Uncategorized

ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО, СИСТЕМСКИ РАСИЗАМ И ПОГРЕШНА СТРАНА ИСТОРИЈЕ

Published on: јун 4, 2020
358 views
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 4 minutes

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos) и Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

...

Када је архиепископ Јаков пружио подршку Мартину Лутеру Кингу у Селми 1965. године, многи Грци у Америци су га клеветали, јер су били увређени зато што се њихов архиепископ „братими са хушкачима за грађанска права.” Педесет и пет година касније, ставови су се драстично променили. Јаковљево марширање раме уз раме са Мартином Лутером Кингом сматра се једним од епохалних тренутака у православном хришћанству у Сједињеним Америчким Државама, а можда и глобално. Ми данас игноришемо или се извињавамо у име оне генерације православних која није разумела моралну нужност покрета за грађанска права.

Сада се налазимо у сличном тренутку. Да ли ће наши унуци морати да се извињавају у наше име јер смо ми подржали погрешну страну, или ћемо прихватити критички дух покрета „Црни животи су важни” зато што је то морално и теолошки прихватљиво?

Слоган „Црни животи су важни” испливао је на површину након неколико убистава које су полицијске снаге извршиле над ненаоружаним црнцима. Његова првобитна сврха била је да обелодани системски расизам који је присутан у институционалним инфраструктурама у нашем друштву: полиција, влада, економија и цркве су само неке од њих. Он представља продужење Покрета за грађанска права и његовог захтева да Сједињене Америчке Државе треба да, према речима Мартина Лутера Кинга, „поступају исправно као што пише на папиру.” Међутим, данас је расизам другачије обојен од оног из шездесетих година прошлог века: он више није приметан у аутобусима, излозима, фабрикама, корпорацијама, формалном образовању, универзитетима, војсци и у влади; али је и даље  системски присутан у свим сферама, што значи да је уткан у саму инфраструктуру свих ових институција – и много је суптилнији, скривенији и теже га је уочити. Свако ко негира овај системски расизам мора да пружи одговоре за постојање неједнакости у дохотку између црнаца и белаца, за експоненцијално веће стопе привођења црнаца и црнкиња, за мањак црнаца у професорским звањима  и универзитетским учионицама, за расно етикетирање које је присутно и на улицама, за несразмерни недостатак приступа здравственој заштити или приуштивом стамбеном збрињавању, и у последње време већој стопи инфекције изазване вирусом COVID-19 – ова листа је много дужа.

Међу православним хришћанима, као и другде, често чујемо супротно: ,,Сви животи су важни.” Ми то не поричемо. Суштинска хришћанска истина јесте та да су сви у Божијим очима несумњиво јединствени; али, ако родитељ има двоје деце, а једно је малтретирало оно друго, родитељ би сигурно похитао да брани жртву, иако и даље воли „насилника“. Стога, Божја љубав не противречи Његовој приоритетној наклоности ка потлаченима.

Такође чујемо „Плави животи су важни”. Опет, ни то не споримо, јер и ми лично имамо пријатеље и чланове породице у полицијским снагама. Борба против присутности расизма у систему не значи и напад на полицију. Ово је лажна дихотомија. Међутим, треба скренути пажњу на то да проблем не чини неколико лоших појединаца у полицијским снагама; проблем јесте тај што је расизам системски уткан у структуру рада полиције: обуке, стратегије и извршења. Расно етикетирање и полицијски посао који се темељи на статистикама представљају два главна примера.

Најзад, чујемо како се људи противе било каквој повезаности са покретом „Црни животи су важни” јер би то имплицирало пружање подршке вредностима које су супротне учењу Цркве. То умањује могућност да се распозна разноврсност оних који подржавају покрет „Црни животи су важни“ и наслућује могућност чисте политизације која није могућа. Они који подржавају Покрет за живот често шетају са онима који деле уверења супротна учењу Цркве. Штавише, Православна црква би на друштвеним проблемима заиста требало више да ради него што само учествује у „Маршу за животе”. Црквени оци су се непрестано борили против сиромаштва и угњетавања, а политика многих православних цркава према појединим питањима је срамотна.

За православне хришћане, најзначајнија поука из покрета „Црни животи су важни”  јесте та што намеће поновно грађење расне свести, где су белци свих етничких група стављени пред изазов да замисле како је то живети у црном телу, како то изгледа живети у телу у земљи са нашом робовласничком прошлошћу, живети у телу које ће вероватно бити етикетирано, које има мању могућност да добије посао, које има ограничен или никакав приступ здравственој заштити, којем је неопходно приуштиво стамбено збрињавање, које страхује од тога да ће га недужног убити полиција, које мора ходати улицом са неопходном стратегијом преживљавања пуцњаве из возила у покрету. Та врста свести представља наш хришћански позив; за православне хришћане, то јесте наш духовни изазов, нашa богомдана судбина.

Као Американци грчког порекла, желимо да подсетимо све колико су наши преци пропатили након Другог светског рата и колико су напорно радили у овој земљи, а често су трпели дискриминацију, како би услове учинили бољим за будућа поколења. Нико не пориче овакву прошлост и увек би требало да јој одамо почаст; али не препознајемо да је један од разлога што је им допуштено напредовање у овој земљи било то што су, поред напорног рада, били и бели (то је један од разлога, али не и једини). А већина их се у ову земљу доселила педесетих и шездесетих година прошлог века, када расизам није био прикриван. Ако бисмо били искрени према себи, многи грчки православци су у то време били расисти; отуда и негодовање када је архиепископ Јаков шетао у Селми. Такође се заборавља да је првобитни грех ове земље робовласништво; да њени темељи почивају на ропству и да су Афроамериканци увек били принуђени да преговарају о свом животу у месту на којем су били присиљени да живе и где се никада нису осећали добродошлим – чак ни данас.

Архиепископ Елпидофор из Грчке православне архиепископије разуме ситуацију и зато осећа дужност да се бори против расне неправде. Он не жели да буде један од оних свештеника којима је Мартин Лутер Кинг написао своје писмо из бирмингемске тамнице, а који су му упутили прекор због проузроковања невоља и његовог нестрпљења. Као хришћанин који је одрастао у Турској, Елпидофор је искусио системско тлачење на начине које већина Американаца не може чак ни да замисли.

Проблем лежи у томе што многи Американци – многи православни Американци – не желе то да замисле. Радије бисмо погнулиглаву, порицали и игнорисали, јер се плашимо да би истинска једнакост црнаца и црнкиња биле само на нашу штету.

Архиепископ Елпидофор схвата важност садашњег тренутка. Време је показало да је Јаков био у праву када је марширао у Селми. Оно ће такође показати да је архиепископ Елпидофор  у праву што шета Бруклином.

Како ће наши унуци за педесет година гледати на то како смо поступили у овом тренутку?


Џорџ Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон” и директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.

Аристотел Папаниколау је председник ,,Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујуроку.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About authors

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu