ИСТОЧНО-ПРАВОСЛАВНИ ИДЕНТИТЕТ И ,,АГРЕСИВНИ ЛИБЕРАЛИЗАМ“
НЕТЕОЛОШКИ АСПЕКТИ КОНФРОНТАЦИЈЕ

Дмитриј Узланер (Dmitry Uzlaner) 

Овај есеј је део текућег истраживачког пројекта ,,Савремени источно-православни идентитет, изазови плурализма и сексуалне различитости у секуларном добу“, који је заједнички подухват истраживача Центра за православне хришћанске студије при Фордам Универзитету, као и Универзитета Ексетер, у оквиру програма Британског савета ,,Превазилажење разлика“, финансираног од стране Британског савета, пријатеља Савета и фондације Хенри Лус. У августу, 2019. године, 55 истраживача окупило се на међународној конференцији на колеџу Светог Стефана у Оксфорду. Ови есеји сумирају презентације које су одржане током припрема за конференцију и на самом сусрету. Заједно одражавају истинску разноликост мишљења која су на конференцији заступана и сведоче о потреби додатног разматрања и дијалога о овим сложеним и контроверзним темама.

Ја нисам теолог и нећу говорити као теолог. Ја сам религиолог. Говорићу из перспективе спољног посматрача. То је перспектива човека који је дуги низ година проучавао савремено православље (у Русији)—са посебним фокусом на верски конзервативизам у његовим различитим манифестацијама.

У дискурсу савременог православља (руског), једна од најважнијих тема последњих година била је борба са оним што се у реторици назива „агресивни либерализам“ или „агресивни секуларизам“. „Агресивни либерализам“ је вишедимензионални концепт, међутим његов најалармантнији део, а који се често наводи као доказ зашто је либерализам опасан, јесте „сексуална разноликост“, нарочито нетрадиционални сексуални односи, истополни бракови, феминизам, итд. Чини се да је визија Цркве о самој себи базирана на овој конфронтацији, на осећају да ју је напао агресивни идеолошки непријатељ који намеће туђинске вредности и обичаје.

Моје прво становиште: овaj сукоб је, наравно, теолошки мотивисан, тј. могуће је пронаћи теолошке аргументе у прилог овом оштром противљењу „сексуалној различитости“. Конкретно, неки од ових аргумената изнети су у одговарајућем званичном документу Руске православне цркве „Основи учења Руске православне цркве о људском достојанству, слободи и људским правима“. Meђутим, теологија се не води овим сукобом. Чак бих рекао да постоји велики отпор према самој идеји да се „сексуална различитост“ учини легитимним делом теолошке рефлексије. Овде се често наводи као аргумент „прозор Овертона“: расправљајући о томе, ми аутоматски почињемо да га oправдавамо. Према томе, рекао бих да би питања сексуалне различитости добила адекватно теолошко решење, најпре морају постати теолошка, тј. морају бити прихваћена као легитимни део теолошке расправе. Али то се још није догодило.

Дакле, изворе православног противљења сексуалној различитости треба потражити негде другде. Негде изван теологије, у нетеолошким факторима који подстичу овај сукоб. Шта подразумевам под нетеолошким факторима? То су фактори који нису одређени теолошким аргументима, већ политичким, идеолошким и другим утицајима.

Моје друго становиште: противљење „сексуалној различитости“ једна је од кључних (ако не и једина кључна) оса око које је савремени православни идентитет саздан. Питање пола и рода јесте камен темељац савременог православног идентитета. Кроз ово противљење „сексуалној различитости“, грађење „ми“ идентитета догађа се у супротности са „њима“. Штавише, „ми“ се не разликујемо само од „њих“ (у руском случају „они“ се односе на постхришћански либерални Запад), већ смо „ми“ морално супериорни у односу на „њих“: „ми“ смо морални, „они“ су неморални; „ми“ смо духовни, „они“ су телесни. Ову логику је савршено илустровао један од говорника на конференцији који је моралне хришћане супротставио неморалним „новим паганима“—доказавши да пример руског православља није изузетак.

Постоји велики број горућих питања која захтевају одговоре. Шта данас значи бити православни хришћанин (за разлику од атеисте или неправославног хришћанина)? Шта разликује истинског верника од неверника? Где су знакови отпадништва? Шта православне хришћане чини “сољу земљи”? Где је доказ да се хришћани нису утопили у свакодневну стварност савремених секуларних друштава? Отпор према „сексуалној различитости“ постаје одговор на ова питања. Ово противљење постаје демаркациона линија која омогућава разликовање „нас“ и „њих“ како би се успоставио постојан идентитет и стабилан систем координата у брзо променљивој стварности савремених флуидних друштава.

