Некатегоризовано

КАДА НАС ИКОНЕ ЧИНЕ НЕМОЋНИМ РЕЛИГИОЗНИ ПРЕДМЕТИ У ПОСТ-ЧЕРНОБИЉСКОЈ КОНТАМИНАЦИЈИ

Published on: април 26, 2020
92 views
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 6 minutes
Also available in: Ελληνικά | English | Română

Елена Ромашко (Elena Romashko)

Овај есеј је објављен на годишњицу чернобиљске катастрофе која се догодила у суботу, 26. априла 1986. године.

Због пандемије изазване вирусом корона, у марту 2020. године, наложено нам је да радимо од куће. Нисмо могли ни да замислимо како ће брзо ситуација ескалирати у глобално заточеништво. Мој супруг је, посматрајући топло и лепо време напољу, рекао: „Тешко је за поверовати да боравак напољу може бити опасан — свет изгледа потпуно исто као да се ништа није променило.“

Над његовим речима сам се замислила, јер je и Соња, која је један од мојих дописника из Белорусије, исто казала о чернобиљској катастрофи. Саопштила ми је да јој је било толико тешко да појми како сва ова нама знана лепота заправо може представљати опасност. Свет се за њу потпуно преокренуо, јер све оно што је некада представљало извор живота тада је постало извориште смртне опасности: вода, храна, земља, па чак и сами људи. Радијацију ми је описала, баш као и вирус који данас хара, као пробуђену исконску силу, односно невидљиво, древно зло које је одједном почело да напада људе због њихове неодговорности, похлепе и охолости.

Упркос напорима атеистичке совјетске политике, неки су се, у нади да ће се заштитити и излечити, приклонили другој древној сили: православном хришћанству. Многи су се услед своје анксиозности окренули црквама и реликвијама. Речи науке су упозоравале људе да не додирују предмете, укључујући и оне верске, јер би могли да емитују радијацију, међутим то није зауставило вернике. Те речи нису ни у данашње време спречиле људе да стoje у редовима унутар храмова како би целивали реликвије, нити да се причешћују упркос ризику од заразе и ширења корона вируса.

Оба ова трагична догађаја доказ су да верске потребе не могу бити одбачене или спутане, чак и онда када се сматрају опасним или непожељним. Штавише, они показују како је религиозност шира од пуког интелектуалног убеђења о догмама; она такође представља нагон за чулним учешћем у верском животу. Без обзира на то што се често превиђа, током мог истраживања увидела сам да се вероватно наша чулна повезаност са предметима и материјом налази у самој сржи жеље за живљењем религиозног живота.

Тако можемо да узмемо за пример верски преображај након Чернобиља. Свакодневни живот евакуисаних људи се драстично променио: њихова места, међусобна одстојања, познати звуци и мириси. Многи су се из својих сеоских домова преселили у солитере главног града. Било је тешко оставити за собом своје сроднике, домове, животиње и вртове, али и породичне драгоцености које се нису могле понети због ризика од контаминације. „Ипак сам потајно понела икону која је припадала мојој мајци и неке традиционалне пешкире; нисам се усудила да их оставим”, поделила је Соња са мном.

Били су ми неопходни сати разговора са женама евакуисаним из контаминираних подручја, како бих могла да осетим снажну повезаност коју оне осећају према „предметима” који су чинили саставни део њихове духовности и начина на који су живеле свој православни живот. Допустите ми да кажем да је једна ствар за истраживача да разуме колико су верници привржени материјалним стварима, попут сакралних предмета или предмета које користе у свом дому за молитву, а да је потпуно друга ствар докучити колико људима боли наносе ствари које остављају иза себе, односно колико су им конкретни религијски предмети незаменљиви.

Можете такође увидети значај материјалних ствари када говоримо о вирусу корона. Верници тешко подносе то што се не окупљају, али често још теже подносе то што су чулно ускраћени за изражавање своје религиозности, што не додирују или не целивају једни друге, али и што не целивају реликвије и иконе. Иако је контаминација у Чернобиљу деценијама представљала опасност, као што ће то бити и у вековима који долазе,  људи се и даље не одричу својих ствари тако лако. Они теже да поврате оно што су изгубили на реалан или симболичан начин.

