ЖЕНЕ ЗА ЦРКВУ
ПОЈЦИ, ЧАЦИ И ЊИХОВЕ САНКЦИОНИСАНЕ УЛОГЕ

Донна Ризк Асдоуриан (Donna Rizk Asdourian) 

Вест да је, у фебруару 2017. године, Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. ТЕОДОР II рукоположио пет младих жена у чин ђакониса, многи Православни хришћани широм планете су дочекали са одушевљењем. Иако се ово десило релативно касно, овај историјски догађај полаже велике наде да Црква у целини пастирски ослушкује потребе и неопходности верних. ,,Обред ђакониса у давнини беше нераздвојни део Православне цркве, а и данас постоји у појединим Древноисточним (нехалкидонским) црквама”, напомиње др Петрос Вассилиадис осврћући се на на обнову женског ђаконата.

Наравно, улога жена у Цркви је много опширнија од улоге коју обављају рукоположене ђаконисе. Вредно је помена да, последњих година, мушкарци и жене широм хришћанског света озбиљно се залажу за улогу жене Цркви. Они разумеју пастирску корист коју би имала цела заједница верних уколико се озбиљније фокусирамо на интегритет жена у животу Цркве.

Супротно претпоставкама многих, активна улога жена се одвијала сагласно Канонском Предању Цркве. Историјски гледано, жена заузима нарочито место у животу Цркве и има нарочиту улогу у Цркви. Многе од њих су вршиле службе попут: проповедања, поучавања, појања, пророковања, мисионарења, па чак и вршења појединих Светих Тајни када је то Црква, по својој икономији, захтевала.[1]

Неке од ових улога одржане су у појединим Источним црквама, док су се друге временом изгубиле. Примера ради, у Сиријској цркви, жене-појци постоје у четвртом веку, гдје су први пут ангажоване на Литургији од стране св. Јефрема Сирина.[2]  Јерменска православна црква такође има дугу историју женских појаца и неколико категорија унутар женских црквених хорова. У нашем времену: Грчка, Руска, Етиопска, Антиохијска и Руска Загранична Црква користе женске појце иако за њих нема сагласних правила, а поједине локалне парохије ових јурисдикција су чак и аверзичне према поменутим улогама у Цркви.[3]  Коптска православна црква нема женских хорова (са изузетком једне званичне групе на Западној хемисфери), и званично их не подржава.[4]

Поред појаца и хорова, поједине Православне цркве уводе женске чаце. Међутим, осим женских појаца, те службе нису стандардизоване широм помесних Црква. У неким Црквама, ова пракса је категорички забрањена. У нашем времену, жене служе као чаци и појединим Јерменским, Сиријским, Грчким, Руским Заграничним и Антиохијским храмовима (већином у САД и осталим деловима Запада). [5]

Данас, опонирање женским санкционисаним еклисиолошким улогама често изражава кроз и злоупотребу тумачења указа св. ап. Павла да женa треба да ,,ћути у цркви” (1. Кор. 14, 34). Чињеница да жене нису ћутале су евидентне у Светом писму, нарочито је то упечатљиво у истој посланици св. апостола Павла, где говори о пророчицама (1. Кор. 11, 5), али и у Делима апостолским (21, 9). Једне су проповедале и преобраћале читаве градове у Хришћанство (Јован 4), а другима је заповедио Господ да сведоче Његово Васкрсење (које је по својој природи неконвенционално, тј. да жена буде сведок човека у то време – Јован 20, 17-18). Друге изобличаваху лажна учења (Дела 18, 24-26), бивале су ђаконисама (διακονια) св. ап. Павла (Римљанима 16) и ангажовале се у ширењу јеванђеља са њим (Филипљанима 4,3 – αιτινες εν τω ευαγγελιω συνηθλησαν μοι μετα). Стога, немогуће је тумачити директиву св. ап. Павла као недвосмислену осуду женских гласова у Цркви ако знамо да Библија у више наврата потврђује такве гласове.

Као што и отац Џон Бер напомиње, православни хришћани треба да читају Писма користећи се ,,синхронистичким” погледом, односно читајући их у целини. Стога, православни приступ Библији неће селективно одабирати прикладне пасусе који би потврдили одређени аргумент и неће конструсати догматски принцип из било којег појединачног библијског одломка. То је управо оно што се дешава када противници улоге жена у Цркви конструишу клише и неодржив аргумент којим забрањују одређене улоге жена у светлу 1 Кор. 14, 34.

