ЈОГА И ПРАВОСЛАВЉЕ

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

У јеку препорукā да практиковање јоге може помоћи у борби против анксиозности као последице вируса COVID-19, а које су објављене почетком овог месеца у многим грчким медијима, Свети синод грчке цркве увидео је као своју дужност да изда званично саопштење према коме је практиковање јоге „апсолутно неспојиво са православном хришћанском вером и да за њу нема места у животу хришћана“ (нагласио бих). Ово није први пут да Синод упозорава на опасности јоге, јер је поведен одлуком Светске здравствене организације која је 21. јун прогласила Светским даном јоге, 2016. године издао слично саопштење.

Да ли је мудро што је Грчка црква заузела овакав став о јоги? Да ли је јога апсолутно неспојива са православном хришћанском вером?

Не само да није мудро, него је и заправо неодговорно имајући у виду све бројније научне доказе о томе како јога може помоћи не само онима који пате од анксиозности, него и од трауматичних искустава и моралних рана које настају као резултат доживљавања неког облика насиља. Неуронаучници су открили да пластичност мозга траје током читавог живота. То значи да мозак, заиста, може поново да се преобликује иако насиље оставља постојани траг на телу, међутим тај траг не мора бити пресудан за нечију будућност. Неуронаучници откривају да духовне праксе, попут одређених облика молитве, могу поново да преобликују мозак, јер како је објаснио један од водећих специјалиста за лечење траума, доктор Бесел ван дер Колк, у својој књизи Тело сноси последице: Мозак, ум и тело у лечењу трауме, такве праксе омогућавају „телу да доживи искуства која се дубоко и видно супротстављају беспомоћности, бесу или паду, које су последице трауме” (3).

Једна таква пракса коју они проучавају и која је показала делотворност у пружању помоћи жртвама трауматичних искустава јесте јога. Бесел ван дер Колк се позива на истраживање које несумњиво показује да је ,,десетонедељно практиковање јоге значајно умањило симптоме посттрауматског стресног поремећаја код пацијената код којих ниједан лек, а ни било који други вид лечења није показао делотворност” (207). Након тестирања шездесет испитаника, Бесел ван дер Колк објашњава да је „постало јасно да људи са посттрауматским стресним поремећајем имају необично ниску варијабилност пулса. Другим речима, код овог поремећаја, симпатички и парасимпатички нервни систем нису синхронизовани. Утврдили смо да још један регулаторни систем мозга не функционише онако како треба. Немогућност да се овај систем одржи у равнотежи је један од разлога зашто су трауматизовани људи толико рањиви и имају претеране реакције на релативно мале стресове: Биолошки системи који би требало да нам помогну да се изборимо са животним незгодама не успевају да одговоре на овај изазов” (267). Он додаје да су „научне методе потврдиле да промена начина дисања може умањити проблеме везане за љутњу, депресију и анксиозност и да јога може позитивно да утиче на веома широк спектар медицинских проблема као што су висок крвни притисак, повишено лучење хормона стреса, астма и бол у леђима” (268-69). Напослетку, због тога што се жртве трауме толико често дистанцирају од осећања у својим телима, а та дисоцијација их спречава да правилно и здраво интегришу сећања и искуства из трауме, Бесел ван дер Колк наводи да је „двадесетонедељно практиковање јоге повећало активност основног система самодинамичности, инсулe и средњег префронталног кортекса. Овом истраживању је неопходно посветити много више пажње, иако оно већ сада отвара нове видике према којима напори које предузимамо да би препознали и оснажили осећања у нашем телу могу произвести дубоке промене у уму и мозгу, те да могу довести до излечења од трауме” (275).

Чињеница да се јога показала толико корисном онима који су претпели трауме – као што су злостављање деце, силовање, ратна неуроза – упућује на то да је недавно саопштење Грчког светог синода о забрани практиковања јоге веома опасно, јер лишава жртве трауме практиковања јоге упркос томе што се показала делотворном у лечењу трауме утолико што им помаже да преобликују свој мозак и повежу виђење самог себе са сопственим емоцијама и телесним сензацијама. Могло би се тврдити да постоје православне духовне праксе које могу бити од користи у лечењу трауме. Недавно објављене студије о јоги би требало да нас подстакну да више истражујемо о томе какав утицај на тело имају различите православне духовне праксе у лечењу последица насиља, попут Исусове молитве. Проблем лежи у томе што је Синод сматрао нужним да изнесе саопштење незнајући ништа o овим научним доказима и немајући стварну алтернативу која је поткрепљена научним сазнањима.

Да ли је јога апсолутно неспојива са православном хришћанском вером? Логика те неспојивости не представља ништа ново. Синод аргументује ову апсолутну неспојивост, зато што јога представља ,,фундаменталну” праксу хиндуизма и многи савремени православци користе ову логику у различитим облицима: зато што је нешто настало из феминизма, зато што је нешто настало из просветитељства, зато што је нешто настало из либерализма, зато што је нешто настало из атеистичке психологије, зато што је нешто настало из западног хришћанства – и тако можемо ићи у недоглед. Идеја је да је прихватљиво само оно што се пројављује унутар чистог православља.

Али проблем лежи у томе што та логика неспојивости, која је заиста логика чистоће, није ни историјски, а нити теолошки оправдана. Историјски посматрано, у хришћанству не постоји ништа sui generis, осим самог догађаја оваплоћења. У литургији, теологији и аскетској пракси постоји довољно доказа да се хришћанство развило присвајањем већ постојећих пракси и мисаоних облика. Другим речима, хришћани су препознали добре ствари у свету око себе и асимиловали те праксе и мисаоне форме у оквирe свогa веровања у смрт и васкрсење нашег Господа Исуса Христа. Такву идеју подржава и Свети Павле: „штo год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите” (Фил. 4,8). Апостол Павле је чак препознао да су грчки пагани на правом путу у поштовању „Непознатог Бога“ (Дап. 17,23), а да не спомињемо мишљење отаца и мајки Цркве у погледу многих филозофских истина о Богу које су се већ развиле са грчком филозофијом.

Логика апсолутне неспојивости је такође теолошки у нескладу с хришћанским веровањем у оваплоћење и изражава више дуалистички поглед на свет који, да иронија буде већа, налазимо у гностицизму, манихејству и савелијанизму. Логика оваплоћења није она која посматра свет црно-бело. Таква логика поуздано потврђује Божје оваплоћење у Христу, као и то да услед овог догађаја можемо спознати шта је добро и побожно у другим мисаоним облицима, филозофијама и религијским праксама.

Шта је Синод хтео да нам овим поручи? Могло би се врло једноставно рећи да уколико православни хришћани практикују јогу, они би требало да то покушају са Исусом Христом у уму; требало би да Исусову молитву изговарају усклађено са ритмиком дисања јога праксе (дисање је део јога праксе, као што је и део Исусове молитве и других пракси медитације Далеког истока); треба да имају на уму да је циљ хришћанског живота обожење, теоза – богочовечанско заједништво и да је ова телесна пракса само средство које ће наша тела учинити приступачнијим за Христово присуство у нама; требало би да искористе прилику практиковања јоге како би сазнали више о богатој и лепој духовности сопствене православне вере.

Такав приступ био би много кориснији од прикривене осуде – реакције која се пречесто виђа у савременој Православној цркви. Међутим, Синод је, осуђујући јогу, од себе удаљио мноштво својих верника, посебно оне који су доживели трауме, тако што их је лишио праксе која би им могла помоћи да искусе оно што Свети Павле назива плодом Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера (Гал. 5,22). Више пута је доказано да исцељење које потиче из јоге, може помоћи чак и оним православним хришћанима који су доживели трауму да заиста поверују да „ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8,38).

Православни хришћански приступ другоме не значи да брзо осуђујемо; он значи да увек потврђујемо оно што је добро у другоме и да га интегришемо у оно у шта засигурно верујемо да представља пуноћу истине у Христу. Као православни хришћанин, практикујем јогу и наставићу то да чиним, јер не увиђам да ме она води ка нирвани, него делује на моје тело у нади да ћу моћи испољити врлине, за које свети Максим Исповедник наводи да представљају само утеловљење Христа у нашем телу (Ambiguum 7).


Аристотел Папаниколау је председник ,,Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујуроку.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.