Томас Твид писао је о религији као процесу насељавања. Начин на који се усељавамо у нову кућу након селидбе како бисмо од ње створили нови дом уобличен је специфичним религиозним начинима како би простор око нас постао одговарајући и угодан, односно како бисмо осетили да нам је предодређен. Овакво грађење дома представља на неки начин праксу постављања значајних предмета око нас како бисмо се осећали као своји на своме, повезани и заштићени, симболично речено „као код своје куће”. Када нам неки од ових суштинских предмета нису доступни, ми предузимамо различите мере како бисмо их поново створили у новом окружењу. Након експлозије у Чернобиљу, био је забрањен приступ зони у радијусу од 30 километара око реактора. Многе цркве су напуштене, многе реликвије изгубљене.

Када предметâ нема или када нам нису на располагању, изненада схватамо да је религиозно искуство које смо раније поседовали непоновљиво у одсуству ових предметâ. У таквој врсти кризе ствари постају „хипер-очигледне”, како тај термин користи Бирџит Мејер; оне постају фокус наше пажње. Изненада схватамо да се ти предмети налазе у срцу нашег свакодневног религиозног живота, и боримо се да тај живот поново успоставимо и поред њиховог одсуства.

Сходно овој потреби, отпочела је пост-чернобиљска сарадња између научника и верника у деконтаминацији и измештању верских објеката: не само мањих предмета попут икона, него чак и грађевина, попут дрвеног православног храма Светог Арханђела Михаила, који је најпре растављен у делове, a потом je свака облица пажљиво испитана, након чега је премештен и састављен у граду Гомел. Повраћај старих ствари употпуњен је појавом нових. Изграђени су нови меморијални чернобиљски храмови како бисмо оплакивали и помињали жртве, испредали причу о катастрофи и упозорили будуће генерације на опасности научних подухвата. Ти храмови теже да уоквире чернобиљску трагедију не само у научном смислу, него и да је интегришу у религиозни светоназор и подуче нас духовним лекцијама које треба да научимо из ове катастрофе.

Други пример је појава чернобиљских икона које су настале на основу искустава локалних верника. Оне уносе перспективу катастрофе у сакрално сликарство, која се значајно разликује по стилу и композицији. Ове иконе се често умножавају, прилагођавају и мењају како би се изнашла форма која најбоље одговара контексту и потребама локалних верника. Оне нису само уметничка дела, него и начин општења са Богом и ближњима, заједнички излаз из мучне ситуације, као принцип заједничког деловања у трауматичним искуствима катастрофе. Иконе настоје да оспособе људе за живот пун пост-чернобиљских изазова, попут болести узрокованих радијацијом, као и инвалидитета, миграција, социјалне стигме и страхова везаних за репродукцију.

Као одговор на чернобиљску катастрофу и вирус корона, нада да ћемо се излечити и заштитити преко верских места и предмета иде руку под руку са снажном вером да „Божје ствари” не могу нанети штету. Чернобиљ је показао да су људи и њихова веровања отпорни, као и то да људи изналазе начине када су окружени физичком опасношћу и да прилагођавају своју религиозност како би опстали у измењеном свету.

 Леонард Примиано наглашава да је у посматрању религиозне традиције кључно истаћи „моћ појединца и заједнице да створе и обнове сопствену религију“ (види:“Afterword: Manifestations of the Religious Vernacular: Ambiguity, Power and Creativity,” у Vernacular Religion in Everyday Life: Expressions of Belief, Bowman and Valk, 382–394). Више од три деценије суочавања са чернобиљском катастрофом, тамошња свакодневна религиозност се непрестано обликовала и реконструисала, што показује снагу континуираних креативних промена унутар руске православне традиције и илуструје начине на које су материјални предмети били од круцијалног значаја за опстанак религије.


Елена Ромашко је докторанд на религијским студијама при Универзитету у Гетингену (Georg-August-Universität Göttingen) у Немачкој. Добитница је стипендије Националне задужбине за хуманистичке науке (NEH) за oдбрану дисертације у академској 2020/21. години на одсеку за православне хришћанске студије при Фордам универзитету.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu