Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)
Усред културолошких ратова, реч „традиционалиста“ је стекла учесталост и бива присвајана на различите начине. У ширем смислу, ради се о самоидентификацији углавном од стране оних који се декларишу као религиозни и који су наизглед верни својој верској традицији соучени са нападима против религије уопште или са нападима од стране других у њиховој верској традицији који преиспитују различите датости те традиције. Што се тиче скупине православних хришћана, врло једноставан пример би био довољан: самозвани традиционалиста би обично био против рукополагања жена у чин ђакона, док би нетрадиционалиста—обично погрдно називан либералом—могао преиспитивати датост нерукополагања жена.
Наставак речи „традиционалиста“ је „традиционалне вредности“, које су стекле значење одабраног сета „вредности“ које се односе на пол и сексуалност. „Традиционалне вредности“ је у најскорије време постао наднационални слоган, који сече поделу Исток-Запад, пошто има западњака (амерички јеванђелисти) који стварају савезе са источњацима (руски православни актери) са циљем пропагирања „традиционалних вредности“ кроз установљене националне и интернационалне правне структуре.
Значење „традиционалних вредности“ је додатно појачано неологизмом „православна моралност“. Кажем неологизмом, јер никад у историји хришћанства—барем не православног хришћанства—реч „православан“ није функционисала као придев уз „моралност“. Никада. Овај неологизам има веома нетрадиционалан—усуђујем се рећи модеран—призвук. Он може бити привлачан онима који су за такозвану „опцију Бенедиктову“, али ова донатистичка логика чистунства је одавно осуђена од стране Цркве.
Мој став је веома једноставан: употреба речи „традиционалиста“ и њених изведених облика („православна моралност“, „традиционалне вредности“) је философски неодржива, то јест, погрешна. Зашто? Зато што смо сви ми традиционалисти. Како? Тако што је немогуће постојати као људско биће без традиције. Другим речима, постојање без традиције није могуће. Изражено на још један начин, људска бића постоје не једноставо у и кроз традицију, него као традиција.
Ако је овај став неочекиван, оно што може бити још шокантније је да он постоји већ дуго времена; ја дефинитивно нисам први који га је артикулисао. Једноставно понављам аксиом који је стекао прилично широк философски консензус и можда најпознатије био артикулисан од стране философа Аласдера Мекинтајера, чији рад многи такозвани традиционалисти својатају. Они то раде на селективан начин, јер пропуштају да помену да је за Мекинтајера све традиција, чак и либерализам против кога се „традиционалисти“ самодефинишу. Чињеница да је сама либерална демократија традиција, одржавана тачно одређеним грађанским обичајима, је дефинитивно доказана од стране принцентонског философа Џефрија Стаута.
У овом тренутку, „традиционалиста“ би се можда сложио да је све традиција и да смо сви ми традиционалисти, али би вероватно тврдио да је употреба речи „традиционалиста“ намењена нарочито против оних који се идентификују са заједничком религијском традицијом, али који покушавају да је промене са циљем прилагођавања тренутној култури или да би били релевантнији. Такви би могли закључити да они који тврде, на пример, да би жене требале бити рукополагане за ђаконе, загађују православну традицију безбожном либералном традицијом. Овакав приступ би уствари био философски и теолошки одрживији, али ако је то оно што се тврди, онда реч „традиционалиста“ потребује придев, као што је „чисти“, да би указао на то какав вид традиционализма се призива.
Било како било, оваква тврдња још увек прилично не рефлектује стварност. Како би неко описао некога ко практикује православље верно, ко прихвата ауторитет догматских објава васељенских сабора, ко верује да је Исус потпун Бог и потпун човек, да је Бог постао човек да би човек могао постати Бог (обожење) и ко на основу ових специфичних „традиционалних“ убеђења тврди да су расправа и промена унутар традиције по питањима, рецимо, пола и сексуалности, могући? Ако не постоји таква ствар као што је размишљање без традиције, и ако су ове тврдње дате на основу размишљања унутар и кроз убеђења православне традиције, није ли ово „православи традиционализам“?
Могло би се тврдити да просто изношење тврдњи по питању пола и секусуалности већ само по себи долази из инкомпатабилне традиције. Али како је то случај ако су тврдње уствари засноване на теолошким принципима и убеђењима конститутивним православљу? А ако се тврди да сама чињеница да расправаљамо о овим питањима постоји једино због либерализма, онда је противтврдња историјска чињеница да су постојали пагански философи који су својим питањима били изазов хришћанским мислиоцима. Ако, уствари, извор питања дисквалификује сама та питања, онда би цела историја хришћанске мисли требала бити одбачена на тој основи.
Оно што ови „традиционалисти“ обично заборављају или свесно игноришу је да је Аласдер Мекинтајер изричито казао да док се традиције саме по себи обично разликују јасним епистемичким претпоставкама, појединачна традиција се мора отворити ка свим питањима и изазовима ако жели да опстане као традиција. Животност традиције ће зависити на томе колико добро може одговорити изазовима и питањима одређеног времена, у исто време укључујући у свој оквир најбоље назоре супарничке традиције на начин који не угрожава унутрашњу кохерентност саме традиције. Ово не значи да традиција мора променити своје датости; али, ако те датости не успеју бити веродостојни одговори на основу сопствених непромењивих претпоставки, онда та традиција, уствари, неће преживети. Оно што реч „традиционалиста“ замагљује је стварна дебата, која није да ли је појединац традиционалиста или нетрадиционалиста, верник или не-верник. Овај расцеп постоји по питању неслагања око импликација претпоставки или убеђења заједничким онима који се држе дате традиције. Да се вратимо нашем примеру, када тврдим да би Црква требала дозволити жене ђаконе, то не радим да би учинио православље релевантнијим, него зато што не постоји добар богословски аргумент доследан веровању у божије оваплоћење (које укључује крст и васкрсење) који би спречавао жене да служе Цркви на овај начин. Ово би ми такође служило као звезда водиља у размишљању о питањима сексуалности.
Једна ствар је сигурна: нерелигозни би ме, у крајњем случају, сматрали традиционалистом; али њихова употреба термина је обрнута страна религиозне употребе термина. Још једном, не ради се о бивању традиционалистом насупрот бивању нетрадиционалситом; ради се о идентификација тога каква смо врста традиционалисте. Да се зна, ја сам традиционалиста оваплоћења. Слутим да они са којима се не слажем о томе шта је у православној традицији отворено за разговор деле ову епистемичку претпоставку. Наша стварна дебата је о томе која је прихватљива количина различитости која може постојати међу онима који деле заједничку догматску традицију.
Ми бисмо, стога, требали препознати наше заједничке претпоставке; потврдити те заједничке претпоставке, посебно догме, као основна правила за дебату; и треба да престанемо да користимо речи као „традиционалсита“, „традиционалне вредности“ и „православна моралност“, које једино замрачују оно што нам је заједничко, или, у најгорем случају, постају алат за демонизацију. Ове речи блокирају разговор, што је, за било кога ко познаје историју хришћанства, противтеза живој традицији.
Аристотел Папаниколау је председник ,,Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујуроку.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