Дакле, да поновим: отпор према „сексуалној различитости“ је осовина, камен темељац на којем је изграђен савремени православни идентитет. На пример, противљење истополном браку у руским православним оквирима постао је својеврсни „шиболет“ који омогућава „истинским“ верницима да брзо разазнају с ким имају посла: да ли је он један од „нас“ хришћана или је он један од „оних“—неморалних либералних, псеудохришћанских, итд. Супротстављање „сексуалној различитости“ није теолошки оправдана позиција, то је механизам конструисања савременог православног идентитета.

Моје треће становиште: овај православни идентитет увек је приказан као нападнут.  Непријатељ није само либерализам или секуларизам, него је „агресивни либерализам“ и „агресивни секуларизам“. Православни идентитет је увек прогоњен и мора се бранити. Чак се и у самом називу конференције испољавају трагови оваквог мишљења: „Источно-православни идентитет, изазови плурализма и различитости“. Не можемо само да поседујемо идентитет и да то буде све. Овај идентитет морамо схватити као онај који константно трпи нападе и, сходно томе, неопходно га је бранити.

Bеома je једноставна прича која илуструје ову логику. Она се може пронаћи у многим црквеним документима: постоји добра Црква која уједињује „милионе људи у молитви, добрим делима, старању за будућност народа“ итд., а ту су и секуларизам и либерализам, прихваћени од страних анти-хришћанских снага, које покушавају да униште њено доброћудно постојање.

Овде наравно имамо посла са уобичајеном идеолошком обманом. Изграђен на противљењу „сексуалној различитости“, православни идентитет  је сам по себи врло нестабилан из простог разлога што су сви идентитети нестабилни. Постоје унутрашње тензије у овом идентитету, унутрашњи антагонизми. Те унутрашње тензије су екстернализоване, измештене ван и утеловљене у лику “анти-цркве” и “антихришћанских снага”.

Иако су постављене као спољне претње православном идентитету, изазови „сексуалне различитости“ једу тај идентитет изнутра. Њега не изједају нетрадиционални сексуални односи ван Цркве, феминизам ван Цркве, нити криза традиционалне породице ван Цркве, него га изједају нетрадиционални сексуални односи унутар Цркве (морам додати да ме је заиста импресионирала књига Фредерика Мартела У ватиканском орману; ово је књига о Католичкој цркви, али се бави проблемима који постоје и у православном контексту), као и феминизам унутар Цркве (мислим на проблем улоге жена у Цркви), криза традиционалне породице у Цркви (нпр. криза свештеничких породица, насиље у православним породицама), итд.  Сви ови проблеми, који се тичу не само савременог секуларног друштва, већ и саме Цркве, добијају једноставно идеолошко решење: екстернализовани су и представљени као силе које споља прете православном идентитету.

Неодлучност по питању “сексуалне различитости” горући је проблем који  православни идентитет једе живог—био он индивидуални или колективни.  Екстернализација ове неодлучности је стратегија суочавања са њом. Ово је одбрамбени механизам—у фројдовском смислу—против нечег што је превише болно и чему се још увек не може директно приступити. Чињеница да овде седимо и разговарамо о овом питању—иако под веома специфичним ограничењима—наводи ме да помислим да је ово заиста историјски догађај.

Други начин превазилажења ове напетости унутар православног идентитета је, наравно, „жртвени јарац“, којег је мајсторски описао Рене Жирар. Унутрашњи антагонизам је утеловљен у лику грешног јарца који је крив за дестабилизацију заједнице и изазивање хаоса у њој. Oнда се овај утеловљени антагонизам избацује из заједнице и њен унутарашњи мир се обнавља. Претпостављам да се нешто слично догађа и након одласка особа LGBTQ+ заједнице после њиховог протеривања из парохија. Али једноставно немам довољно информација о томе.

Моје четврто становиште: постоји мало другачија прича која негује православни отпор према „сексуалној различитости“, мада је она повезана са горе поменутим. Ово је прича о демографској анксиозности (и о национализму, који је повезан са демографском анксиозношћу). Та тескоба односи се на то да ће „ми“ нестати, а да ће „они“ доћи и заузети све наше ресурсе и територије; “они”, нпр. муслимани или Кинези, који су виталнији, који имају више деце, итд. Ова узнемиреност заправо стоји иза отпора према „сексуалној различитости“, а не само став црквених отаца. Интересантно је да та анксиозност не резултира покушајима да се постигне реално научно разумевање демографске ситуације и начина како да се она побољша. Ова анксиозност резултира параноичним теоријама завере о хомосексуалним, феминистичким или либералним елитама које покушавају да униште Русију, да поткопају њену демографску слику, да униште традиционалну породицу (нпр. пропагирајући нетрадиционалне сексуалне односе—због чега је потребан специјални закон који спречава да њихова пропаганда нанесе штету деци!), итд.

