Лидиjа Кеми Инграм (Lydia Kemi Ingram)
Године две хиљаде шеснаесте, започела сам серију интервјуа са афричкоамеричким православним хришћанима у четири региона Сједињених Америчких Држава. Интегрална компонента ширег етнографског истраживачког пројекта (упоредна посматрања учесника и дигитална претраживања) личних наратива нуди неопходну дубину увида у православну заједницу која и даље многима остаје релативно непозната.
Иако се број афроамеричких православних хришћана константно повећава, истраживања о овој посебој групи остају оскудна. Фокусирана на историјске фигуре попут оца Рафаил Моргана, првог афроамеричког православног свештеника, или наративе изведене из ,,збора старешина“, тј. најистакнутијих проминентних афроамеричких православних хришћана, постојећа су истраживања која понекад могу пренети једну непотпуну истину. Остаје, стога, много тога да се научи о садејству православног хришћанства и афроамеричке културе.
Током четиристо година, заједнички напори и истрајавања афроамериканаца су помогла да се створи јединствен амерички појам бити тамне пути. Заједница коју сада називамо ,,афроамеричком“, заправо је састављена од генетски разноврсних индивидуа које поседују различите степене афричког порекла. Идеје попут ,,правило једне капи крви“ ( које још увек преовладава у Америци) помогле је да се олакша изградња расне категорије која обухвата различиту и хетерогену групу људи.
Инхерентне културолошке комплексности су додатно закомпликоване у међугенерацијским наравственим разликама. Док се афроамериканци старије доби жале на нестанак кохезивности заједнице која је карактеристична за пролазне дане, млађе генерације могу лако прихватити појам афричког порекла који се признаје идеју пост-тамнопутости, иако се опире свим претходно изграђеним друштвеним границама и културолошким маркерима. Та различитa поимања тамне пути међусобно сапостоје и у честој су међусобној напетости. Најсигурније би било закључити да у вези са афроамеричким идентитетом не постоји званични наратив, будући да данас постоји више начина да се буде црн.
Ширa афроамеричка заједница, амалгам различитих субкултура, доприноси разним облицима црначке интелектуалне мисли. Учење В.Е.Б. Дубоиса, Букер Т. Вошингтона и Мартин Лутер Кинг млађег налазе модеран израз у разноликим субкултуролошким контекстима. Харлемска ренесанса и Покрет негритуде (црнаштва) сјединили су разнолику групу црнаца из франкофонских афричких земаља и Америке, а слични заједнички дијалози и разматрања проблема могу се наћи између афроамеричких православних хришћана и Александријске патријаршије.
Упаво из овакве богате, динамичне и вишеаспектне заједнице долазе афроамерички православни хришћани. Бивши будиста привучен монашком побожношћу, некадашњи баптистички проповедник, православни војни ветеран и уметник подједнако су пронашли свој дом у Православној цркви. Неки су пришли вери православној након што су посетили парохије или доживели мистичко и светотајинско искуство. Други су се духовно повезали са православном естетиком (e.g., прелепа црквена иконографија). За неке, опет, то бива читање Светог писма и црквене историје која их је водила у православље, а за друге то је потрага за алтернативним хришћанством, којe није повезанo са трансатлантском трговином робљем.
Међу мноштвом наратива, неко би могао бити у искушењу да закључити да афроамерички православни хришћани не деле заједничке вредности. Ово би, међутим, била погрешна процена. Недавна етнографска истраживања указују на чињеницу да се скуп кључних вредности истински пројављује унутар ове непрекидно растуће заједнице. Прихватање ових вредности се јавља релативно конзистентно, без обзира на старост, пол, социоекономски статус или географску локацију.
Једна фундаментална претпоставка која произилази из прикупљених наратива јесте уверење да се у раздобљу од две генерације нешто променило (на горе) у унутарградским заједницама. Ово уверење држе они који живе у унутрашњости града, они из предграђа,као и они који живе у руралним подручјима. Поред тога, постоји уверење да су се у историјски црначким црквама десиле негативне промене, а најнегативнији продукт те и такве промене јесте растући утицај теологије просперитета. Позив у Православно хришћанство стога је виђен као позивом на свети начин живота, тј. начин живота који је негован генерацијама. То подразумева рекламацију идентитета који је отет од стране ,,овога света“.
Подвлачећи горе наведене вредости, следеће основне истине произлазе из афроамеричке православне заједнице:
- Реалност богомданих ингеренција у Православљу. Православно хришћанство није власништво ниједне етничке припадности, културе или народа. Постајући православан не захтева се напуштање етничког идентитета. Афроамериканци јесу православни онолико колико су то и сви остали са етничким коренима земље у којој заједно прослављају Бога. Ово је од посебног значаја имајући у виду да у највећем броју случајева ти афроамерички православни хришћана представљају мањину, ако не и изузетак у православним хришћанским парохијама.
- Стремљење ка светости као категорички императив. Ова посвећеност је изражена у редовном читању Светог писма, литургијском животу, молитвеној дисциплини и добротворству. Из тога даље следи потпуно одбацивање теологије просперитета и ,,дијеталног хришћанства“. Насупртот томе, пустињски оци и мајке бивају истински узори спасоносног хришћанског живота.
- Нарочито поштована улога оца и очување традиционалних вредности породице. Осврћући се на статистику домаћинстава вођених од стране жена и одсутности очева, афроамерички православни хришћани постављају улогу оца на пијадестал очувања породице. Посвећеност мајки и очева јесу кључ за подизање здравих будућих генерација прожетих вером и високим моралним принципима.
- Животи црнаца су важни. Иако повезана, ова идеја се не сме мешати са истоименим покретом (i.e., Black Life Matters). За афроамеричке православне хришћане посвећеност животу значи залагање за живот још нерођене деце, борбу против полицијске бруталности и заштиту од белих националистичких фракција које такође нађоше дом у Православној цркви.
- Мисионарска делатност као императив православних парохија. Истинска вера захтева посвећеност на пољу отварања и ширења заједнице, нарочито према сиромашнима, маргинализованима и угроженима. Идеја да је нечије лично спасење нераздвојно везано за верно јеванђелско заједничарење јесте значајнa карактеристика у афроамеричким православним наративима.
Историјски наративи, културолошке традиције и различита становиштва интелектуалне мисли обликовале су и наставиле да обликују идентитет Афроамериканаца. Иако саткана од наизглед потпуно различитих појединаца, афроамеричка православна хришћанска заједница је произвела низ темељних идеала и вредности које одражавају јединствену историју и америчко искуставо.
Лидиjа Кеми Инграм (Lydia Kemi Ingram) је творац и куратор садржаја везаних за Православље и културу, тј. друштвених медија који се налазе на раскрсници Православног хришћанства и афроамеричких искустаава.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљењa о савременим питањимa везаним за Православнo хришћанство, пружајући поље зa слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.