Давор Џалто (Davor Džalto)
Овај текст говори о православној цркви у њеној институционалној димензији. Још говори о начину на који институција цркве функционише у земљама у којима је православље доминантна и традиционална вера (тзв. ”православним земљама” што је, иако ефектна, суштински парадоксална формулација). Чини се, и то ће бити основна теза у овом тексту, да вођство православне цркве прихвата и практикује многе вредности и методе које уобичајено везујемо за функционисање неолибералног корпоративног сектора.
Наравно, неолиберална идеологија (која, по свом основном карактеру није ни нова ни либерална) није нешто што одликује само корпоративни свет. Током преотеклих неколико година, неолиберална логика је аплицирана на практично све сегменте нашег друштвеног, културног и политичког живота.
Представљено у веома сажетој форми, неолиберална доктрина може бити описана као идеологија у којој су (корпоративни) профити, заједно са финансијском и политичком моћи коју профит обезбеђује, највиша ако не и једина вредност. То је такође идеологија у којој се мантра „тржиште зна најбоље” непрекидно понавља, обично од стране оних који имају привилеговану или монополску позицију на тржишту. То је идеологија и систем у којима се дерегулација, наметање несигурности и ропства нижим друштвеним слојевима, промовише као слобода, етички стандарди или чак и као природни закон. То је идеологија у којој се уништавање свега, укључујући људске животе, природу и читаве врсте, толерише и чак сматра етичким, докле год то води повећању профита.
Током протеклих неколико деценија, ова идеологија је постала нова, свеприсутна метафизика, начин на који „свет функционише“. Она је продрла (често насилно) у готово све сегменте људског живота. Многе институције које су претходно функционисале на основу веома различитих принципа и вредности (попут школа, универзитета, државних институција, невладиних организација и сл.), су усвојиле овај нови-стари „дух времена“ и постале су сличне корпорацијама, истичући профит као смисао свог постојања. Није онда никакво чудо да су и многе религијске институције, као традиционални савезник структура моћи (укључујући ту и капиталистичке), прихватиле исту логику. Православна црква, упркос свом традицији-оријентисаном имиџу, није изузетак.
Институционална црква у горе поменутим „православним земљама“, у основи фунцкионише као неолиберална корпорација. Ако упоредимо епископе и патријархе са „топ менаџерима“ (CEOs), свештенике са администраторима нижег ранга, који су задужени за специфичне секторе који доносе профит, и, коначно, лаике са обичним радницима (или, још горе, само са ресурсима), паралела постаје веома упечатљива. Црква у овим земљама обично ужива монополски статус, који великом степену користи. Постоје многе директне и индирекнте користи које црква (као и било која утицајна корпорација у неолибералном свету) ужива: подршка државе, која може укључивати, зависно од земље, специјалан статус (ослобођеност од пореза) за њену имовину и приходе, финансирање свештеничких плата и пензија из буџета, привилегован приступ државним званичницима, лидерима политичких партија и медијима, привилегован третман у систему (не)правде, итд. Заузврат, црква обезбеђује корисне идеолошке наративе у јавном дискурсу, даје „моралну подршку“ доминантном друштвено-политичком систему и сл.
Када говоримо о унутрашњем функционисању цркве, паралеле са неолибералним корпоративним сектором су још очигледније. Избор нових генералних менаџера (епископа) је веома нетранспарентан, предмет различитих видова корупције, а тек понекад и успутно базиран на меритократији и (реалном) друштвеном доприносу. У многим епархијама (иако, важно је истаћи, не свим) уколико је неко свештеник (нижи администратор) то значи да је дужност тог неког да „прави“ новац и да шаље прописану суму или проценат топ менаџменту (епископу/патријарху). Што више новца производиш, то боље. Ако си као свештеник веома успешан (тј. ако шаљеш у „централу“ много новца), и ако чиниш све да менаџмент буде срећан, то ће ти се вратити одређеним привилегијама које ћеш уживати, и менаџмент ће бити спреман да превиди многе твоје пропусте, злоупотребе, некомпетентност, чак и одсуство елементарних хришћанских осећаја и врлина. Обично је потпуно неважно да ли си добар свештеник у оном старомодном смислу (неко ко се потпуно, на самопожртвован начин посвећује служби и својој парохији, ко се труди да живи хришћански колико год је то могуће, и сл.). У нашој неолибералној цркви прављење много новца чини неког добрим свештеником. (Ово наравно не значи да нема многих изванредних епископа и свештеника, који своју пастирску службу врше са највећом пажњом и љубављу, на које се горе изнете опсервације не могу применити.)
Ако је неко, са друге стране, свешеник који верује у Христа, који покушава да практикује своју веру кроз односе љубави са другима; ако, из те љубави, користи црквена добра на добробит других и читаве заједнице, али не производи довољно „профита“, онда је тај потенцијално у опасности. Ако се, штавише, усуди да каже оно што мисли, да каже истину, да критикује рад „менаџмента“ због њихових пропуста и лоших поступака, због тога што не живе хришћански или што не практикују православље – онда је тај свештеник, готово сигурно, при крају своје каријере.
Неолиберални менаџери не толеришу непослушност, протесте, другачије начине размишљања. Неолиберализам није ту да промовише слободу, критичко мишљење, општу добробит, или било шта друго што би могло бити смислено из хумане и хуманистичке перспективе. Он је ту да афирмише послушност, вертикални распоред моћи, и, пре свега и изнад свега, профит, који доприности обнављању и проширењу моћи. Ово неолиберално, корпоративно ропство се, наравно, не рекламира на тај начин. Оно се обично рекламира као „компетитивност“, „флексибилност“, „иновативност“ итд. У контексту цркве, оно се промовише као „традиција“, „вековна пракса“, „хришћански живот“, „послушање“, и сл.
Пакт између крупног капитала, политичких идеологија и религије није ништа ново. У Сједињеним Државама је алијанса између корпоративног сектора и религијијских институција добро познат и истраживан феномен. То није случај у православном свету, у коме често влада уверење да је православни свет имун на различите монструозности које долазе са Запада. Многи на Западу верују у суштински исту матрицу, осим што они то формулишу на други начин – за њих је православље често некомпатибилно за „западним вредностима“. Крајње је време да се овај уски идеолошки оквир одбаци, будући он значајно искривљује слику (наше неолибералне) реалности.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
