МОРА ЛИ ПРАВОСЛАВЉЕ ДА БУДЕ ПРЕПРЕКА ЛИБЕРАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ?
СЛУЧАЈ СРБИЈЕ 1903-1914

Борис Беговић (Boris Begović)

Јасно је да се од пада комунизма православни хришћани суочавају са питањем демократског секуларизма. Под секуларизмом не подразумевам опадање религиозности, будући да се показало да тако нешто не стоји, већ секулaризам схватам као плурализам, на начин како га је Аристотел Папаниколау недавно дефинисано у свом уводном предавању „Хришћански секулaризам“ на конференције „Религија у јавној сфери“ која се сваке године одржава у Требињу, у Херцеговини. Узимајући у обзир да се у неким православним земљама покушало са моделом симфоније, чије се порекло може потражити у византијском периоду, он је указао на то да због различитих окупација – османске, аустроугарске, комунистичке – готово да није ни постојала могућност суочавања са поменутим питањем.

Међутим, постоји неколико изузетака. Један је изградња српске државе у касном XIX и раном XX веку. У свом спором али одрживом одвајању од Османског царства, које се завршило са de facto независношћу 1861. године и de jure независношћу 1878. године, Краљевина Србија, неспорно православна земља, искусила је фундаменталне дилеме у процесу изградње државе, развоја институција и организације друштва. Озбиљност тих дилема увећала је чињеница да политички пројекат српског националног ослобађања и независности био аутохтон, без покровитеља у било којој европској или некој другој земљи.

Врхунац тог развоја била је она Србија која је постојала у периоду између 1903. и 1914. године: од Мајског преврата до почетка Великог рата. Током тих година право гласа имало је 22 одсто становника, исто онолико колико у Белгији и Француској и изнад осталих европских и прекоморских демократских земаља. Са веома ниским цензусом везаним за директно опорезивање, Србија је тада била ближе идеалу универзалног бирачког права него највећи број чврсто успостављаних демократија. Штампа је била слободна, уз велики број листова, од који су неке финансирале политичке партије, а неке нису. Политичке партије, које су заступала широк дијапазон идеологија, биле су добро организоване, а баријере уласку у политички живот биле су ниске, при чему су сви учесници политичком живота поштовали Устав и основна демократска правила јавног живота. Србија између 1903. и 1914. године је била западна земља – либерална демократија. Никога не треба да завара увид да је главни спољнополитички савезник Србије била Царска Русија. Мало је било сличности између политичких институција те два земље, уколико их је уопште и било. Србија тог времена свакако је била неспорни пример секуларног плурализма у православној земљи.

Откуд то? Позиција Српске православне цркве (СПЦ) у српском друштву тог времена била је изузетно истакнута и веома добро утемељена, не само због тога што је била национални светионик током османске окупације. Њен утицај у народу је био знатан, исто као и уплив у процес доношења одлука. Нема доказа, бар ја не знам за њих, да је СПЦ одбацила модел симфоније. Због чега онда увођење модела симфоније није успело?

Одговор треба потражити на страни понуде либералне демократије, уз три њена одлучујућа фактора које је идентификована политичка историографија. Први је везан за чињеницу да српска интелектуална елита из деветнаестовековне Европе, углавном из Француске и Швајцарске, исходишта идеја либералне демократије, донела и Србијом раширила те идеје. Све савремена књиге о слободи и демократији биле су преведене и објављене на српском, а будући монарх Петар превео је Милову књигу „О слободи“. Та трансплантација је била аутентично српска, нису је наметнули странци. Надаље, а вероватно због тога, идеје либералне демократије лако су се примиле у патријархалну средину тог времена.

Други важан фактор чинила је социјална структура Србије тог времена, настала после растакања османске владавине и одласка њихове политичке елите. У то време готово сваки Србин је био слободан сељак који је био власник своје земље и своје куће. Није постојало земљопоседничко племство, а алокација земљишта слободним сељацима начинила их је власницима и пореским обвезницима. Не само да свега 11 одсто сељака није поседовало земљу и да свега 4 одсто њих није поседовало кућу у којој су живели, него је дисперзија величине, односно вредности имања била веома мала – готово сва имања су била готово истоветна. Стога је Србија у погледу расподеле богатства била егалитарна земља. Међутим, то је било друштво власника имовине и пореских обвезника, људи који нису спадали у богате по европским стандардима тог времена, али који су били свесни својих права и били су спремни да их бране. „Они је понашају као Јенкији“ коментарисао је један западноевропски писац у 1880-том годинама. Укратко, Србија од 1903. до 1914. године није била модерна земља у економском смислу, уз почетак прилично неуспешне индустријализације, али је политички била веома модерна, земљама секуларног плурализма, управо због своје економске и социјалне структуре.

Коначно, увођење демократског плурализма није био једнократни догађај, већ постепени процес који је трајао скоро цео XIX век. Србија од 1903. до 1914. године је била само врхунац тог мукотрпног процеса, а не чудо које је произвео неки егзогени фактор – deus ex machina. Због тога је српска демократија тог времена била одржива и робустна у односу на претње, на пример оне од стране моћне војне елите. Непревазиђено сведочанство у постојаности демократије слободних сељака био је одзив на мобилизацију после аустроугарске објаве рата: готово 100 одсто. Није то био само одраз патриотизма, него је била реч о томе да су војни обвезници имали јаке разлоге да бране своја политичка и својинска права. У то време, демократија је била веома озбиљно питање за Србе.

На крају XIX и почетку XX века, православно хришћанство није било препрека либералној демократији у Србији: напротив, било је обрнуто. Робустна и живахна демократија, коју су омогућиле политичка и интелектуална елита, представља је препреку моделу симфоније. Уз неупитни статус СПЦ, у то време је успостављен хришћански секулaризам. У којој мери се Србија данас разликује од тог времена, потпуно је различито питање.


Борис Беговић је редовни професор на Правном факултету Универзитета у Београду.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.