Jеромонах др Хризостом Кутлумушки (Rev. Dr. Chrysostom Koutloumousianos)
Недавно појављивање пандемије, те пошасти познате од давнина, покренуло је плодоносан дијалог међу теолозима и ученим људима широм света. Исказана су различита мишљења, попут оног да се зараза може пренети путем данашњег начина раздавања светог причешћа или оног да и сами евхаристијски дарови могу носити или преносити патогене микробе. Речено је да стога што хлеб и вино не мењају супстанцију и њена својства, следи да су они подложни пропадању, те да могу такође ширити смртоносне вирусе. Ова идеја наводно поседује христолошко утемељење у чињеници да је Христово човечанско тело носилац микроба који могу бити штетни по нас, мада за Њега нису; уосталом, клице саме по себи нису рђаве, јер у творевини не постоји ништа што је зло.
На тим темељима, следећи докази изведени из отачких списа могу бити релевантни и корисни.
Неоспорно је да у стварању нема ничега лошег. Ниједан облик живота, па чак ни природне катастрофе се не могу сматрати лошим, јер зло је само оно што нас отуђује од Бога. Међутим, треба узети у обзир и продуктеличног греха, као што је, на пример, опасни лабораторијски хибрид, као и последице прародитељског греха, односно пропадање и смрт, којима је човек изложен. Божјим оваплоћењем пројављује се нешто потпуно ново у свету.
Допустите нам да направимо кратку дигресију како бисмо разјаснилиправославно веровање у погледу евхаристијских дарова. Сматрамо ли да су они само представа Господњег присуства у заједници, као што је то опште схватање протестантизма? У овом случају, свети хлеб се може раздавати у стерилисаним кесама, а свето вино у безбедним затвореним боцама. С друге стране, у складу с римокатоличком догмом о трансупстанцијацији, односно ако су свети дарови Христос, у погледу њихове суштине, онда се морамо обавезати да ћемо обожавати дарове или ћемо бити неверни и мислити да се могу укварити.
Грчки оци не говоре ни о трансупстанцијацији, нити о симболичкој функцији, него о „промени” материјалних елемената. Ова „промена” означава нови начин постојања, освећен пројавом Бога у телу. Овде морамо размотрити патристичко разликовање логоса природе и начина постојања, разлику која је корисна за православни приступ тајни Христовој.
Оци користе ово разлику као оруђе како би објаснили чуда Божија у историји. Када Бог интервенише како би творио чудеса, Он не мења природу ствари – односно њихов логос или принцип; уместо тога уводи нови начин на који њихова природа функционише, како би се испунила божанска икономија. Овај нови начин означава природу која дела изван властитог уређења, изван својих граница, преводећи људско биће „у други облик живота”, као на пример када је Ноје остао нетакнут међу дивљим животињама, а свети људи ће ходати по водама.
Оваплоћење јесте врхунац свих божанских интервенција. Несхватљива тајна која је настала отеловљењем Логоса представљала је нераскидиво сједињење божанске и људске природе. Такво сједињење подразумевало је размену природних својстава у Христу, на исти начин као што бодеж постаје ватра када се баци у ватру, док му истовремено ватра оштри сечиво. Људска природа остаје нетакнута док је њен начин постојања измењен. Због тога се Христос родио и на божански и на човечански начин, односно жена Га је носила, и то без порођајних мука и греха. Он није био потчињен природи; уместо тога, уздижући је к себи, Он је природу учинио ,,трансценденталном тајном.” Христова људска природа дела на божански начин, односно дела на тај начин зато што носи пуноћу божанске активности (Максим Исповедник, PG 91.298-300, 344, 1048-1056, 1273-1276, 1341-1345).
Иста стварност и разумевање могу се применити на евхаристијско тајинство. Овде се такође збива и промена материјалних елемената. Нису промењени ни њихови логоси, ни суштина, нити њихова природна својства, него је промењено њихово стање и деловање, односно начин постојања. Баш као што у Христу све што је човечанско поседује трансцендентални начин, будући да људска природа у Њему има пуноћу божанства, тако и евхаристијски дарови примају и преносе на причаснике исту богочовечанску активност Христову. Стога ми учествујемо не у нечему што је подложно пропадању и кварењу, него у самом Богу, кроз материју која је постала животворна, као што је и само Христово тело животворно.
Јасно је да истинско заједничарење нема везе само са Христовом присуством у хлебу и вину, већ и са Његовим присуством у нама. Причешћивање и сједињење с Богом не остварују се без добре воље(προαίρεσις) и сарадње човека, нити се они искључиво испуњавају у Евхаристији (погледај опширније у мојој књизи: The One and the Three: Nature, Person and Triadic Monarchy in the Greek and Irish Patristic Tradition). Ми морамо да слободно следимо и свесврдно се уподобљавамо Христу и бићемо рођени у Духу. Божанска активност дела на различите загонетне начине у складу са мером нечије вере и чежње.
Дакле, када се Христос нуди као хлеб, он не мења природу хлеба него његову „икономију”. Христова људска природа је била подложна страдању, али је ипак била сједињења с божанском, те га због тога смрт није могла да обузме и потчини. И како је Његово тело било мртво и васкрсло, јер никада није било одвојено од божанства, слично, и када се причешћујемо овим телом имамо предукус васкрсења. Баш као што Христос страда као људско биће, а ипак дела као Бог, на исти начин освећени дарови, иако су подложни „страдању” и кварењу, дејствују на нас као нетварно божанство. Као што Свети Кирило Александријски казује:
Христово тело је свето и има моћ да порази сваку болест. Било је и јесте свето, не само као тело са својим природним снагама, већ као храм обитавајућег божанског Логоса, који своје тело освећује својим Духом. Зато Христос оживљава ћерку старешине синагоге, не само Својом свемоћном наредбом, већ и својим телесним додиром (Αναστασιου, Doctrina Patrum, σ. 129, 131-32).
Стога, онима који примају причешће са вером и истинским покајањем, Господње тело постаје „заштита”, „на снагу, исцељење и здравље душе и тела”, одржавање и обожење људске природе (видети Јован Дамаскин, Taчно изложење православне вере, 87; такође Молитва пре Светог причешћа и Григорије Ниски, Катихетске беседе, 37). Освећени дарови делују као Исусово обожено тело. Кроз материју Бог дарује живот непропадљиви. Иако је бесмртност есхатолошко стање, и сви ћемо, пре или касније, прећи на другу обалу реке, ипак се у овом смртном животу дају „дозе” нетрулежности, у складу са мером нечије вере, чежње, богобојажљивости и љубави.
Високопреподобни јеромонах др Хризостом је сабрат светогорског манастира Кутлумуша и истраживач на Институту за православне хришћанске студије при Универзитету Кембриџ. Његова истраживачка интересовања усредсређена су на патристику и духовност келтског монаштва.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
