ЧИТАЊЕ ПИС(A)МА

Џон Бер (Fr. John Behr) 

Постоји више начина на читања Писма, али постоји и велика расправа о томе, како на општем нивоу, тако и у оквиру научних кругова. Међутим, ту је и једна нарочита одлика читања Писма која је апсолутно фундаментална за хришћанску традицију, од почете објаве јеванђеља до веровања изложеног на Саборима. Важност наведеног огледа се и у томе да је апостол Павле у једној реченици чак два пута напомиње: ,, А међу најважнијим поукама које сам примио и вама предао јесте ово: Христос је умро за наше грехе, као што пише у Писмима; био је погребен и васкрсао је трећи дан, као што стоји у Писмима” (1. Кор 15: 3-4). Писма се односе на оно што ми (донекле погрешно) називамо ,,Стари завет”; и на Писма из којих Никеоцароградски символ вере наводи да је Христос умро и васкрсао ,,по Писму.” Управо та Писма  су обезбедила оквир, услове, сликовитост и језик којим су апостоли и јеванђелисти разумели и проповедали откривање Бога у Христу.  Управо та Писма су била, и још увек јесу, (чак и сада када имамо списе Новог завета) примарно Писмо хришћанске традиције (на крају, и новозаветни списи их прихватају као Писма), тј. примарни текстови којима смо вођени у откривању Бога у Христу Исусу.

Ипак, пројава Христова ,,у складу са Писмом” значи да су Писма међу хришћанима, пре сусрета са Христом, читана на другачији начин. Ово најочигледније опажамо у сусрету са Христом на путу за Емаус. Ученици, следивши Христа пре страдања, нису нису могли потпуно разумети ко је Он; није то могао појмити чак ни Петар када Га је исповедио на путу за Кесарију Флипову. Међутим, већ у наредним стиховима Петар бива назван ,,сотона” због покушаја да заустави добровољни Христов одлазак на крст (Мт. 16: 13-23). Напустивши Га на крсту, ученици нису разумели значај празног гроба; чак шта више, они нису ни препознали Васкрлога Христа! Видевши све то није их довело до разумевања мистерије идентитета Христoва. Тек када им је отворио Писма и објаснио (из Закона и Пророка) како је Син човечији требао да страда да би ушао Своју славу, ученици бејаху коначно спремни да Га познају ломећи хлеб са Њим (Лк. 24: 13-35). Наравно, они су и раније читали су Закон и Пророке, али никад на овај начин! Сличан пример налазимо и у Павловом случају; фарисеј који је темељно познавао Писма, и на основу тога прогонио хришћане, није разумевао Писма на другачији начин све док се и он сам није суочио са Христом. Апостол народâ рефлектује свој доживљај и описује га појмом ,,вео” који бива откривен. Да! То је онај исти вео који је Мојсије ставио преко главе када се спустио са планине ,,која лежи над Мојсијем”, тако да слава која се налази на њему није откривена док вео не беше уклоњен окретањем ка Христу (2. Кор. 3: 12-18).

Обједињујући ове и друге библијске слике заједно, Свети Иринеј описује Писма као мозаик и портретизује Христа доживљеног у складу са правом ,,хипотезом” (Adversus Haereses 1.8.1), тако да, сукцесивно, Христос будући благо скривено у Писмима, бива скривен тамо: ,,маркиран типологијским значењем и параболама које људска бића нису могла разумети пре него доживеше оно што беше претсказано, то јест, пројављивање Господа” (Adversus Haereses 4.26.1). Тога ради, Иринеј наставља са речима пророка Данила где заповеда: ,,А ти, Данило, затвори ове речи и запечати књигу до времена краја. Многи ће претраживати и право знање ће се умножити. И чим се заврши разбијање снаге светог народа, све ће се то завршити” (Дан. 12: 4, 7); и речима Јеремије: ,,У последњим данима о томе ћете размишљати и то ћете јасно разумети.” (Јер. 23:20). Потом, свети Иринеј додаје:

,,За свако пророчанство, пре него ли се испуни, не бива ништа друго него загонетка и нејасноћа људском роду; али када дође време, и пророчанство бива испуњено, онда настаде прецизно излагање (εξεγεσις). И из тог разлога, када…читано од стране хришћана, то благо не бива више сакривено на пољу, него донето на видело дана посредством крста Христовог.”

