Uncategorized

РАСИЗАМ: ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА

Published on: фебруар 12, 2018
Total views: 45
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 4 minutes
Also available in: Ελληνικά | English | Русский

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou

Примарни циљ сваког православног хришћанина понаособ јесте стремљење ка обожењу (грч. θέωσις). Реч θέωσις често дочарава слике суперхероја попут Тора или грчког бога Зевса. Када је свети Атанасије објавио: ,,Бог се очовечио, да би човека обожио”, он није замишљао надчовечанску снагу, нити је замишљао живот моралног савршенства. Постати као Бог значи волети као Он што воли, а тиме се сапрожима, сагласно речима Христовим, љубав према непријатељима и странцима. Истинска борба за обожењем јесте она која захтева научавање како волети. Некада је тешко волети чак и наше родитеље, браћу, сестре и пријатеље, а замислите сада да још требате да научите да волите непријатеља и странца.

Ово научавање како волети на крају подразумева сагледати сва људска бића која су створена по лику и обличју Божијем. Ово, међутим, није баш лако као што изгледа. Једна је ствар декларисати да су сви људи створени по слици Божијој, а друга је чињеница да се формирамо на начин где је такво уверење очигледно у нашим мислима, осећањима и акцијама, тј. нашем бићу према другости, посебно оној која се значајно разликује у односу на нас.

Истина, површно гледајући, заиста се чини да су хришћани генерално против расизма, тј. водимо се начелом да нико не сме бити расно инфериоран. Међутим, обожење (θέωσις) нас позива на један још дубљи ниво. Борба да научимо како да волимо јесте она која укључује искорењивање расизма у сопственим срцима и у самим структурама које конституишу политичку, културолошку и економску матрицу у којој се самолоцирамо. Први вид борбе захтева непрекидну саморефлексију, а други акцију.

Данашњи расизам изгледа другачије од онога пре шестдесетих година двадесетог века, када су постојали заправо видљиви знаци који су наводили на реалност инфериорности црног човека у односу белог, поготово кроз сегрегацију у аутобусима, јавним чесмама, ресторанима, тротоарима, хотелима, и тако даље. Ти знакови су, углавном, до данас исчезли, али и даље постоје други, мање видљиви индикатори као што је несразмерна стопа заточеништава (енг. mass incarceration) афроамериканаца и латионоамариканаца (иако оптужени за исте злочине као и бели човек), континуирана сегрегација школа, продубљујући јаз између годишњих прихода белачких домаћинства и прихода људи тамније пути, одлука особe да се радије опредељује за затвор као начин избегавања гангстерске  културе, будући да не постоје друге опцијеили неопходност прилагођавања чикашких средњошколаца да ходају средином цесте у случају све чешћих обрачуна на тротоарима. Нажалост, ово набрајање би могло ићи у недоглед. Поменути, а и други диспаритети, као што су приступачност кредитирањима или угледније јавне школе, показују знакове привилегирања белаца упркос чињеници да је бели човек, у последње две деценије, претрпео огроман економски крах. Они такође указују и на чињеницу да, иако видљиви знаци расне сегрегације нису тако приметни или да очигледне расистичке акције нису друштвено прихватљиве, расизам је и даље оперативан у сложеној друштвеној матрици у којој смо утеловљени, а који несумњиво формира и, неретко, деформише наше процене и уверења на начине којих чак нисмо ни свесни. Ако је наведено тачно, онда је неопходна активна саморефлексија у нашоим настојањима да научимо како да волимо или идентификујемо на који начин можемо допринети овој структуралној неједнакости, па чак и када свесно осуђујемо расизам. Ова врста саморефлексије може нам дати храброст помоћу које бисмо деловали, креирајући структуре које би омогућиле свим људима животно искуство потпуне уникатности, тј. бити створен ,,по лику и обличју Божијем.”

Било је доста опирања према слогану ,,животи црнаца су важни”, па чак и од стране православних хришћана. Неретко брутална реторика органа власти и демонизација целокупног покрета ,,Животи црнаца су важни” (енг. Black Lives Matter), само због неколицине кривичних прекршаја појединих чланова групе, не налази оправдање у реалном животу. У нашем стремљењу да научимо како да волимо, обожење (θέωσις) је најбољи показатељ да су ,,сви животи важни”, па тако ни појединци повезани са поменутим покретом не негирају важност поменутог слогана. Међутим, овај покрет покушава да скрене пажњу на чињеницу да у тренутним политичким и економским структурама у Сједињеним Америчким Државама сви животи, заправо, нису подједнако важни.

Оно што наш динамизам за обожењем највише захтева јесте политика емпатије. Како би то требало да изгледа? Ми можемо, на пример, покушати да замислимо како изгледа живети као црнац у Сједињеним Америчким Државама. За неке православне хришћане у овој земљи, ово замишљање не би требало да буде тешко. Примера ради, грчки и арапски хришћани из јужних делова САД-а неретко су проналазили Кју-клукс-клан крстове да горе у својим двориштима због своје тамније боје коже. Међутим, црначка историја, за разлику од православне историје имиграната, је делом заснована на робовласништву. Немогуће је избрисати ту трагедију из наше историје, чији се трауматски ефекти још увек трпе. Замишљајући како то изгледа бити у телу црне особе у САД-у, вероватно можемо јасније видети структуре које смањују неједнакост између људи. Они православни хришћани који сматрају да црнци напросто: ,,побољшавају своју културу” (да, то сам чио да говоре), не поседују адекватно теолошко разумевање греха и свих пропратних подмуклих и дуготрајних социјалних ефеката. Примера ради, да ли је заиста тако лако доказати да истински желимо боље услове живота онима које сматрамо неспособнима за посао или недостојним повишице и постављања на боље позиције само зато што имају другачију боју коже? Зар се тако нису осећали и поједини православни хришћани у не тако далекој прошлости?

Расизам је отишао у тло ове земље, тј. у смислу да је преселио у домен несвесног, заједно са личним утицајима и структуролошким ефекатима. Изазов нашег духовног живота као православних хришћана јесте непрестана саморефлексија на оно што блокира наш сопствени раст у љубави према нашој породици, пријатељима, странцу и непријатељу. Ако та саморефлексија јесте успешна, она ће нам помоћи да видимо шта се назали тамо, у самој суштини, а то је привилеговање белих особа у овој земљи; то ће нас навести да видимо како можемо, чак и ненамерно, допринети овом привилеговању; на крају ће нас оснажити на динамизам достојанственог настојања да трансформишемо структуролошку матрицу која захтева третирање сваке особе као бића створеног по икони Божијој. Та акција може попримити многе облике, па тако пророчки скреће пажњу на неправду, едукацију парохијана, активност парохије, политичку укљученост, учествовању бућењу свести о нешем, чесно несвесном расизму, и тако даље. Наравно, овде је само неколико набројаних чињеница. Ми требамо настојати да поправимо структуролошку неправду у циљу изграђивања Америке, а то у бесмртним речима Мартин Лутер Кинг млађег гласи: ,,дати истину ономе што је речено на папиру”, да реализујемо симболичке идеје са америчке заставе, у свакој пори америчког друштва, укључујући наша појединачна срца и ум. Кингово остварење правде за све, на крају, засновано је на позиву ка светости, тј. да постанемо боголики, да волимо како Бог воли, што значи олакшање животног искуства неумањујуће уникатности у чињеници да смо створени по икони Божијој.


Аристотел Папаниколау је председник ,,Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујуроку.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu