђује, моли се и посвећује; али је ђакон тај који отпушта, узноси и раздаје (De Ecclesciasticis Officiis).

Потпунија визија свештенослужитељства  треба препознати улогу епископа као везу јединства и чувара доктрина. Такође, треба поштовати улогу презвитера ради прослављања присуства Христовог унутар локалне заједнице. Сходно томе, тебало би схватити улогу ђакона као саслужитеља у употпуњавању овог круга јединства и заједничарења унутар локалне Цркве. Служба ђакона иде и изван литургисања и досеже заједницу са даровима попут: администрације, подучавања, пастирског и духовног старања, као и рада са омладином. Сматрам да ове службе могу бити подједнако испињене како са мушкарцима тако и са женама.

Наша теологија свештенства (у данашњости схватана као пирамида са епископатом  на челу) требала би бити обрнута наопачке почињући не од врха према доле, него извирући из основног и есенцијалног појма διακονία (i.e. служба, служење). Тако би изображавала Онога који: ,,није дошао да Му служе него да служи (Марко 10: 45).” Без те (и такве) службе и жртве, остала два чина свештеноства немају потпун смисао. Било која радикална промена у нашем поштовању и делу свештенослужитељства (у свој његовој ширини и разноликости) ће засигурно изнићи из својих корена, од дна на горе. Верни народ осећа шта је битно и шта је потребно у Цркви. Исто тако, народ опажа шире димензије и импликације пастирске службе. Због тога је од круцијалне важности да се деси обнова ђаконата; заједно за реорјентацију наших свештенослужитеља, као и освежење наше пастирске службе.

Заједно са одржавањем осећаја равног достојанства са свештеничким чином, ђаконат такође одржава баланс власти унутар цркве. Сматрам да је овде лежи суштина проблема! Због овога се и Црква оштро одупире сваком изазову према тренутним институционалним властима. Морамо научити да следимо став смерности, а не моћи; да практикујемо црквене форме импрегниране једноставношћу, а не церемонијом; да се присетимо визије преображене Цркве као хијерархијске инститцуције унутар заједнице служења једних другима; без носталгије према за прошлошћу, већ отварањем према Царству небеском.

Без ђакона, парохија постаје постепено изолована пре него ли саборна (католичанска), више ускогруда него ли глобална. Ђакони јесу гарант универзалне димензије Цркве. У многим случајевима, они су изостављени део у очувању пуноће Црквене доктрине или у најмању руку, у спречавању облика ”монофизитизма” унутар Цркве као заједнице. Видиш, Црква проповеда Тројичног Бога и Црква се схвата као саборност и заједничарење.

Уколико правилно појмимо ђаконат, онда ћемо боље разумети и друге чинове свештенослужитеља. Разумећемо зашто и како жене могу сасвим природно (при чему мислим традиционално, пре него ли са изузетком) учествовати у ђаконату без изазивања страха од рукополагања у свештенство или претходне теолoшке дебате о мушком свештенству. Отворен дијалог о свештенству  може само обогатити наш доживљај како рукоположења, тако и царског свештенства. Јер ако је ова замисао или ово дело од људи, пропашће, али ако је од Бога, нико неће моћи да их заустави (Дап. 5:38-39).

На овај начин, ђаконат ће бити проширен и обогађен да одражава савремени израз службе у Цркви, па чак и када је укорењена у историјском апостолском искуству. Најпосле, изван руковођења и ауторитета у Цркви, ту је служба и…служење. Поред литургисања и светотаинства ту је и приступ људима као олтару живом у телу Христовом. Можда ће ћаконат постепео пробудити и дуге, свеже службе у Цркви које нису ограничене традиционалном улогом и очекивањима. Креативна обнова ђаконата за мушкарце и жене у нашем времену може пострати извор васкрсења свештене службе у целини, чиме би играла главну улогу у широј мисији Цркве. Поштујући наведено, обнова ђаконата  би се могла показати благовременим и виталним.


Др Јован Хрисавгис је ђакон Грчке православне архиепископије у Америци.

Овај есеј је део серије студија о ђаконату у Православној цркви, представљених у оквиру Центра за ђаконисе ,,Света Фива.” Тема ове конференције одржане у Ирвину, савезна држава Калифорнија ( октобар 2017. год.) била је: ,,Обнова мушког и женског ђаконата унутар Православне цркве”.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јессу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.