Некатегоризовано

СХВАТАЊЕ ИСТИНСКОГ ГРАЂАНСТВА ПОУКА ГРУЗИЈСКОГ СВЕТИТЕЉА

Published on: јул 19, 2019
15 views
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 4 minutes
Also available in: English

Отац Иракли Јињолава (Fr. Irakli Jinjolava) 

Свештеномученик архимандрит Григол Перадзе (пострадао 1942. године у Аушвицу) био је угледни грузијски свештенослужитељ, теолог и један од главних вођа екуменског покрета током двадесетих година прошлог века. У часопису „Jvari Vazisa“ (,,Виноградски крст“), објавио је низ омилија о молитви Господњој (შინაარსი ჭეშმარიტ მოქალაქეობის [,,Важност истинског грађанства“], Париз, 1933). Григолово тумачење молитве Господње пружа нам увид у природу ,,истинског грађанства“. Према Григолу, истинско грађанство није само земаљско грађанство које постоји у вези са државом, већ пре свега, небеско заједништво које заузврат има утицаја на земаљско. Григол расправља о томе да молитва Господња представља Исусово учење како да његови ученици задобију ово истинско грађанство.

Kонцепт ,,истинског грађанства“ је главна нит која прожима једанаест проповеди у низу. Kако грузијски емигранти у изгнанству могу бити ,,прави грађани“ Грузије и која је улога Цркве и нечијег односа са Богом? Одговарајући на ова питања, проповеди на Оче наш праве важну разлику између Цркве и државе која је и данас значајна. Григол јасно види изазове које је секуларна држава поставила Цркви. Њему је важно да се Црква заштити од потчињености друштвеним и јавним интересима, иако истовремено доприноси друштву и држави. Другим речима: Истински грађанин државе је такође истински грађанин неба и обрнуто.

Григол Перадзе у својим проповедима често користи слике из свакодневног живота верника како би пружио нови поглед на познату стварност. Савремени људи верују само ономе што виде; духовни свет је за њих изгубљен. Григол жели да отвори очи својим слушаоцима о духовној димензији, која се, према његовим речима, може наћи у свим стварима. То је очигледно лајтмотив истинског грађанства, који пружа оквир за низ омилија. Григол Перадзе објашњава својој заједници два начина на које се може разумети концепт грађанства. Он одбацује историјско име ,,грађанин“ (civis) као часно звање елите, виших слојева града које би човек могао да добије само испуњавањем одређених услова (попут поседовања некретнина). У проповеди, он наглашава да овај термин данас описује све становнике, без класних разлика, који су се, међутим, обавезали на духовност. Овде, у одабраним одломцима из омилије, видимо како је Григол схватао грађанство и пронашао духовну димензију у њему.

,,Грађанство је борба са властитим окружењем, са личним сопством. Грађанство захтева свест, искреност, промишљеност, храброст, интелект; грађанин мора бити у стању да размишља о стварима, да буде опрезан и стрпљив, да има скромност – то нису знаци да је роб, већ интелигентна личност, која може толерисати туђа мишљења и ценити друге… Грађанство је исто што и жртвовање. Запалити (жртвовати) себе за друге.“

Разлог због којег се он у проповедима често служи односима Цркве и државе лежи у његовој усредсређености на вернике његове заједнице и њиховом односу према држави и Цркви. Јасно је да је Григол извршио прецизну духовну анализу својих слушалаца и да их жели вратити на пут Јеванђеља. Духовна анализа некадашње грузијске државне политике и верске посвећености постаје јасна изван граница Грузије.

,,Kада се Црква моли и говори о отаџбини, не мисли на храмове, сунце, планине и поља, већ на људе и њихово благостање, оне који схватају вољу предака; а црква их подржава у томе. Воља представља: трагање за Богом и небесима, правду Божију на земљи – борбу за права, слободу и напредовање. Према тој вољи, ми нисмо омеђени својом домовином. Циљ грађанина треба да буде Бог. Ако прва изговорена реч молитве од стране појединца или народа није Бог, чак иако је она домовина, патриотизам, борба за слободу и економски развој, молитва неће бити сврсисходна. Људи би требало да управе живот према овој идеји, односно да своје понашање и живот управе према Свевишњем, чија је љубав и моћ бесконачна, чије небо покрива цео свет, што сваку сврху и људску тежњу чини универзалном и даје јој смисао, иако оне могу бити локалне и ограничене…“

У првом одељку повлачи се веза са првом беседом Григола Перадзеа, у којој он развија учење пастирске бриге. Сада жели да се усредсреди тачно на то како ово проповедање треба да буде схваћено. Он узима пример виноградара који мора да се стара о виновој лози. Потом, наводи разне проблеме који би могли утицати на винову лозу, а поставља се и питање како виноградар, који представља самог Григола, треба да узврати леком за све болести које су напале грожђе – грожђе у овом случају је слика самих верника Цркве. Он истиче важност молитве. Неколико пута на овом месту цитира захтев ученика да их Господ Исус Христос научи како да се моле (Лк 11,1). Молитва је кључни елемент у животу заједнице и зато он жели да низ проповеди посвети најважнијој молитви: Молитви Господњој. Молитва није само разговор са Богом, него начин да боље упознамо себе, да видимо шта нарушава унутрашњи мир и како да га поново постигнемо. Ученици желе да од Исуса добију водич за свој верски живот, као што су то учинили ученици Јована Kрститеља.

И у аналогији са виновом лозом и на крају проповеди, Григол наглашава да је верски живот динамични процес у којем верници морају да активно учествују, да не би закржљали. На крају проповеди упозорава на молитву која губи на свом унутрашњем жару. Искра ове ватре, коју су апостоли једном објавили свету за љубав Божију, а која је исто тако запалила Грузију у славу Божију, данас се мора поново распалити у савременом свету.

Тако Григол – наоружан вером и научним знањем – почиње борбу против зла и његових земаљских појава. У првој проповеди казује:

,,У данашње време улога Цркве се није изгубила; штавише, она је почела да има активну улогу… Данас Црква има одговорност да покаже своју способност, а ја сам дужан да вам кажем: наша Црква је будућност, ако желимо да наша нација има будућност и постојање. Црква није музеј и немојте ме сматрати радником овде, већ ратником који тражи друге ратнике из ваше заједнице… да би допринео будућности наше Цркве…

Узимајући у обзир живот и страдање Христово, морамо закључити и признати да је Црква призвана да истраје и победи. Циљ ће остварити након што ће проћи трновиту стазу, голготу и распеће.“


* Учествовао је на Kонференцији уније у Бечу (1926), као и на Kонференцији о вери и поретку у Лозани (1927), и активно је учествовао у екуменском покрету у наредној деценији. О животу и екуменским активностима Светог Григола Перадзеа види у: Irakli Jinjolava, “The Ecumenical Vocation of the Orthodox Church According to the Georgian Theologian and Saint Priest-Martyr Grigol Peradze,” in Ostkirchliche Studien 65 (2016) pp. 237-270.


Отац Иракли Јињолава је сарадник истраживач и докторанд на Институту православне теологије при Универзитету Лудвиг Максимилијан у Минхену и ђакон Грузијске православне цркве.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu