ВИРУС КОРОНА И ПРИЧЕШЋИВАЊЕ

Вил Коен (Will Cohen)

Како би требало да се Православна црква и њени верници понашају у тренуцима до сада невиђених затварања и отказивања свега услед ове ризичне и комплексне ситуације изазване пандемијом COVID-19? За многе православне јурисдикције и појединце, пандемија отвара могућност да се yплашеном свету укаже на изврсну чврстину православне вере, али и оних који је држе. Један од начина на који се то постиже јесте да наставимо богослужити  као и пре, затим да наставимо са целивањем икона и примањем Евхаристије заједничком кашичицом као што је и до сада чињено. Грчка православна архиепископија недавно је издала смернице у којима моли парохијане да поштују иконе клањајући се пред њима не додирујући их устима (исто као што се привремено суздржавамо од љубљења оних које волимо не само у случају када су они болесни или када смо ми болесни, него и кад имамо разлог да будемо забринути да смо болесни) и оне су прихваћене од стране многих православних хришћана унутар Грчке православне цркве, али и ван ње, што представља нечувено прилагођавање духовном страху који је завладао светом. У блогосфери и било где другде уистину се пуно говори о томе како смо ми људи од вере, а не људи од страха.

Што се тиче саме Евхаристије, Грчка православна архиепископија, као и друге јурисдикције и помесне цркве, како САД тако и преко океана, истакли су да неће бити промена у начину на који се дарови раздају верницима. У прилог овој одлуци износе се различити аргументи. Један од њих гласи да уколико су хлеб и вино у путиру, за православне хришћане, Христово тело и крв, који су нам даровани за исцељење душе и тела, онда  је немогуће да се болест преноси путем једне кашичице коју сви делимо. У складу са овим аргументом некада се наводи да они код којих постоји бојазан да неко ко је заражен вирусом COVID-19 може да га пренесе њима или другима тако што ће се истом кашичицом причестити, да су они слаби у својој вери или да не држе истинску православну веру. Барем је истински и верни православни хришћанин надвладао све такве овоземаљске стрепње подсећајући нас да болест и смрт не могу доћи од Христа, него из Њега могу произаћи само излечење и препород.

Тачно је да за православне хришћане постоји готово неизрециво дубоко неслагање у мишљењу да светотајински чин самог заједничарења са Христом на који нас Он сам позива у Евхаристији – Узмите и једите, ово је Тело моје и пијте из ње сви јер је ово Крв моја Новога Завета – не може никоме од нас нанети никакву штету. Мислим да је ово дубоко неслагање оно због чега су многи од нас, укључујући и мене, остали затечени последњих дана, што нас је довело у ситуацију да морамо да бирамо између храбрости да верно прихватимо Христов позив да будемо сједињени с њим у Његовом телу и крви, без обзира на очекивани ризик и одбијања Његовог позива услед страха који је завладао светом. Ако је то заиста избор који данас морамо донети, ја сам сагласан са онима који налажу да превазиђемо свој страх и да са вером и љубављу приступимо и примимо Онога који нам се дарује.

Међутим, да ли је то избор који нужно морамо направити? Сваки хришћанин сигурно је свестан да ће се он или она једног дана вероватно суочити са тренутком у којем ће њихова верност Христу моћи да се одржи само под ризиком губитка властитог живота. Питање је да ли се таква ригидна доктрина већ сада суочава са пандемијом корона вируса. За почетак, чини се да није исправно наше схватање Евхаристије када кажемо да  ништа са чим она дође у додир не може бити или остати извор болести. На крају крајева, Евхаристија улази у наша тела, али се не догађа често да било која заразна болест од које патимо престаје да буде преносива након што смо се причестили. Супротно од претходно реченог не би представљало учење Православне цркве. Могуће је веровати да ваздух око евхаристијских дарова потенцијално може да носи патогене које причасник може да удахне на сопствену штету. Исто тако би и путир или кашичица могли да преносе нешто друго поред чистих исцељујућих својстава Христа. Заправо, Православна црква не верује да хлеб и вино сами по себи прелазе у тело и крв Христову, него исповеда да остају хлеб и вино. Овде је важно напоменути да поред тога што се аргумент темељи искључиво на вери, они који инсистирају на безбедности да се под свим околностима причесте у Православној цркви, често истичу да посматрано са хемијске тачке гледишта, алкохол у путиру неминовно убија бактерије и вирусе. То је, међутим, научни аргумент који признаје да постоји емпиријско питање о томе да ли и колико дуго микроби могу остати у путиру, а око овог питања не постоји научни консензус.

У контексту садашње пандемије у којој тестови још нису постали широко доступни и где клицоноше могу бити асимптоматичне данима након развијања вируса, могу рећи да не постоји та могућност да Бог икада дозволи да неки патоген доспе у мене преко путира или кашичице, а затим да се пренесе у организам било кога другог, а посебно не некога од старијих људи у нашој парохији. Али не могу са сигурношћу да тврдим да ако иступими причестим се са својим парохијанима, да на тај начин чиним добро дело. Помисао на то да се не причешћујем како бих играо на сигурно (чак и ако то не чиним првенствено због себе, него више због других) ме жалости, што је свакако извесно. Кроз Евхаристију ми телесно примамо Божје дарове. Међутим последњих дана дошао сам до закључка да су лажни православни пастири, којих богзна колико има, искориштавали (често несвесно, јер је већина заведена од стране других те тако следе менталитет стада) ову духовну жалост коју многи од нас не могу да не осете када помисле да одустану од причешћивања због страха од суочавања са пандемијом.

Потпуно другачији пастирски приступ заузима Александар Голицин архиепископ Јужне архиепископије Америчке православне цркве: „Сви у парохији или мисији требали би остати код куће, чак и у време Божанске литургије, осим свештеника (и ђакона), читача, чтеца, и не више од два (2) појца или певача (а они би морали бити физички јаки и с малим ризиком од COVID-19). Свето тело и часна крв нашег Господа никада не може бити извор болести, они су уосталом на исцељење душе и тела, али се вирус COVID-19 још увек може пренети кроз богослужење. Из љубави према ближњему, морамо учинити све што можемо да заштитимо рањиве успоравањем стопе заразе, не само у нашим парохијама, већ и у широј заједници и на тај начин омогућити болницама и медицинској заједници да адекватније збрину оне који су највише изложени ризику.“ У таквој врсти пастирског вођства архиепископ преузима терет на себе – показујући пут љубави која смањује горе наведену унутрашњу жалост – уместо да га само додатно појача и препусти верницима који практично не би могли да га носе на својој савести.

Упркос препоруци да већина остане код куће, а посебно док не прође овај критични тренутак у којем ограничавање ширења пандемије зависи од социјалне изолације која је увелико препоручена од стране епидемиолога, чини се да постоји заједничко разумно решење болне дилеме о причешћивању и корона вирусу. Православни епископи у Сједињеним Америчким Државама би могли да издају уредбу у којој би се тражило да свештеници причешћују причаснике кашичицима од бамбуса за једнократну употребу које се потом могу уклонити на правилан начин (спаљивањем). Ово не би умањило пуноћу Христа којим се причешћујемо. Ово може само умањити осећај који неки од нас могу имати када иступамо и примамо причешће у овим тескобним временима како бисмо издржали тест наше вере. Питам се да ли би неки од нас више волели да се суоче са тако грозним тестом и покажу свету да га можемо проћи, уместо да признају на мање победоносан начин да одговор можда имамо и на обоје, скоро свакодневно – примање Христа кроз Евхаристију и предузимање разумних „световних“ мера предострожности. Како можемо бити сигурни да нам и сам Бог не нуди ово блажено решење, које би онда било највеће дело милосрђа које би епископи могли да понуде верницима, штедећи их брига да морају заузети став и да се не морају излагати све жустријим супростављањима једних другима?

Уколико бисмо учинили тако (а не постоји ауторитативно православно учење које би рекло да не може бити тако учињено), онда би то такође био и чин љубави према свету, начин живљења Цркве у понизности и у солидарности са онима изван Цркве са којима желимо да уложимо сваки напор који је у нашој могућности, у складу са нашом вером, да избегнемо долазак у опасност. Други подносе огромне жртве како не би дозволили да се ова болест шири даље и брже него што мора. Зар не бисмо и ми могли да извршавамо своју дужност савесно ради општег добра? Ми сами знамо да наше црквене зграде нису имуне на патогене и прихватамо савет да чистимо површине и кашљемо у рукаве, јер знамо да смо и ми људи попут других. То радимо чак и знајући да Бог може чинити чудеса како би заштитио кога год и када год Он то хоће, јер се не уздамо у то да ће нас на чудесан начин сачувати поред тога што постоје земаљске ствари које можемо да чинимо како Га не бисмо искушавали. Коришћење кашичица од бамбуса за једнократну употребу била би још једна од тих земаљских ствари које бисмо могли чинити скромно признајући слабости нашег човечанства, да угасимо ватру и смањимо напетост у нашим црквама и будемо мудри у давању одговора на глобалну здравствену кризу, за коју никада не бисмо могли да претпоставимо да је можемо погоршати нашим духовним поносом.


Вил Коен је редовни професор теологије и студија религије на Универзитету Скрентон, САД.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.