Писма су затворена, закопана, запечаћена; али откривенa и отворена од стране Крста, без кога су ,,мит”, али када се тумаче у светлости Крста, открива се Христос, тј. Тумач прослављени, баш као што некад беше Мојсеј.

Писмо се сада чита у другачијем светлу и на другачији начин него ли раније, исто као што се ни Христос сада не препознаје као Јосифов син, већ превечни Логос Божији. Постоје, како напомиње Џејмс Кугел, четири битна момента у вези са Писмом која следе након читања, а која су у ствари била уобичајена за сва древна библијска тумачења. Прво, Писмо је из темеља загонетка, јер ако није криптично, тј. није потребно да буде отворено или откривено, то онда не би било Писмо. Друго, то је ,,фундаментално релевантан текст“, написан не да нас информише о догађајима из прошлости, него о садашњости јер: ,,Све се то догодило њима за пример, а записано је као крмило (τυπικῶς) нама, којима су стигла последња времена. (1. Кор 10:11). Треће, Писмо је успуњено хармонијом. Закон и Пророци говоре о ономе ко отвара књигу и како он треба да страда да би ушао у Његову славу. Четврто, базирано на основама претходних одлика, читалац је ,,инспирисан”, где се његова инспирација одржава заједно са отварањем Писма у богонадахнутом читању, све сједињујући са Христом Који нам казује у Писмима.

Читање Писма од стране апосотола, јеванђелиста и светих отаца, који настављају њихову традицију, руководи се у оквирима ,,откривања” или ,,отварања” књиге, и у том значењу увек је ,,апокалиптично” (у смислу откривања вела, што је примарно значење речи ,,апокалипса”). Тога ради, није важно да ли га називамо ,,алегоријским” или ,,трополошким”, вели свети Григорије из Нисе (Hom. Cant. Pref.). Да поједноставимо, осим ако неко не чита Писма ,,откровењски” или ,,алегоријски”, престаје му да види Писмо просто као историју или, како је то свети Иринеј формулисао, ,,митове” (”па чак и они били историјски истинити”, ми бисмо додали). У светлу овог откривања, можемо, наравно, тумачити Писмо као наратив (про)ширења од Адама до Христа, о чему свети Иринеј и други оци цркве говоре као о ,,домостроју”, али који од осамнаестог века бива, из различитих разлога, називан нешто донекле погрешно, ,,историја спасења”. Наиме, тај закључак је обмањујући јер то није ,,историја”, практикована као једна од историјских дисциплина, већ је то богословско тумачење целовитог Писма из есхатолошке равни. На тај начин добијамо ,,синхронистички” поглед на Писмо, гледајући га у потпуности, у датом моменту, у облику каквом Писмо одувек изгледаше, тј. као мозаик који портретизује самог Христа. Овај моменат је развијен у ,,дијахроничном” маниру, као Божанска икономија посматрана из есхатолошке перспективе краја која је: и апокалиптично откривање преко крста, и наше сопствени дијахронички моменат у читању. Наравно, за то читање из једне перспективе према другој потребно је време, тј. што се више удубљујемо у читање Писма, то дубље октривамо мистерију Христову, Који нам се у Писмима открива у нашем процесу духовног сазревања- од млека на чврсту храну, будући да се постепено охристовљујемо.

