Ђакон др Никола Денисенко (Rev. Dr. Nicholas Denysenko)
Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се Свето причешће раздаје верницима. У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање Светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да Евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства Оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а Цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две Цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Украјинска православна црква омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.
У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима није обећање сигурне заштите од заразе.
Елементи причешћа: разноврсност и еволуција
Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је некада био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни изскази о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере које наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у “крви завета”, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на “нови завет у мојој крви” (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност.
Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције Евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за Евхаристију.
Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар, Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Када је Црква увела причешћивање кашичицом, Тафт је у овој промени видео новотарију која је неко време наилазила на отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено.
Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Литургија Светог Јакова позива лаике да се одвојено причесте телом и крвљу Христовом, али се ова литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних.
У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела ,,фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика.
Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у римској цркви за разлику од византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1.
Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку.
У прошлости се такође спомињу варијанте, попут ,,интинкције“ потапањем хлеба у путир и ,,интинкције“ за болесне.
Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су отпочели да уверавају хришћане о истинском присуству Христа у Евхаристији у четвртом веку, а ови текстови као саставни део теолошке нарације данас служе да потврде да је немогуће да се човек разболи од причешћа. У другом делу овог есеја ћемо се окренути ка односу светотајинског реализма и болести.
Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба ритуала позивају примаоце да их конзумирају. Очигледно је да је помазање болесних устаљени црквени обред за исцељење душе и тела. Овде ћу искључити поменуту Свету тајну јер се уље ове Свете тајне не користи за јело и пиће.
Хлеб, вино и вода
Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добропознате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у Његово сећање да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи Евхаристије постаје тело и крв Оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“
Хришћански пастири продубили су истинско присуство Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово:
,,Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову Свету тајну доводи у постојање.“
Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају учесници божанске природе“, имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни,… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку, “кад имају намеру да приме Цара”, а он им говори да се освећују крвљу Христовом.
Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро кориштено за миропомазање нако крштења није само уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично … након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је остварен њиховим божанством.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, испољавајући исту врсту поштовања према миропомазању као што га исказују према телу и крви Христовој.
Светотајински реализам Амвросија и Кирила обилује читавом хришћанском традицијом касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечења, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња.
Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на истинско присуство Христа у Евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази пуни поштовања прикладни су само у оном тренутку када Цар улази на Пређосвећену литургију; не треба клечати за неосвећене дарове на Божанској литургији.
Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно дељење живота са самим Христом.
Шта се догађа на светом причешћу?
Саме евхаристијске молитве просе од Бога да подари одређене ствари онима који у њој учествују. Ови благослови налазе се у деловима молитава које чине епиклезу.
Византијска верзија анафоре Светог Василија тражи од Бога јединство у заједништву Светога Духа, да учествују без суда и осуде и да нађу милост и милосрђе са свим светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, моли за будност душе, заједништво са Духом Светим, за пуноћу Царства, храброст и избављење од суда и осуде. Литургија Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – моли за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: они моле Бога да учествују у заједништву Светог Духа, да деле живот са Богом. Евхаристијско богословље је есхатолошко, чин уласка у живот Божји све дубље. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести.
Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење
За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште за „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од заразе јавља се и у чину благосиљања крстовданске водице, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Створитељ вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Докази показују да је, поред помазивања болесника, богојављенска водица главни извор телесног оздрављења, након које следи свето причешће.
Светиње које се кваре и истинско присуство
Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и путиру, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и контраинтуитивно сугерисати да би се земаљски елементи испуњени Христовим истинским присуством могли покварити и постати штетни.
Прошлост и тренутна пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу проповеданој 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али с временом је треба допунити. Доситеј, монах манастира Филокал у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због конзумирања богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду марљивији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари.
Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење светиња (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не постоји потреба да се ова светиња допуњава уколико није подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец остављен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce на овим агнецима развија буђ и постају укварени ако нису довољно изложени ваздуху. Црква наређује свештенству да сахрани или спали честице за причешћивање болесних и богојављенску воду, који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети божанског посредовања остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се позивају да сазову литургијске скупове који од Бога траже да освети нове приносе воде, хлеба и вина за освећење народа.
Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог творац исцељења и спасења. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у тим светим даровима. Црква нам такође поверава материјалне предмете који се кваре и позива нас да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, две Свете тајне о којима смо овде говорили моле од Бога отпуштење грехова и сједињење у заједништву Светога Духа пре свега. То су обележја новог човечанства које настаје у Цркви кроз крштење и евхаристију: Божји људи су очишћени од својих грехова и сједињени с Богом и заједницом светих у Духу Светом.
Ђакон др Никола Денисенко је шеф катедре Емил и Елфрид Јохум при Универзитету Валпараисо.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
