НЕКИ ОД МОЈИХ НАЈБОЉИХ ПРИЈАТЕЉА СУ ЈЕРЕТИЦИ
У ШТА ПРАВОСЛАВНИ ЗАИСТА ВЕРУЈУ?

Пол Ладусер (Paul Ladouceur)

...

Православци се са ваљаним разлогом диче тиме што припадају „једној, светој, саборној и апостолској цркви” чији је оснивач Исус Христос. Они указују на узвишеност православне теологије, лепоту и величанственост православне литургије, православну мистичну духовност, светост својих светитеља, трансцендентализам икона, богослужбене музике и сакралне архитектуре. За многе од њих, Православна црква је једина Црква Христова, а друге хришћанске верске заједнице су очито „инфериорне”, вероватно нису ни заиста хришћанске, или су у најбољем случају „несавршене”.

Међутим, православно хришћанство, односно стварна веровања и обичаји православних верника, тј. православље као „жива религија”, у пракси даје другачију слику. Жива религија фокусира се на веровања, обичајe и свакодневна искуства религиозних особа. Већина истраживања православља као живе религије фокусирана је на оне верске праксе, које се могу мерити, као што су присуство црквеним службама, лична молитва и пост, са мањим фокусом на верска уверења. Наравно, постоји неколико изузетака. Извештај Истраживачког центра Пју „Религиозна веровања и национална припадност у централној и источној Европи” (2017) испитује савремено православље у земљама са доминантном источно-православном традицијом. Резултати овог извештаја су саставни део опширне студије „Православно хришћанство у 21. веку” (2017), која се фокусира углавном на географске и демографске аспекте православља, са фокусом на верске праксе и мишљења у вези са ставовима Цркве о питањима као што су развод, ожењени свештеници, женско свештенство и истополни бракови. Питања која се тичу религиозних убеђења покривају основна веровања у Бога, рај, пакао, чуда, душу и Библију. Међутим, запањујуће висок проценат православних држи нехришћанска убеђења као што су веровање у судбину (70%), урицања (53%), магију, врачање или вештичарење (40%) и реинкарнацију (25%). Православни хришћани више него католици у региону верују у уроке, магију и врачање, а разлике између католика и православаца у погледу реинкарнације су минималне. У земљама православне традиције знатно више људи (59-75%) верује у судбину него у секуларној Чешкој (32%).

Субјективнији показатељ религиозног веровања долази из одговора у упитнику који су попунили студенти који похађају курсеве православне теологије у Монтреалу и Торонту. Студенте чине одрасли људи, углавном православци, који из личних интересовања студирају теологију. Упитник је имао за циљ да тестира „претпоставку” (хипотезу) да многи православни, чак и они прилично добро информисани, који изучавају православље, имају потешкоћа да спонтано препознају или изразе главна православна начела. Студенти су замољени да од укупно тринаест изјава сваку понаособ означе као „православну” или „неправославну”:

1. Предање је сећање на прошле ствари.
2. Догма је све у шта Православна црква верује и што проповеда.
3. Библија је као Божја реч супериорнија од Предања.
4. Апофатичка или негативна теологија подразумева да не можемо ништа знати о Богу.
5. Бог је један јер три личности Свете Тројице деле исту божанску суштину.
6. Пошто је Бог присутан у свим стварима, Бог и творевина су једно.
7. У Старом завету Бог се открио као Отац, у Новом завету као Син, а од Педесетнице се открива као Свети Дух.
8. У Христу је божански Син Божји сједињен са човеком Исусом рођеним од Девице Марије.
9. Према христолошкој формулацији Кирила Александријског „једна природа Бога Логоса оваплоћена” (μία φύσις τοῦ θεοῦ λόγου σεσαρκωμένη), после оваплоћења Христос има богочовечанску природу.
10. Дух Свети своје постојање исходи од Оца и Сина.
11. Дјева Марија је била беспрекорна, јер је била ослобођена од првородног греха.
12. Спашени смо јер Христова жртва надокнађује преступ против Оца изазван Адамовим грехом и нашим греховима.
13. Божја љубав и милост су такви да ће на крају сви бити спашени.

