ВЕЛИКИ ПЕТАК, СТАТИЈЕ И УНИВЕРЗАЛНОСТ СПАСЕЊА

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

Невероватно је то колико стихова централне химне најпосећеније службе у Православној цркви наглашава да Христово страдање, смрт и васкрсење обезбеђују спасење свима — уистину свима. Ако је химнографија огледало молитве и мишљења заједнице, какав би могао бити њен допринос у вишедеценијској расправи о универзалности спасења?

Богослужење Великог петка у склопу којег појемо химну ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа”, заправо је служба коју би требало да служимо у јутро Велике суботе (јутрење), али је из практичних разлога померена за петак. Статије какве их налазимо у богослужбеној књизи Триод, састоје се од 185 кратких појединачних тропара – похвала, који су испреплетени стиховима из Псалма 118 [119], најдужег од свих псалама. Химна ,,Погреб Господа Нашега Исуса Христа” је подељена у три одељка, односно на три статије. Обично се у парохијама изводи само један део од укупно 185 постојећих тропара, које појци бирају по сопственом нахођењу. Иако статије вероватно одражавају много старије теолошке идеје, примећује се да је и ова служба, као и сва богослужења у Великој недељи, развијена тек после пада Византије.

Статије садрже десетак стихова који потврђују оно што бисмо најбоље могли да опишемо као афирмацију универзалности спасења, јер се у њима непрестано истиче да страдање, смрт и васкрсење Христово обезбеђују спасење читавом човечанству. Према њиховом тексту, Христос је својом жртвом „мртве као из сна подигао, одагнавши сваку таму која је у Аду.” Појући директно Христу, заједница говори:„Уснуо си мало, и оживео си помрле, а васкрсавши, Добри, васкрсао си уснуле од века;” и: ,,прободен у ребра животочна, свима си источио опроштај, Исусе.” На другом месту, статије поткрепљују могућност универзалности спасења тако што користе стилску фигуру, тачније персонификацију, како би заједница лакше могла да искаже речима оно што је сâм пакао изгубио у Христовој победи: ,,Ужасну се Ад, Спасе, гледајући Тебе животодавца, који плениш богатство његово, и подижеш мртве од века.” И пред крај друге статије, заједница поје: „Велики и страшни призор сада се посматра! јер Узрочник живота смрт прима, хтевши да оживи све.”

Док прва и друга статија никада не наводе да постоје неки људи који су безнадежни, трећа статија то чини. Од четрдесет и пет стихова у овом одељку, три стиха казују да за Јуду нема наде. У тексту се говори како он ,,остаде заробљеник” и да ,,на дно Адово низведен би издајник, у бунар трулежи.” У средишњем делу треће статије се такође налази следећи стих који Јудину казну проширује и на оне јеврејске вође који су се са њим уротили: ,,Погинуће заједно сви распињачи твоји.”

Како можемо схватити ово очигледно противречје између многих стихова који потврђују универзалност спасења и неколико оних који га одбацују?

Прво, морамо пажљиво да размотримо употребу глаголских времена у нама важним стиховима. Оно што је значајно у вези с тим је да стихови који заступају идеју универзалности спасења хронолошки посматрају овај проблем из перспективе у којој се васкрсење већ збило – човечанство је већ ослобођено, а смрт уништена. Другим речима, иако заједница на Велики петак поје ове стихове (а не на Васкрсење у недељу), она то чини знајући да је васкрсење већ дошло и да су сви већ спашени. Заједница заиста жали због Христовог страдања и смрти, али се такође почиње радовати сазнању да Христова жртва доноси спасење. Изненађујуће је то да овo хронолошко гледиште jeњава у средњем делу треће статије и ишчезава у оној временској тачки када се васкрсење још није збило. Овде заједница моли Христа да јој подари спасење, односно да се догоди васкрсење. Ако посматрамо из угла граматике, уочићемо да у овом делу химне, читав скуп у Цркви поје из оне перспективе у којој још нико није спашен, јер васкрсење је у том тренутку само могућност, али још увек није постало историјска чињеница. Из тог разлога су Јуда и они који су с њим ковали заверу приказани како страдају због свога греха. Супротно томе, други делови химне одражавају хронолошку перспективу садашње Цркве у њеној пост-васкрсенској традицији.

Други начин за разумевање противречности између Јудине казне у трећој статији и имплицитне универзалности спасења на другим местима у статијама, лежи у трагању за начином који користе друге великопосне песме при позивању на библијске грешнике узимајући их за пример како хришћани треба да промишљају сопствене слабости.Тако на пример, током првих недеља Великог поста, богослужбене песме на јутрењу често поистовећују заједницу са блудним сином. Заједница не поје o блудном сину као о некоме кога посматрaмо издалека, него поје као да je и онa самa поступилa попут блудног сина, те да се њени чланови као појединци морају освестити и вратити Оцу. Слично томе, статије нас позивају да Јуду схватимо као огледало нас самих. Његово заточење у аду служи као пример да нас подсети на судбину коју заслужујемо — али, на нашу радост, то је судбина која је уништена васкрсењем. Другим речима, противречност између оних стихова који описују Јудину безнадежност (и његових сарадника) и стихова који указају на универзалност спасења је сврсисходна, она представља поетско балансирање између обавеза појединца да се суочи са личним грехом и става заједнице да су Христова смрт и васкрсење донели спасење свима.

Статије несумњиво представљају само једно сведочанство у мору других сведочанстава о универзалности спасења које налазимо у православном хришћанском учењу. Међутим скоро да је сигурно да химна пружа веродостојно сведочанство о поетској и обредној нади да се сви могу спасити.

Џорџ Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и Патерсон” и директор Православног хришћанског центра на Фордам универзитету.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.