Некатегоризовано

СМРТ СЕКУЛАРИЗМА: РУСИЈА, ТУРСКА И НЕУПУЋЕНОСТ ЗАПАДА

Published on: јул 22, 2020
94 views
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 5 minutes
Also available in: Ελληνικά | English | Русский

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)

...

„Секуларно” је осетљив појам. Ову реч већина повезује с „нерелигијским”, „одсуством религије” или „одбацивањем религије”. У западном свету је у једном тренутку постојао јак консензус да ће с порастом модернизације, под којом се обично подразумева технолошки и научни напредак, религија престати да буде потребна и да ће једноставно ишчезнути. То што се консензус који су држали интелектуалци Запада одржавао током два века – и то са великом ароганцијом – показао очигледно неистинитим, само је један од многих примера како се иронија пројављује у историји. Религија не одлази; никад нигде није ни отишла.

Та трагична иронија најочитије се сагледава на примеру Русије и Турске. Док већина медија, регионалних експерата и владиних службеника посвећује пажњу војним провокацијама Турске у источном Средоземљу или утицају Русије у Сирији – као што би то и требало – нико не увиђа не мање важну паралелу која се може повући између две земље, a која има везе с религијом. У обе земље се скоро истовремено појавио облик веромрзитељског секуларизма: у Русији 1917. године са Лењином, а у Турској 1923. године са Ататурком. Деценијама је свет био сведок не само француског секуларизма, него и активног угњетавања и репресије религије, што је довело до културног и политичког чишћења верског утицаја у Русији и Турској. Културно чишћење се огледа у чињеници да је бити Рус или Турчин било потпуно одвојено од било каквог верског идентитета. И док су доминантне религије – православно хришћанство и ислам – обе патиле под тим секуларистичким режимима, верске мањине су подједнако лоше прошле, ако не и још горе. Само у Турској, број православних хришћана је у Цариграду спао са преко 100 000 колико их је било одмах након Другог светског рата, на мање од 2 000 колико их има данас.

Током последњих неколико деценија догодила се готово неприметна промена, али ипак вредна пажње. Религија се вратила у Русију као и у Турску доносећи са собом одмазду. Ова промена се није догодила преко ноћи, него су Путин и Ердоган поново свезали своју националну историју и национални идентитет са својом верском прошлошћу – Русију са православним хришћанством, а Турску са исламом. Могло би се дати много примера, али ћемо ми поменути само оне последње у низу: промена руског устава и претварање цркве Аја Софије у џамију. Религија се вратила у Русију и Турску. Тај повратак можда не представља „свеобухватну стварност” (Хосе Касанова) или не функционише као „заједничка теолошка перспектива” (Џефри Стаут), али обликује културни и политички пејзаж у обе земље.

Зашто се догодила ова промена? Ако истражимо мало дубље, одговор је једноставан – због политичке користи. Након контроверзних избора 2011. године, Путин је сматрао да би било корисно бавити се верском прошлошћу Русије, јер би тако учврстио своју политичку позицију. Од тада, Руска православна црква преузела је значајну улогу у унутрашњим пословима, о чему сведочи и правна победа приликом усвајања закона о „геј-пропаганди”, али и недавна промена Устава, што су само неки од примера. Колико год се Ататурк трудио да у Турској потисне верска уверења турског народа, и даље је био мање успешан од својих совјетских колега. Ердоган привлачи популацију верујућих турских муслимана, који и даље постоје и међу којима је још увек присутно сећање на отоманску прошлост. Претварање цркве Аја Софије у џамију учвршћује Ердоганов политички положај међу поменутом популацијом.