Упитник је, додуше, на брзину припремљен; неке тврдње су суптилно или двосмислено формулисане (неке су намерно); а неке би могле бити пажљивије састављене. Ипак, резултати откривају нешто о стању знања „популације у малом” – 25 испитаника.

Тврдње су обликоване тако да се ниједна, онако како је написана, не може сматрати „православном” у светлу уобичајених древних и модерних православних учења. [1] Неке изражавају древне доктрине које су васељенски сабори прогласили погрешним (јеретичким), неке одражавају римокатоличку теологију, а неке теологију реформације. Не изненађује податак да у датим одговорима, највећу сагласност налазимо око доктрине филиокве: 24 од 25 испитаника је њу препознао као неправославну. Само је један испитаник исправно одговорио да ниједна тврдња није православна. Појединачни испитаник је означио до осам тврдњи као православне. Најпроблематичније изјаве односе се на божанско јединство (тврдња 5, коју је 21 испитаник означио као православну) и христологију (тврдња 8, коју је 10 испитаника означило као православну; тврдња 9, коју је 18 испитаника означило као православну). Осам тврдњи (1, 2, 3, 4, 10, 11, 12, 13) је од 2 до 4 испитаника означило као православне.

Резултат ове вежбе није толико уперивање прстом на погрешна уверења испитаника колико указивање на јаз између православне теологије, богослужења и стварних веровања обичних верника – заправо, не толико „обичних”, јер су ово били студенти теологије.

Православни неотрадиционалисти олако називају неправославне хришћане „јеретицима” јер исповедају неправославне доктрине. Мишљење да „изван Православне цркве постоје само јереси и расколи” управо одражава овај став. Основна претпоставка је да су, наравно, сви православци прилично „православни” у својим уверењима, јер су чланови једне истинске Цркве Христове, која „нема мрље ни боре” (Еф. 5, 27). Два извора која су коришћена овде указују на то да је ситуација међу верницима другачија.

Православци истичу да су богослужење и теологија у православљу усклађени. Међутим, обично се више пажње посвећује богослужењу – посебно редовном узимању учешћа у молитви Цркве, у обредима и ритуалима – а много мање садржају вере, теологији, што резултира разликом између богослужења и теологије на коју указују наведени примери.

Неотрадиционалисти би желели да верујемо да је исповедање једне истините вере неопходан кључ Царства небеског, „чланска карта” коју аутоматски добијају чланови Православне цркве. [2] Али шта ово чланство представља када само неколицина православних са овом чланском картом може препознати или изразити православну доктрину о кључним питањима? Да, сви православни могу да читају или певају Никејско веровање, али мимо његових стварних речи, колико њих може правилно да јасно искаже чак и основе православне догме и учења?

Да ли то значи да они који имају неправославна веровања (укључујући нехришћанска уверења, чак и сујеверја) нису православци, него су можда чак и „јеретици”? У ову категорију може се убројати велика већина крштених и православних. Могу ли се они спасити упркос погрешним уверењима? „Јерес” је снажна, емоционално набијена оптужба коју је најбоље оставити у историјским књигама, уместо да се примени на нашу савремену браћу и сестре у Христу, и православне и неправославне. Спасење чини много више од пуког веровања и формалног чланства у одређеном хришћанском телу.

Заиста, постоји ли много више оних, а не само неколицина православних, које отац Џон Ериксон, у својој лаконској изјави назива скоро па „евхаристијским паганима”? Можда смо сви? Вече пре његовог убиства отац Александар Мен подсетио је своје читаоце да „хришћанство тек почиње”.


[1] Тумачење христолошке формулације Кирила Александријског у тврдњи 9 могло би бити прихватљиво за неке оријенталне (нехалкидонске) православце, али не и за источне (халкидонске) православце, јер се чини да крши халкидонски принцип „нестапања” две природе у Христу.

[2] Опширније погледати у: “On Ecumenoclasm: Anti-Ecumenism in Orthodox Theology,” St Vladimir’s Theological Quarterly, 61:3 (2017), 323-355.

Захвалан сам Брендону Галахеру на корисним коментарима на овaј текст.


Пол Ладусер је ванредни професор на Православној теолошкој школи при Тринити колеџу (Универзитет у Торонту) и ванредни професор на Факултету теологије и религиозних наука Универзитета Лавал (Квебек).

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.