Заиста, иако многи православни хришћани оштро критикују протестантски постулат Sola Scriptura, иронично, неки од њих примењују исту методологију у одбацивању улоге жене у Цркви.

Другим речима, употреба стиха из 1 Кор. 14, 34 да би се забранила активна улога жене у Цркви (без обзира да ли се радило о појцима или чацима) није само грешка библијске интерпретације, која не успева да тумачи делови стиха тематски изоловани од остатка, него и предањска погрешна јер негира живо предање у Цркви, које потврђује да током целокупне историје Цркве жене нису ћутале. Заправо, овај покушај присиљавања жена на ћутање не само да дехуманизује половину тела Христовог (i.e., Цркве), већ слаби читаву Цркву (,,И ако страда један уд, с њим страдају сви уди… 1 Кор. 12, 26) и смањује могућност за службу у Цркви Божијој.

За многе који нису упознати са стварном историјом Цркве, оживљавање женске службе за Цркву понекад се перципира као: ,,прогресивно”, ,,либерално”, ,,феминистичко” или ,,слободоумно”. Међутим, све ове улоге су на крају предањске, тј. део наше историје, еклисиолошке праксе и живог предања у Цркве.

Требали бисмо запамтити да санкционисањем (или ресанкционисањем) неотуђивих функција жена у литургијском животу Цркве не само да оживљамо древну традицију и праксу, већ прихватамо и препознајамо пастирске потребе лаика. Црква је жива и динамична, не стагнира и није референтна тачка у прошлости. Мора бити релевантна, уједно остајућу традиционалном, а ова реалност је једино остварива ако прихватимо улогу жене засновану на литургијским и партиципативним улогама у Цркви као целини.


[1] Исто налазимо и у житију свете Саре (такође познате као Мартирија). Овај пример посведечен је у Коптском Синаксару за 3. мај (25. фармути) и 9. децембар (29. атир). Види: http://www.copticchurch.net/classes/synex.php?sa=1&month=8&day=25&btn=View и http://www.copticchurch.net/classes/synex.php?month=3&day=29&btn=View&lang.

Погледати чланак: ,,Икономија и Спасење: житије храбре матере свете Саре, Мартирије“ у Сусрет са женама верујућим (Том III), ед. Киријака Фитсжералд (Holy Cross Press, 2018)  [‘Oikonomia and Salvation: the Life of the Brave Mother Saint Sarah, Martyria’, in Encountering Women of Faith: Volume 3, Kyriaki Fitzgerald (ed.), (Holy Cross Press, forthcoming 2018)].

[2]  Види С.А. Харвеј, ,,Обновљени сусрет кћери завета: женски хорови и духовне песме у Древно- сиријском хришћанству, Хугоје: Журнал сиријских студија 8.2. (јул 2005) [S.A. Harvey, ‘Revisiting the Daughters of the Covenant: Women’s Choirs and Sacred Song in Ancient Syriac Christianity’, Hugoye: Journal of Syriac Studies 8.2 (July 2005)].

[3] Мој лични опит Грчке православне богословије сведочи да многе жене у Православним парохијама изражавају свој неспокој будући да их поједине локалне парохије лишавају учешћа у појању унутар виме (беме).

[4] Такав хор јесте из новијег доба, док су се у почетку многи противили његовом стварању и такаве групе називали „анти-православним“.

[5] У Јерменској традицији, ђаконисама може бити дозвољено да читају Јеванђеље за време Литургије. Њихове одежде се се састоје од орара и стихара (као и код ђакона, али без наруквица). Ђаконисама је такоће дозвољено да држе рипиде за време Литургије.


Др Донна Ризк Асдоуриан (Ph.D.) је истраживач у Центру за православне хришћанске студије Универзитета Фордхам и тренутно ради на пројекту: ,,Литургијска улога жена у савременим Древноисточним (нехалкидонским) Црквама”. Долази из коптске и јерменске традиције.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљењa о савременим питањимa везаним за Православнo хришћанство, пружајући поље зa слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.