Joш више изненађује то како повратак културног и политичког утицаја религије функционише на геополитичком плану у Русији и Турској. Истраживачки пројекат „Постсекуларни сукоби”, финансиран од стране Европског истраживачког савета, засигурно је показао како је руски режим искористио православно хришћанство као транснационалног „моралног посредника”, захваљујући коме је склопио савезе са конзервативним хришћанима на Западу – углавном америчким евангелистима – све са циљем интернационализације културних ратова око појма „традиционалних вредности”, a које су такође обухваћене недавним променама руског устава. Ердоган је своје геополитичке тежње артикулисао у изјави да је претварање цркве Аја Софије у џамију само први корак у повратку Ал Аксе, подигнуте на Храмовној гори у старом делу града Јерусалима. Оно што обједињује оба геополитичка становишта је оштри антизападизам, а сада религија увеликo обликује овај јаз између Истока и Запада, чак иако би требало да га премости. И управо у овако дефинисаној геополитичкој улози религије, чини се да је неупућеност Запада најочигледнија.

Многи тврде да живимо у постсекуларном свету, али је та изјава тачна само уколико је тачно то да је религија икада игде отишла. Њен поновни препород у Русији и Турској указивао би на то да је веромрзитељски облик секуларизма осуђен на неуспех. Међутим, постоји и другачији начин да се сагледа „секуларно”, а то је преструктурирање политичког и културног пејзажа на тај начин да религија не представља „свеобухватну стварност” и да не функционише као „заједничка теолошка перспектива”. Ово репозиционирање „отвара врата” плурализму – политичком, културном и моралном. Репозиционирање не треба нужно да има исти облик, јер оно тренутно поприма различите облике у Француској, Норвешкој и Сједињеним Америчким Државама. Иако оно јесте западњачки конструкт, такав начин размишљања о репозиционирању религије постао је глобалан и може попримити такав облик да доведе у питање западњачке предрасуде. Као што Чарлс Тејлор казује: „Да би заслужили да се назову „секуларним” режими у савременим демократијама морају се схватити не превасходно као бедеми против религије, него као добронамерни покушаји у обезбеђивању неколико основних циљева.” За Тејлора ти циљеви су једноставно слобода, једнакост и плурализам.

Поједини академици Запада тврде да је схватање секуларног као плурализма напросто прерушено хришћанство у покушају да се оно вечно насели у свету заједно са либералном идеологијом. Заиста постоји чудан савез, али из различитих разлога, између конзервативних хришћана и оних које Сесил Лаборд назива „критичким теоретичарима религије” који настоје да сруше секуларно и њему одговарајуће либералне појмове о људским правима, неприкосновеном достојанству и слободи. И док се конзервативни хришћани и даље надају да ће доћи до преокрета у моралном посрнућу Сједињених Америчких Држава, већина антисекуларних академика није успела да изнађе ниједну алтернативу либералним вредностима. У извесној мери, њихова лична антилиберална визија постсекуларног омогућила је руску и турску верзију „демократског управљања”. Није истина да су Русија и Турска антидемократске државе – као што следи из аргумента – само њихов партикуларистички модел демократије није модел који је заступљен на безбожном Западу.

Крај хладног рата је довео до доба „постсекуларних” диктатора, а у Русији и Турској ти диктатори су срушили у својим земаљама наслеђе веромрзитељског секуларизма само да би се претварали да подржавају „демократију” користећи религију у унутрашње политичке сврхе и за геополитичко маневрисање. За Запад „ваљано ослобођење” од секуларног би значило да они држе све конце у својим рукама. Уместо тога, требало би да подсећамо свет на ону другу врсту секуларног, ону која обликује простор у циљу остварења максимума политичког, културног и моралног плурализма зарад људских права, неповредивог достојанства, неумањиве јединствености и слободе. Теолошки посматрано, ако према логици оваплоћења, мистично представља аутоматски и политичко, онда хришћани не смеју наивно славити „постсекуларно” ни у његовим руско-турским, као ни у његовим критичко-религијским теоријским облицима, него уместо тога морају да пригрле секуларизам као плурализам и да га активно унапређују.


Аристотел Папаниколау је председник „Архиепископ Димитрије” Катедре за православну теологију и културу, и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универтитету Фордам у Њујорку.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu