ВЕЛИКИ ПОСТ И УОБЛИЧАВАЊЕ ЖЕЉЕ

Џон А. Монако (John A. Monaco

Хришћанство је религија жеље. На први поглед ова изјава може изгледати контраинтуитивно и контрадикторно. Уосталом, хришћанима је речено да се одрекну свега, да узму крст свој и следе Христа (Мт. 16, 24). Чини се такође да неколико молитавâ, нарочито на Божанској литургији, унижава похоту. Пре читања Светог јеванђеља, на Божанској литургији Светог Јована Златоуста, свештеник се моли за усрдно поштовање заповести Господњих тако да хришћанин, ,,победивши све телесне похоте“, може учинити оно што је Богу угодно. Слично томе, у молитви херувимске песме, свештеник изговара: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе.“ Црквена историја обилује бројним примерима аскета и светитеља који су се одрекли своје похоте, било да се ради о Светом Бенедикту који се бацио у трновито грмље како би обуздао своју сексуалну пожуду, или Евдокији Илиопољској (коју је Православна црква славила у недељу праштања) која се одрекла свога овоземаљског богатства и на разочарење њених бивших љубавника своје физичке лепоте. Бројни су примери у славној црквеној агиографији у којима налазимо сличан животни пут: особа, овоземаљски славна и склона телесним уживањима, доживљава обраћење, а затим продаје све што поседује и прихвата живот у сиромаштву и самоодрицању. Стога чини се да ,,похота“ заузима веома негативно место у хришћанском дискурсу. Другим речима, ако нешто желите, вероватно је то лоше и грешно, а пут до светости је, према томе, избегавање онога што желимо и уместо тога трагање за оним стварима које нам се не допадају.

У теорији, хришћански живот би се могао извршавати на овај начин. Он се заправо, код многих и извршава на поменути начин. Ако претпоставимо да је жеља зло (нарочито телесна пожуда), следићемо пут знаменитих историјских личности: Манија, на чијим се идејама развила дуалистичка филозофија манихејства која је мучила Августина Хипонског; Маркиона, гностичког јеретика који је одбацио идеју да је Христос могао преузети људско тело; Севера, који је водио екстремну аскетску секту (енкратити) и веровао да је брак, баш као и жене, по својој природи грешан. Православни хришћански теолози били су међу онима који су снажно осуђивали ове личности, јер су такве идеје препознате као опасне и јеретичке. Исповедајући доброту стварања, православно хришћанство одбацује сваку представу да је творевина зла, као и да човек како би постигао сједињење с Богом се мора одрећи људске природе. Истовремено, тешко је рећи да православље представља религију задовољства: правила поста (која, наравно, може кориговати и одредити духовни отац) и величање аскетског живота одбацују сваку идеју да православље не намеће захтеве својим верницима.

Хришћанство је религија жеље, управо из тог разлога што се бави Богом који жели да спаси људски род и који воли човечанство. Хришћани су они који желе да се одазову на Божји ненаметљив позив, да га воле и служе му овде на земљи и да се Њему вечно клањају. Хришћанин који је лишен жеља представља оксиморон; наши умови су усмерени тако да траже истину и знање о Богу, а наша воља је упућена на љубав према ономе што је добро и ка ваљаном коришћењу земаљских добара зарад љубави према вечном добру. Хришћанин је тај који жели следити Христа и усмерити своје жеље да следе оне ствари које га воде ближе Њему.

Међутим, као што сви знамо, ми не желимо ствари у вакууму. Овде, на земљи људска жеља се увек ставља у контекст палог света. Наше страсти нас покрећу да желимо ствари онде где оне не припадају. Жеља за сексуалним односом је добра, али жеља за гледањем порнографије није, јер је то себична изопачена објективизација сексуалног чина. Жеља за издржавањем породице и животним опстанком је добра, али грабљива жеља за богатством није, јер она наводи особу да тражи задовољство искључиво у овоземаљским стварима, а на штету проналажења радости у Богу. Жеља за правдом које заслужују жртве напада је добра, али жеља за осветом није, јер нас спречава да волимо своје непријатеље.

Велики пост је савршена прилика за хришћане да преиспитају и управе своје жеље – а не да се од њих уздржавају. Која је сврха аскетизма, ако то није вежба којом обликујемо своје жеље да буду чисте и усмерене ка њиховим правим циљевима? Храна је добро, али прекомерна љубав према храни може довести до здравствених проблема, али и социјалних. Могу ли нам дани уздржавања од меса и млека помоћи да истражимо начин на који те распрострањене индустрије доприносе деградацији животне средине? Видео-игре, филмови и други видови забаве су добри, али опсесија виртуелним нас може одвратити од стварности – укључујући и оне који су тачно испред нас. Могу ли нам дани уздржавања од непотребне куповине и претеривања у конзумирању ,,Нетфликс” садржаја помоћи да боље управљамо својим временом, новцем и енергијом који су нам даровани од Бога? Као што је написао Филип Кариатлис, „Пост налази свој истински смисао када је спољна апстиненција од хране повезана са унутрашњом борбом за јачањем наше жудње за Богом кроз динамику очишћења и покајања“. Одрицање није циљ само по себи, него само као средство за стално сједињење с Богом.

Пост, молитва и даривање милостиње су дела која прочишћују наше жеље, исцељују нашу вољу и наше умове отворају за славу божанске истине. Далеко од тога да жеља омета хришћански начин живљења, она је више као превозно средство која нас приближава или одаљава од Христа. Ако се осврнемо опет на литургију, lex orandi на којем ће хришћани утемељити свој живот, наићи ћемо на анонимну молитву која ће се говорити након примања Светог Причешћа. У овој молитви видимо крај (то јест, смисао) наше жеље: „Јер си Ти истинита жеља и неизразива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш и Тебе пева сва твар вавек. Амин.“


Џон А. Монако је студент теологије на докторским студијама Универзитета Мекгил.

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.