АЈА СОФИЈА И ИЗАЗОВ ВЕРСКИХ СЛОБОДА

Џорџ Демакопулос (George Demacopoulos)

...

Хришћански лидери и секуларне владе широм света су с ваљаним разлогом осудили недавну одлуку турског суда да Аја Софију претвори у џамију. Заправо, ова одлука је последњи корак у низу оних који су предузети у вишевековним напорима турске владе да избрише прошлост и присуство хришћанства у Турској. И док залагање председника Ердогана за ову промену није ништа друго до бестидно улагивање конзервативним исламистима у јеку све гласнијих осуда, таква одлука намеће низ тешких питања онима који заговарају поштовање „верских слобода” потлачених хришћанских мањина у региону.

За почетак, намеће се питање да ли је принудно претварање Аја Софије из џамије у музеј 1935. године, објективно речено, заиста био чин друштва које тежи демократији. Нема сумње да је Кемал Ататурк, творац савремене Турске, ту промену спровео као део широког плана да државу одвоји од ауторитета који је ислам уживао у прошлости отоманског друштва, те да унапреди своју визију будуће Турске која ће бити радикално секуларна земља.

Но, да ли се идеал верских слобода може очувати онда када влада забрањује јавне молитве (у било којем облику) на сакралном месту? Занемарујући (привремено) питање хришћанског порекла Аја Софије, постоји ли начин да се прошлонедељна одлука схвати као делимично исправљање неправде, које има за циљ превазилажење милитантног секуларизма? Како би хришћани на Западу реаговали када би њихове власти учиниле нешто налик принудном затварању Аја Софије као џамије 1935. године?

Размотримо на тренутак како бисмо реаговали када би нека будућа француска влада изјавила да ће обновљена катедрала Нотр Дам постати музеј, односно да више неће бити активно место богослужења, јер би таква промена била више у складу са француском приврженошћу секуларизму, зато што би та влада сматрала да је неопходно промовисати француски национализам који је противан глобалној верској мрежи смештеној у Риму, занемарујући потпуно хришћанско наслеђе Француске.

Да прецизирамо, поређење са Нотр Дамом је далеко од идеалног, али заиста илуструје потребу за разумевањем сложености постојећег питања – многи виде одлуку суда као победу верске слободе над надирањем секуларне државе. Према томе, хришћански заговорници верских слобода широм света морају да узму у обзир ово гледиште, баш као што морају да имају на уму да су верске слободе бескорисна категорија уколико се користи само да заштити хришћане од дискриминације или ако се не користи за осуду угњетавања верских мањина у њиховим заједницама.

Посматрано теоријски, одлука суда такође наглашава дилему било ког друштва које тежи да уравнотежи сукобљене захтеве верских слобода у контексту плурализма. Већина секуларних демократија настоји да заштити права верских мањина, као и оних нерелигијских мањина, доносећи законе који спречавају структуралне пристраности и који подстичу једнаке могућности за све. У Сједињеним Америчким Државама то представља стално лишавање (протестантске) хришћанске моралне перспективе од 1960-их. Међутим, ово лишавање је заузврат довело до низа правних приговора верских конзервативаца који сматрају да су и сами жртве дискриминације због својих религиозних уверења. Да иронија буде већа, многи амерички хришћани, као и сам председник Ердоган, иако следе различите верске традиције, деле фундаментално веровање да влада може и треба да се користи за промовисање одређеног светоназора заснованог на вери.

Међутим, хришћани не живе само у теорији у Турској, они заиста тамо живе! Стога, претварање Аја Софије у џамију оживљава њихове ране које су настале освајањем у прошлости, као и недавну конфискацију и уништавање хришћанских цркава од стране турске владе. Једноставно немогуће је поредити стварну патњу хришћана у Турској и америчке евангелисте који сматрају да су прогоњени због легализације геј бракова.

Оно што одлуку турске владе чини толико опасном за хришћанске мањинске народе јесте то да она није само случај у коме суд исправља неправду начињену од стране агресивног секуларизма који је муслимане лишио њихових верских права. Нити она представља случај у коме је суд непристрасно вагао између верских права већинског и мањинског становништва. Она јесте смислени покушај суда, специјално састављеног, да да свој допринос развоју мита о Турској без хришћанских корена.

Кроз геноцид, погроме, одузимање имовине, тлачење и историјски ревизионизам, турски лидери су још једном доказали да немају интереса да признају – а камоли да заштите – хришћанске мањине од свог народа. Ердоган се дуго залагао за поновно претварање Аја Софије у џамију управо због тога што оно велича османско освајање Цариграда, што, према његовом мишљењу, представља моћан симбол уништења хришћанства од стране ислама.

Дакле, за заговорнике верских слобода прави изазов представља то што морају понудити снажан аргумент како би показали да чак иако се претварање Аја Софије у музеј 1935. године може схватити као чин кршења верских слобода неких Турака, то је учињено зарад већег циља верских слобода, односно да би се одало прећутно признање хришћанским коренима Турске и сталном присуству хришћана у Турској.

Управо из тих разлога Аја Софија мора наставити да сведочи своју хришћанску прошлост, јер људи широм света – а посебно грађани Турске – морају да спознају истину о њеном хришћанском пореклу, баш као што морају да сазнају и за ужасан начин на који се Турска влада односила према својим хришћанским мањинама.


Џорџ Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон” и директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.