Марк Рузиен (Mark Roosien)
Иако је Православна црква стекла међународну репутацију као ,,зелена“ Црква, великим делом захваљујући еколошким иницијативама васељенског патријарха Вартоломеја, у пракси је ситуација много сложенија. Наука која стоји иза људских узрока климатских промена и њихових катастрофалних последица је јасна, али то питање нажалост остаје оштро подељено међу православним хришћанима у Сједињеним Америчким Државама. Прихватање климатских промена од стране америчких православаца се грана на—либерално и конзервативно—како их је дефинисала политика Сједињених Америчких Држава у 21. веку.
Политичке поделе које постоје међу нама су отровне, не само за црквено јединство, него и зато што нам допуштају да судимо по сопственом нахођењу, па тако остајемо заглављени у бескомпромисним расправама о легитимитету научних података, као и о мрачним силама које наводно финансирају науку о клими, којy пак оптужујемо за ширење ,,лажних вести“.
Међутим, православна традиција нам не дозвољава да заузмемо страну у расправама о климатским променама. Уместо тога, она захтева да прихватимо одговорност за уништење творевине, да радимо на враћању равнотеже у наше окружење и да за одговорне држимо оне који су заслужни за актуелну кризу.
Православни императив климатске правде вуче своје корене из Светог писма и традиције. Списи јеврејских пророка обилују порукама и упозорењима о људским узроцима онога што бисмо данас назвали еколошком катастрофом. Примера ради, старозаветни спис пророка Амоса повезује земљотрес који је погодио Палестину средином 8. века пре Христа са угњетавањем сиромашних и обесправљених. Пророк изјављује:
Чујте ово, који прождирете убоге и сатирете сиромахе у земљи.
Неће ли се земља потрести од тога, и протужити сваки који живи на њој?
И неће ли се сва разлити као река и неће ли се однети и потопити као од реке Мисирске? (Амос 8, 4; 8)
Пророк Амос и други библијски писци замишљали су свет у којем су људски поступци и односи дубоко повезани не само с божанским просуђивањем, већ и са хармонијом и дисхармонијом природног света. Чињеница јесте да и данас људска дела и односи све више стоје у узајамној вези са еколошком катастрофом. Изгледа да наш свет није толико удаљен од древног.
Црквени оци преузели су еколошко становиште пророка и додатно га развили. Проповедајући током суше и глади у Кападокији четвртог века, Свети Василије Велики позива се на Амоса, проналазећи узрок катастрофе у гомилању добара од стране богатих међу својом паством:
Наше необуздано и изопачено понашање је очигледно: отимамо од других, а не дарујемо…Оставе су нам притешњене обиљем онога што се у њима чува, али ми немамо милости према ономе ко уздише. Због тога нам и прети праведни суд. Бог не отвара своју руку стога што смо ми укинули братољубље. Њиве су суве стога што је охладнела љубав.(PG 31.309
Свети Григорије Богослов, проповедајући током гладне године, која је задесила Кападокију у четвртом веку, опажа да су разнолике природне катастрофе резултат основне људске незахвалности за дар стварања:
Од куда су глад, олујни ветрови, градоносни облаци, садашња наша несрећа и избезумљеност? Од куда затрован ваздух, болести, земљотреси, олује на мору и застрашујуће појаве на небу? Како творевина, која је створена да служи људима, тај општи и свима доступан извор задовољстава, постаје казна за нечастиве, да бисмо ми у нечему били оправдани, а у нечему се показали неблагодарни, сада се, пак, отрезнили и познали силу Божију у тешким страдањима нашим, јер нисмо хтели да је познамо у пријатном и благом времену? (PG 35:940)
Стојећи непосредно унутар ове пророчке струје патристичке мисли, Свети Јован Златоусти оптужио је оне које је сматрао најодговорнијим за патњу проузроковану природним катастрофама. Проповедајући након земљотреса 400. године у Константинопољу, дому владара и велможа Римског царства, Златоусти није штедео речи:
Где су владари? … Ако некога треба питати зашто се град тресао, чак и ако он то не би рекао, усагласио би се да је то било због греха, похлепних дела, неправди, безакоња, самољубља, задовољства, преваре. Чијих? Богатих. (PG 50.716)
Према поменутим црквеним оцима, сви смо одговорни за еколошку катастрофу; сви се морамо покајати због своје незахвалности за дар стварања, која је cyштина проблема. Међутим, неки од нас су одговорнији од других и морају преузети одговорност: наиме, како каже Свети Јован, „владари“ и „богати“.
Данас схватамо да творевина није једноставно неограничено складиште добара које треба приграбити и искористити. Њена судбина је директно везана за нашу властиту. Иако бисмо могли да нађемо неке библијске и патристичке претпоставке о божанским узроцима природне катастрофе које је тешко прихватити данас, главна мисао коју желим истаћи је да се у православној традицији људска историја и природна историја преплићу заједно са божанским провиђењем. На Божије негодовање због бројних греха и неправди, творевина реагује увређена, ожалошћена и гневна.
Теолошка стварност јесте да је наш понижавајући однос према творевини нераскидиво повезан са скрнављењем људског достојанства. Траума и осећајда немамо дом у који бисмо се могли вратити, а који произлази из присилне миграције услед недостатка добара, као и разних болести које су последица загађене воде и хране—јесу део наше одговорности; нас, Тела Христовог у најбогатијој и најразорнијој држави на свету— Сједињеним Америчким Државама.
Позвани смо као православни хришћани на колективно покајање због нашег неуспеха да испунимо свој узвишени позив: да отелотворимо саосећајност Творца према онима који највише трпе последице деградације творевине. Истовремено, морамо следити примере Светог Василија и Светог Јована Златоуста и поново открити наш пророчки глас и прогласити одговорним—једногласно—политички и економски систем који, због злоупотребе творевине, затвара очи пред патњом наше браће и сестара овде и широм света.
Марк Рузиен докторирао је теологију на универзитету Нотр Дам и стипендиста је на постдокторским студијама на Јејл институту за духовну музику. Ради и као предавач на Јејл богословској школи (Yale Divinity School). Ђакон је Православне цркве у Америци.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
