СЛОБОДА ГОВОРА У ЦРКВИ: ИСПИТИВАЊЕ СРПСКОГ СЛУЧАЈА

Милан Вукомановић

Милан Вукомановић

Када је у марту 2020. године патријарх српски Иринеј званично санкционисао др Вукашина Милићевића, свештеника и доцента на Православном богословском факултету (ПБФ) Универзитета у Београду, постало је јасно да је недавно мешање високог свештенства Српске православне цркве (СПЦ) у питањајавног говора постепено еволуирало у монополизацију слободе изражавања свештенства у погледу готово свих релевантних тема, па и саме науке. Патријарх је замерио проф. Милићевићу што је —ненајављеним гостовањем у ТВ емисији „Утисак недеље” — изразио непослушност према њему лично, занемарио Устав СПЦ и компромитовао одлуке Светог архијерејског сабора које су обавезујуће за све клирике и црквене великодостојнике. Др Милићевић припада групи млађих православних теолога који се отворено баве проблемима у СПЦ-у и на ПБФ-у. Потписник је изјаве за јавност из 2017. године у којој се тврди да не постоје веродостојне алтернативне научне теорије које би могле да замене теорију еволуције, а која је настала као реакција на петицију српских креациониста. Ова изјава се односи и на „библијску теорију стварања”, која, по гледишту ових теолога, није научна алтернатива теорији еволуције. Она је отворено критикована у оквирима СПЦ-а, док су неки теолози који су је потписали позвани да образложе своје ставове пред Светим архијерејским сабором на једном од његових заседања у мају 2017. године. Убрзо након тога, неколико свештеника-професора са ПБФ-а лишено је својих главних парохијских дужности и дозвољено им је само да саслужујуна литургији. Непосредним декретом патријарха они су отпуштени из уређивачких одбора електронских и штампаних црквених медија. Све ово је пропраћено упозорењем да онај ко прекрши ово правило треба да буде санкционисан црквено-дисциплинским поступком.

Чини се да је ово била само најава озбиљнијих мера против „бунтовних” православних теолога. На најновијем заседању Светог синода, одржаном 26. августа 2020. године, епископ Иринеј Буловић затражио је од Синода да повуче благослов тројици професора ПБФ-а: Родољубу Кубату, Драгомиру Санду и Вукашину Милићевићу. С обзиром на то да Синод још увек има одлучујућу улогу у питањима положаја факултета, Буловић је био вољан да казни тројицу професора, али је на његов предлог „уложио вето” други члан Синода, митрополит Хризостом. Овако за српске медије професор Кубат коментарише активности Синода: „Нико нас није позвао на разговор, а то је нешто елементарно. Питам се да ли је у питању одмазда због моје изјаве коју сам дао за портал Nova.rs, а где сам довео у питање статус епископа Иринеја на нашем факултету? Можда је разлог то што смо ми поднели пријаву Одбору за професионалну етику [Универзитета у Београду], у којој смо тражили да се испита како је изабран Савет нашег факултета.” У сваком случају, наставља Кубат: „Зашто смо све ово морали начути из медија? Ми као професори заслужујемо бар толико да нас обавесте. Јан Хус је пре 600 година осуђен, али је он ишао на суђење, звали су га и он се изјаснио. Нама суде, а нико нас ништа није питао.”

Дозволите ми да сада покушам да ову горућу тему поставим у шири академски, црквени и политички контекст. Мешање Светог синода у аутономију ПБФ-а и кршење правних норми Универзитета у Београду треба ставити у контекст нелегитимне и неконтролисане демонстрације црквене и политичке моћи — овог пута усмерене против професора теологије који су исказали своју слободу мишљења, савести и јавног говора. То је оно што мучи неке епископе СПЦ-а који седе у Синоду. Већ је током 2019. године Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду опимањао на кршење низа статутарних и правних норми у вези са односима Синода и ПБФ-а. Међутим, Синод је у потпуности игнорисао упозорење ректората Универзитета у вези са незаконитим функционисањем Савета факултета. Да ствар буде још гора за правни систем, Влада Србије, оснивач ПБФ-а, помогла је Синоду именовањем осам чланова (нелегитимног) Савета факултета, укључујући и члана Светог синода, епископа Иринеја Буловића, пропонента државних интереса. Стога је јасно да су црквене и државне власти блиско сарађивале у кршењу Устава Србије (члан 11) и њених закона, укључујући и Статут најстаријег и најугледнијег српског државног универзитета. Донедавно, СПЦ (институција која је уставно одвојена од државе и, сходно томе, од свог високог образовања) није била много укључена у академска питања ПБФ-а, тако да је нека врста modusvivendi одржавала ову крхку институционалну кохабитацију. Према Закону о црквама и верским заједницама (2006), верске организације имају право да самостално координирају своје активности, самосталне су у својим унутрашњим и јавним пословима (члан 6); међутим, „верске образовне институције укључене у систем образовања дужне су да поштују услове и стандарде образовног система у складу са образовним прописима” (члан 37). Када говоримо о Универзитету у Београду, његов задатак је да заштити аутономију једног од укупно тридесет и једног факултета у његовом саставу, укључујући академске слободе и уставна, односно законска права његових професора. Стога је Универзитет дужан да у потпуности обезбеди законитост рада својих факултета-чланова, укључујући и ПБФ.

Што се тиче доминатних „струја” и фракција унутар СПЦ-а, оне су данас углавном подељене на две стране: ону која подржава и ону која се противи Вучићевом режиму у Србији. Чини се да теолошке идеје и програми не изазивају кризу на ПБФ-у. Разлози су углавном лични сукоби и интереси, док истовремено мањина епископа има снажну подршку политичких центара моћи. Ови лични антагонизми постали су толико неразумни да треба поменути и случај православног епископа који омета превод Старог завета са јеврејског из личних разлога!

У закључку бих нагласио да је на почетку XXI века Србија имала прилику да буде сведок појаве малог либералног крила у оквиру СПЦ-а. С времена на време, те либералне склоности могле су се више открити у јавним говорима и интервјуима у медијима него на званичним црквеним скуповима и црквеним телима. Осим њиховог умереног проевропског става који би се, бар делимично, могао објаснити постављењем ових епископа у западној дијаспори, ова либерална струја подржава модернизацију и постепену ревитализацију Цркве, укључујући независнији (универзитетски, а не црквено оријентисани) статус ПБФ-а. Склон сам да верујем да погледи „бунтовних” теолога на ПБФ-у показују неке особине утицаја ове врсте. Овде говоримо о претежно млађој генерацији српских православних професора теологије, рођених углавном 1970-их и 1980-их година. Они су интелектуално постали пунолетни током пост-Милошевићевог демократског периода и то је могло утицати на њихово политичко и социјално васпитање. Они су претежно миленијалци школовани у модерним школама или на Универзитету у Београду после 2000. године. Дарвин чини део њиховог секуларног образовања, као што су и Николај и Јустин саставни део њихових теолошких програма и литературе.Неки од њих су били активни у алтернативним образовним пројектима (попут регионалних програма изградње мира и помирења различитих црквених научних организација) и са својим не тако малим међународним искуством, обично су склони екуменском дијалогу и савременој теологији. Уз израженију или бар прећутну подршку епископа који претежно служе у западној дијаспори (нпр. Григорије, Максим), они имају све неопходне предуслове за неговање својих реформистичких и модернистичких ставова како у теолошким, тако и у црквеним питањима. У надолазећим деценијама остаје да се види колико ће они озбиљно учествовати у дуго очекиваном и прекопотребном подмлађивању СПЦ-а.


Милан Вукомановић је редовни професор социологије религије на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.