ЗАШТО ЈЕ ОВАПЛОЋЕЊЕ РАЦИОНАЛНО

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

Благовести, ευαγγελισμός, јесу објава благе/добре вести Марији да ће родити Спаситеља коме ће дати име Исус; то је дан Оваплоћења, дан када је Бог постао човек и један од нас. Овај спасоносни догађај прослављамо 25. марта/7. априла.

Наша православна традиција непрестано наглашава реалност да је Бог тога дана постао човек, тј. да је Исус зачет и, парадоксално, бива Бог и човек. Ово уверење у оваплоћење Бога у личности Исусовој – како се наглашава Символу вере да је: ,,зачет од Духа Светога”  тј. дејством Духа Светога – није лако појмити. У ствари, рекао бих да је у протеклих неколико векова ова чињеница пала у немилост. Један од разлога јесте што од XVII века преoвладава научни стандард истине, а идеја да Бог може постати човек се јавља као нешто необично, нешто што није научно утврђено. У времену где се верује само у оно што може бити потврђено, доказано и евидентно, вера у Бога који постаје човек и један од нас јесте нешто што не може једноставно одговорити параметрима истине. Чак и пре Научне револуције, таква истина није била лака за поверовати. Изучавајући ранохришћанске списе, откривено је да грчки философи нису сматрали да је ово уверење одиста рационално.

Ипак, на крају се ради о питању везаном за његову афирмацију, или његово порицање. Сматрам да, у суштини, то и јесте сама срж хришћанства. У Оваплоћењу не видимо једино Бога који је постао човек, него заједничаримо са Богом који је самога себе учинио ништавним (ἐκένωσεν) због нас, што свети апостол Павле и напомиње у својој посланици Филипљанима (2, 6-11); осећамо љубав Бога који је дошао да буде са нама, да буде са раслабљенима, слепима, цариницима и блудницима и онима који бејаху сматрани најнижим сегментом друштва, а Он им показао љубав; видимо Бога који се, као што свети апостол Павле вели у посланици Јеврејима: саосећа са нашим слабостима и у свему био искушаван као и ми, јер је и Бог сам страдао (4,15); гледамо Бога васкрслога и пут отворен према неразрушивој вези заједничарења са Њим. Кроз оваплоћење гледамо Бога пуног љубави и саосећања за Своју творевину, јавља се Онај који нас је научио како да волимо и будемо састрадалници; Онај који сједињује Бога са нама како бисмо ми људи могли да идемо даље и од онога за што смо способни; у Оваплоћењу имамо Спаситеља који је дошао да нас приведе Богу, тј. у заједничарење са Богом. Без оваплоћења не бисмо имали ништа од овога; имали бисмо хришћанство лишено своје суштине, љубави и саосећања, без способности да будемо уједињени са Богом. Стога је, у четвртом веку, свети Атанасије афирмисао реалност Оваплоћења јер, ако то не беше истинито, онда не би било ни хришћанства, а човечанство не би имало могућност да буде ослобођено окова великог анихилатора, тј. смрти; без заједништва са Богом, са вечним извором живота, ми јесмо (i.e., нејестање) бића која обитавају у царству смрти.

На изазов да је идеја о Оваплоћењу једноставно мит, ја предлажем контрааргумент који нуди бољу алтернативу. Ако одговор гласи да Бог не постоји, онда нам остаје безнадежност, будући да се човечанство само по себи показало способним и за велика достигнућа, али и за неизмерни варваризам. Валтер Бенјамин, велики јеврејски философ прошлог века, подсећа нас да иза сваког грандиозног дела цивилизације стоји велики чин варварства. Ако је одговор да Бог постоји, али да су Он и човечанство две дистинктивне реалности које се никада не могу спојити, онда ни то није довољно. Који је смисао чињенице да је Бог једноставно тамо далеко, а ми без икакве шансе да Му се прибижимо. Хоћемо, барем ја хоћу, Бога који је са нама, Бога који је моћан и слободан да не буде само Бог, све зарад нашег сједињења са Њим. То је Бог кога видимо у Исусу Христу и који, заправо, јесте Исус Христос.

Ми не потврђујемо Спаситеља само зато што ми то прижељкујемо, иако је и то делимично тачно. Ми Га потврђјујемо на основу сведочанства Његових најранијих следбеника, забележених у Библији, који су Исуса видели као човека чије су акције биле истински људске, али Који својим делом нашег привођења ка Творци превазиђе све људске моћи. Ми ту чињеницу афирмишемо на основу житија светитеља наше традиције који су, базирајући се на веровању у Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог човека, уобличили свој живот на такав начин да се божанска присутност пројављује у њиховим светим телима, тј. моштима.

После поменутих апстрактних разматрања Оваплоћења, пред нама стоје очигледна питања: на који начин је могуће да стигнемо тамо, како можемо бити уједињени са Богом, како то да се  постом још више сједињујемо са Спаситељем? Иако ова питања нису лака, постоје одговори на њих. Међутим, пре него ли неко узме ова питања у разматрање, пре него ли неко предузме дугогодишње напоре да се прилагоди овом начину живота, најпре треба да научи да је такав савез могућ, драгоцен  и остварив кроз Исуса Христа- Богочовека. Зашто је онда потребан труд? Зато што нема ништа лепше, ништа стабилније, сигурније, радосније, мирније, једноставно ништа боље него бити у заједници са Богом. То је оно зарад чега смо створени, а једини начин на који спознајемо ову реалност биће могућ ако се осврнемо на Псалтир (Пс. 33,8) где се казује: ,,окусите и видите да је добар Господ”.


Аристотел Папаниколау је председник ,,Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујуроку. 

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.