Ове одлике карактеришу читање Писма од самог почетка и кроз период саборâ, обликујући теолошку рефлексију тог периода и доводећи до њихових догматских дефиниција. Са друге стране, Арије узима речи Премудрости Божије о себи у Прем. Сол. 8: 22-25: ,,Господ ме је створио почетком својих путева…пре узвишења створи ме”, и тврди да се ове речи односе на Христа, и тако следећи ,,обједињујуће “ тумачње, он не види  Христа као потпуног Бога или потпуног човека, него као неко посредничко божанство. Са друге стране, свети Атанасије се, сагласно учењу светих отаца, враћа списима светог Игњатија (cf. Eph. 7.2) и следи ,,партитивно” читање Писма тврдећи да једни текстови говоре о Христу као Богу (“он ме роди”- без одредбе о сврси), а други као о човеку (,,он ме створи”, изјавио с намјером), тј. Христос је наш посредник, будући да је савршени Бог и савршени човек.  Свети Атанасије додаје: ,,Обим и карактер Писма се огледа у томе да постоји различит проступ у вези са описима Спаситеља. Наиме, Он је Бог од вечности Син Божији; будући превечни Логос, Светлост и Мудрост Очева који се потом у времену отеловио у Дјеви Марији (која ношаше Бога у себи) и  постао човек”  (CAr. 3.29). Овај двоструки наратив одговара разликама између теологије и икономије: Христос јесте Бог који постаје човек ради нашега спасења, где разлика између ,,јесте” и ,,постаје” није темпорални наратив (јер у Богу нема времена), већ логична дистинкција између тога како је Он изречен у Писмима, као Син Божији (што одувек беше) и оно што је Он постао узроком, а то је наше спасење (cf. свети Григорије Богослов, Or. 29.18). Диодор Тарсијски и Теодор Мопсуестијски бејаху први (након Маркиона) који су тврдили да Писма (i.e. ,,Стари завет”) не говоре о Христу, већ их искључиво треба тумачити у складу са њиховом властитом историјом, што се разликује од историје Новог завета, егзегетске праксе која је у корелацији са њиховом “дво-ипостасној” христологијом, тј. видети Бога Логоса дистинктивног од човека рођеног од Марије, који обитава у њему као у храму. Халкидонски сабор, ослањајући се на учење светог Кирила Александријског и користећи се терминологијом двеју природа изразито је поновио јединство Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог човека, о Коме је Писма говоре на оба начина: Он нам оцртава шта значи бити Бог и шта значи бити човек, личносно и ипостасно.

Ово инстринсично читање Писама је суштинско за теолошку рефлексију која води до централних доктрина хришћанске теологије. Кохерентност догматског размишљања и библијске егзегезе, практикујући контекст богослужбене заједнице и аскетских пракси у циљу ,,ослањања на Христа”, је сломљена; међутим, када се ,,догмати” изведу из овог контекста да би се систематски третирали, независно од библијске егзегезе и поставе заједно са другим, првенствено историјски оријентисаним начинима читања Писма, то резултира конфизијом, при чему неки истичу апсолутну историчност свега што је написано, а друге то чине са деловима Писма. Други пак иду и корак даље па тврде да не треба читати Библију само као Писма. Међутим, само када се Библија чита као Писмо отварају се нова благодат којом се увиђа шта нам се заправо казује. Примера ради, свети Григорије Ниски, у делу О стварању човека, тумачи уводно поглавље Постања као Мојсија који описује ,,антропогену”: прво се појављују биљке (анимиране ,,вегетативном душом”), затим жива бића (у којима такође увиђамо способност њихову да перципирају и померају се), и коначно људско биће (анимиран, поред ниже наведених нивоа, и разумном душом). Закључак светог Григорија је да нас Мојсије учи да: ,,природа доживљава успон, као што беше, корачањем – мислим на различита својства живота – од нижег до савршенијег облика.” Иако је ово, треба додати додати , део наратива светог Григорја о стварању човека (а не о покушају ,,деловања историје”), он показује плодност патристичке егзегезе и указује на излаз из наших модерних проблема.


Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јессу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.