Моје пето становиште: чињеница јесте да је ова неодлучност горући проблем, да је противљење „сексуалној различитости“ презасићено стрепњом о будућности православља која га чини преoптерећеним и, према томе, затвореним за било какву смислену расправу. Једноставно није могуће расправљати о питањима сексуалних односа и породице на рационалан начин; ове теме су акутне. Навешћу само један пример: пре неког времена, познати и веома угледни свештеник дао је интервју у којем је рекао да се породице са пуно деце понекад суочавају са изгарањем, јер може бити прилично тешко живети у сиромаштву, итд. То је изазвало тако бурну реакцију да је интервју повучен, потом је објављено побијање, једноставно речено, расправа о тим питањима на такав начин је неприхватљива. Не желим чак ни да дотакнем питање истополних односа, јер је улог превелики да постаје питање живота и смрти, физичког преживљавања за оне који се усуде да се позабаве овом анксиозношћу и неодлучношћу.

То значи да је рационална теолошка расправа о питањима сексуалне различитости у тренутној ситуацији готово немогућа. Ова питања морају најпре бити разоткривена; па би тек тада теолошка дискусија могла постати могућа. Meђутим да ли је могуће да када се ово разоткривање догоди—а сигуран сам да ће се то и догодити једног дана—да ова расправа више никоме неће бити занимљива?

Моје шесто становиште: Не кажем да сви православни верници свој идентитет граде око питања „сексуалне различитости“. Ово је начин на који се тај идентитет конструише у дискурсу званичних и незваничних, али веома утицајних говорника Цркве, не само оних у Русији. Расправљање о оваквом грађењу идентитета и тражењу алтернативе је врло лак начин да се постане “непријатељ Цркве.”

Најочитија замерка ономе што сам рекао јесте приговор да противљење „сексуалној различитости“ не може бити камен темељац православног идентитета, јер је његов камен темељац Исус Христос. На ово одговарам: пре свега, не говорим као теолог, него као спољни посматрач који не описује оно што би требало бити идеално, већ оно што види. Као друго, негативни идентитет (идентитет против некога или нечега) јачи је од позитивног идентитета (идентитета у корист нечега или некога). Барем се тако може прочитати у литератури о идентитету и супротстављању „нас“  „њима“. Као треће—и овај одговор ми се чини најубедљивијим—јер огроман број православних верника (од 260 милиона), чак бих се усудио да кажем и већина—уопште не верују у Исуса Христа (у његово божанство, васкрсење, итд.). У Русији једна трећина православних хришћана не верује у Бога, свака десета особа (од самопрокламованих православних хришћана) није крштена, итд. Вера у Христа не може бити основа хришћанског идентитета када је припадност хришћанству само ознака националне и културне припадности. Вера у Христа је можда темељ православног идентитета—али само за оних неколико процената за које њихова вера као вера има смисла. За друге, противљење сексуалној различитости као темељ њиховог религиозног идентитета изгледа као логичан избор.

*   *   *

Започео сам овај есеј рекавши да нисам теолог и да нећу говорити као теолог. Међутим, усудићу се да завршим овај есеј постављањем теолошког питања. Грађење идентитета супротстављањем моралних „нас“ неморалним „њима“, као и идеолошко прикривање унутрашњих антагонизама, глумљење жртвеног јарца, стрепња за будућност и тражење кривца—то су типичне, скоро универзалне особине било које људске заједнице, било ког људског идентитета (паганског, атеистичког, итд.) Да ли то значи да се хришћанска заједница и хришћански идентитет ни на који начин не разликују од осталих заједница (било да су паганске или атеистичке)? Или је другачије? А ако је другачије, онда где потражити ову разлику? И под тражењем, не мислим на неко теолошко објашњење каква би хришћанска заједница требала бити у идеалном свету. Мислим на то, где уочити ову разлику?


Дмитриј Узланер је ванредни професор на Руској председничкој академији за националну економију и јавну управу, као и главни уредник часописа ,,Држава, религија и Црква у Русији и свету“ и виши истраживач на пројекту „Постсекуларни сукоби“ при Универзитету у Инсбруку.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.