ЗАПАДНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ И БЛИСКОИСТОЧНИ ХРИШЋАНИ
ЛЕКЦИЈА ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

Марк Л. Мовсесиан  (Mark L. Movsesian

Историја хришћанског прогона на Блиском истоку, која је (нажалост) прилично дугачка и вековима не јењава, требала би да нас подучи стратегијама које бисмо користили у нашим напорима да им помогнемо. Једна важна епизода из ове историје, а коју вреди размотрити, јесте Отомански покрет из 19. века, познат под називом Танзимат, који је проузроковао несмотрено зло и неправду према Јерменма (и осталим хришћанима) у Отоманској империји. Танзимат – реч на турском значи ,,реорганизација” – био је заправо широк спектар реформистичких покрета између 1830. и 1870. године. Ове реформе је промовисао Запад, који је између осталог, тражио да се ублажи тежак положај хришћана у Отоманском царству. Иако је покрет био добро осмишљен и донекле имао успеха, напослетку је изложио хришћане насилним репресалијама и значајно погоршао њихову ситуацију. Верујем да овај моменат из историје нуди поуке за садашњост.

Дуги низ година пре деветнаестог века, Отоманско царство се углавном прилагођавало класичном моделу исламске традиције, у којој је држава имала верску основу и бивала организована на основама конфесионалних начела (i.e., отоманизација). У класичном исламском праву, хришћани су толерисани као зимљани (тур. zimmî, тј. штићеници), тј. субјекти фиктивног уговора који се називао зимма. Наведени уговор је хришћанима пружио заштиту државе и једну врсту територијалне аутономије у замену за плаћање посебног пореза (i.e., данак) названог јизја, као и њихово прихватање социјалних и правних инфериорности.

Треба напоменути да зимма није увек de facto примењивана. Хришћани дуго живљаху у миру (i.e., примирју) са својим оближњима, а појединици могаху и да напредују у државној служби. Међутим, осећај друштвене и правне инфериорности је увек постојало (чак и у добрим временима), а дешавало се и да хришћани доживљавају бруталне репресије уколико би прекршили један од многобројних уговора којим биваху везивани. Примера ради, један од таквих репресија било је и утицај на равноправност или сарадњу са странцима.

Међутим, реформе из 19. века су радикално промениле овај споразум уклањањем зимма рестрикција и додељивањем (бар теоретски) правне и социјалне једнакости хришћана. Танзимат је хришћанима доделио равноправност у судовима, војсци и државној служби, као и у погледу опорезивања. Тиме је забрањиван било који облик дискриминације против хришћана, па чак и вербални деликти (e.g., прозивке, вређања и верска омаловажавања). Прелазак из ислама у хришћанство, некада  злочин кажњаван смрћу – сада само ствар формалности, учињен је легалним.

Упркос великим очекивањима, танзимат није било успешно решење везано за хришћанство. Заправо, реформе су изазвале насилну исламистичку реакцију против хришћана, највероватније због тога што је, једнакост осмишљена на папиру, подривала дубље друштвене норме. Кршење вековима старих схватања, у комбинацији са чињеницом да су хришћани имали подршку из Европе, све јаче растројаваху конзервативни муслимански став који доведе до такозваних Хамидских масакара (између 1894. и 1896.), у којима су стотине хиљада јерменских и сиријских православних хришћана изгубили животе. Европске силе које биваху једина нада за блискоисточне хришћанске, уствари су учиниле мало да им помогну.

Наравно, све ово претходно поменуто је било давно и много тога се променило. Зимми закони више не постоје у већини земаља Блиског истока, а једнакост свакој регионалној земљи је садржана у појединачним закону. Неко би могао схватити овај моменат као тужан догађај из других и другачијих времена који је сада још једино интересантан историчарима.

Сматрам да је ово треба свима нама да буде у свести и у санашњим  временима. Без обзира на формалну једнакост, многа законска и социјална ограничења везана за блискоисточне хришћане се настављају. Преобраћање у хришћанство је у већини случајева и даље кривичо дело. Примера ради, чак и ако није кривично дело, преобраћање може лако довести до приватног насиља. У регионалним медијима се и даље могу чути исламске жалбе које понављају оптужбе против хришћана у време Танзимата попот оних: ,,хришћани су постали превише моћни и арогантни”,  ,,хришћани су издајници”, или оних попут: ,,хришћани су странци који сарађују са нашим непријатељима.” Везано за ову последњу напомену, многи на Блиском истоку очигледно и даље виде хришћане као стране, ,,западне” елементе, иако је хришћанство домаће у том региону и хришћани већ два миленјума саставни део блискоисточног друштва.

Не сматрам да је религија једини фактор у овим прогонима из деветнаестог веку, или да је то једини узрок прогона блискоисточних хришћана данашњице. Без сумње, политички и економски фактори имали су (и имају) значајну  улогу. Није ми у циљу есенцијализација ислама или хришћанства, будући да имају вишеструке карактеристике. Моје искључиво залагање је да су верске норме о хришћанској инфериорности биле важан фактор зазирања над хришћанима у време Танзимата, да се такве норме и даље настављају, и доприносе савременим злостављањима хришћана.

Са обзиром на те (и такве) друштвене норме, Запад мора пажљиво одабрати своју стратегију за помоћ блискоисточним хришћанима. Западне силе не би требале давати обећања које не могу или неће испунити, и не би требале да изазивају наде које не намеравју заиста испунити. Какав год исход био, Запад пре свега, треба да пази да не ствара услове који би могли довести до зазора и репресалија над хришћанима у региону. Јер, исход овог (и оваквог) деловања Запада у деветнаестом веку је резултирао катастрофом за Хришћане на Блиском истоку.

Тешко је одредити како најбоље уравнотежити забринутост за права хришћана и друге, прудентне факторе. Ма шта год да чинили, морамо бити пажљиви да бисмо били у стању да избегнемо несмотрене кораке који би учинили животе блискоисточних хришћана још тежим него што су сада.


Марк Л. Мовсесиан (Mark L. Movsesian) је професор и директор Центра за правне и религијске науке при Универзитету ,,Свети Јован” (САД).

Овај есеј је краћа верзија раније објављеног ауторовог чланка под називом: ,,Цена отоманског неуспеха.”

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јессу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.