ПРОБЛЕМ СА КОСОВСКИМ „РЕШЕЊЕМ“

о. Сава Јањић

За већину хришћана који живе на Западу, косовско „питање“ је већ дуго заборављено. Али за Србе и остале невећинске заједнице које живе на Косову, наклоност дела међународне заједнице стварању етничких зона у једном независном Косову представља истински ризик за наше светиње и за наше животе.

Суштински проблем у садашњем међународном плану, који сасвим погрешно заступа и председник Србије Александар Вучић, подразумева „разграничење између Срба и Албанаца“. Ово би створило етнички чисте територије на Косову и принудило преко 80.000 косовских Срба да напусте своје домове. Овај сценарио заувек би одвојио наш народ од његових историјских простора и као што је то био случај у другим примерима широм света и неизбежно би довео до насиља.

Они Срби који верују да је овај компромис неопходан за напредак српског народа, не само да заборављају своју сопствено културно наслеђе, већ га замењују краткорочним циљевима који, нити ће донети бољу будућност српском народу, нити обезбедити мир и стабилност за овај део Европе. Заправо, овај аранжман злокобно подсећа на онај који је допустио Милошевић у Крајини 1995. године. Знамо исувише добро куда је то одвело – у етничко чишћење и рат.

Ако се Европска унија и Сједињене државе сагласе да подрже план поделе, о коме тренутно разговарају Београд и Приштина, биће то први пут од краја Другог светског рата да међународн азаједница подржава стварање етнички и верски чистих територија у Европи. Европски политичари би требало добро да знају да оваква „коначна решења“ подсећају на најмрачније периоде европске историје. Требало би да се сете да подржавање оваквих „решења“ непосредно утиче на животе људи на терену. Зато би требало да добро поразмисле о последицама безбрижног цртања карата у ресторанима или својим канцеларијама.

Зар не би требало да нас брине или да ли не видимо да су сличне идеје за размену становништва имали српски и албански ултра-националисти у току југословенских ратова 1990тих година? Такође, није нимало чудно да идеју етничког и територијалног разграничења, која није ништа друго него облик етничког чишћења, подржавају управо они међународни представници који заговарају екстремни национализам и популизам, како у Европи, тако и у САД.

Тачније речено, не предлажем да одговор лежи у простом признању незаввисности Косова какво сада постоји. То би била награда бившој ОВК и дало би зелено светло за неправедан однос према Србима и другим не-Албанцима који живе као грађани другог реда на свом родном Косову и Метохији.

Пре би требало колективно радити на изградњи владавине закона, демократизацији и људским правима по највишим међународним стандардима. Тек на тај начин можемо да дођемо до почетка разговора о конструктивним решењима која би унапредила живот свих грађана. Без спровођења владавине права и адекватне заштите грађана, без обзира на њихову етничку или верску припадност, веома је тешко говорити о било којој врсти мирног споразума. Управо то је оно што представља највећу опасност садашњег плана поделе или разграничења.

Веома је жалосно што се у бриселским разговорима никада није отварао разговор о заштити српских православних манастира и културне баштине на Косову и Метохији. Недостатак бриге за овај најважнији сегмент српске православне духовне традиције и културе је несхватљив и без оправдања. Српска Православна Црква никада није званично консултована у овом дијалогу, иако је Црква директно била укључена од стране једне од ранијих влада Србије у разговорима о Косову у Бечу 2007. год. И тада је имала важну улогу у изналажењу одговарајућих мера заштите.

Јасно је да поред постојећих закона, који се спроводе уз међународну подршку, још много тога треба учинити како би се обезбедили најбољи начини заштите културне баштине на такав начин који би повезао људе, и у исто време, заштитио идентитет и слобода верских заједница које вековима користе ове објекте за молитву.

Захваљујући принципима Ахтисаријевог плана, неки елементи заштите нашег наслеђа су на инсистирање међународне заједнице укључени у косовски правни систем. Међутим, постоји проблем што многи од тих закона нису довољно поштовани и не примењују се. Један од најочигледнијих примера јесте упорно одбијање дечанских општинских власти да унесу у катастар земљу која је Уставни суд Косова 2016. године, после петнаестогодишње правне борбе, признао као имовину манастира Високи Дечани. То се такође види и у бројним случајевима угрожавања специјалне заштићене зоне око манастира Дечани, покушајем да се једна локална сеоска цеста претвори у међународни транзитни пут. Управо због тих разлога УНЕСКО забрањује изградњу већих саобраћајница близу важних споменика културе.

Из овога свега произилази и став Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Овај став је јасно и недвосмислено изражен у саопштењу Св. Архијерејског Сабора СПЦ у мају 2018. године и остаје исти: да је без стварања одговарајућих услова за нормалан живот људи, заштите наслеђа и слободе вероисповести потпуно нереално и морално неприхватљиво да се у догледној будућности воде други политички разговори. Овим Црква никако не заговара тзв. „замрзнути конфликт“, као што су то поједини неисправно приметили. Напротив, наш став јесте заснован на основним људским правима и верским слободама као предуслову. Инсистирамо зато на решавању проблема које неће постати само проблем и тако дестабилизовати регион.


О. Сава Јањић је игуман Манастира Високи Дечани на Косову.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.