ЕЛИМИНАЦИЈА ЈЕРМЕНА ИЗ АРЦАХА: ВЕЧНИ РАТ АЗЕРБЕЈЏАНА И ТУРСКЕ ПРОТИВ ЈЕРМЕНИЈЕ
НЕ МОЖЕМО ДА ПРИУШТИМО ЈЕДНАКОСТ МЕДИЈСКИХ НАПИСА КОЈИ СУ ЛАЖНИ

Јелена Амбартсумијан (Yelena Ambartsumian)

Напомена: Због хитности тренутне ситуације у Јерменији и Азербејџану и важности пружања поузданих позадинских информација, следећи есеј је изузетак од наше типичне дужине и општег формата и укључује опсежни извод из чланка академског часописа.

Јерменски ветеран који је преживео Азербејџански Сумгајитски прогон 1988. седи у свом дому у Арцаху.
Јерменски ветеран који је преживео Азербејџански Сумгајитски прогон 1988. седи у свом дому у Арцаху.

Од недеље, 27. септембра, Азербејџан је, уз подршку туркијског старијег брата Турске – две аутократске тоталитарне државе – започео нападе на суседне државе, Републику Јерменију и Арцах – две новонастале демократије на Кавказу. Ни Азербејџан ни Турска нису показали поштовање према људском животу, а камоли према финесама као што су историјска истина или, по том питању, међународном праву. Арцах (како Јермени називају Нагорно-Карабах) је део преостале територије јерменског планинског подручја, након што је огромне територије јерменски народ изгубио након јерменског геноцида 1915. године. Тренутни сукоб није само борба за опстанак јерменског народа – од којих је 75% отоманска Турска елиминисала у Геноциду 1915. – већ информациони рат. Не би требало тако да буде.

Примила сам позив 2016. године из наше локалне канцеларије ФБИ-а. Агент ме је обавестио да моје име и моја кућна адреса круже на веб сајтовима џихадиста, заједно са именима одређеног америчког војног особља, позивајући домаће терористе и присталице ИСИС-а да нам наштете. Агенту ФБИ-а није било је јасно зашто моје име кружи на овим веб сајтовима, јер се чинило да су повезани са кризом у Сирији. Ја нисам служила у америчкој војсци. Нисам имала никаквог учешћа у сиријској кризи, осим што сам годинама раније позивала своје представнике у САД-у, да их упозорим да Турска финансира сиријске „побуњенике“ који су сарађивали са Ал-Каидом. Оно за шта сам била „крива“ – претпостављам – било је писање чланака о турском порицању геноцида над Јерменима и уништавању јерменског културног наслеђа од стране Турске и касније Азербејџана, прикупљање средстава за хуманитарне акције у Арцаху (Нагорно-Карабах) и моје последње путовање у Арцах ради утврђивања чињеница у вези са неколико средњовековних јерменских манастира за које је Азербејџан (већинско муслиманско становништво) тврдио да је њихово сопствено културно наслеђе.

Ово није први пут да ме малтретирају Турска, Азербејџан и њихове присталице. Од инцидента у седишту Уједињених нација у Њујорку када су турске дипломате ушле на приватни скуп и викале на мене и тадашњег јерменског амбасадора у УН-у због „клевете“ Турске (иронично, састанак је био о залечењу и опроштају за геноцид над Јерменима) до самог разлога мог боравка у Сједињеним Државама, као избеглица од азербејџанских напада на јерменско цивилно становништво које је живело у главном граду Азербејџана Бакуу крајем 80-их и почетком 90-их, била сам мета турских и азербејџанских агресија.

У великој шеми ствари ја нисам битна. Ја нисам политичар, утицајни академик, па чак ни лобиста. Али управо зато што нисам важна – а ипак сам на мети – показује колико озбиљно Турска и Азербејџан схватају своју пропагандну и дезинформациону кампању.

Из тог разлога сам разочарана, али не и изненађена што су главни медији у Сједињеним Државама имали проблема са извештавањем о недавним нападима Азербејџана на Нагорно-Карабах (како Јермени називају „Арцах“). Нема сумње да је циљ Азербејџана елиминација јерменског народа из Карабаха и околине. То је рекао и председник Азербејџана Илхам Алијев. Па ипак, амерички медији тренутни сукоб карактеришу као пуки гранични спор између две бивше совјетске социјалистичке републике – ако се одлуче да га уопште извештавају. Ево три главна извора забуне која видим у тренутном извештавању:

  1. немогућност да се прецизно утврди ко је започео недавни рат (ми знамо да је Азербејџан то учинио и да је то било унапред планирано; у ствари, турски државни медији су били при руци да забележе почетни напад Азербејџана; осим доказа, постоји и здрав разум: зашто би јерменско цивилно становништво Карабаха од 150.000 људи беспотребно провоцирало 10 милиона Азербејџанаца, који су изузетно богати нафтом, који су такође имали корист од приближно 1,5 милијарди америчких долара од пореза од рата за Нагорно-Карабах 1990-их?);
  2. погрешно карактеришући Нагорно-Карабах као отцепљену енклаву Азербејџана под контролом јерменских сепаратиста, јер Јермени нису „окупатори“, а заправо су непрекидно етничка и културна већина Карабаха (и тачније, Арцаха) од 189 п.н.е; и
  3. погрешно карактеришући јерменску самоуправу у Нагорно-Карабаху као „илегалну“ према међународном праву, која занемарује право људи на самоопредељење с обзиром да су претежно гласали за референдум о независности од Азербејџана 10. децембра 1991. (референдум је одобрен са 99,98% гласача и неуспешно га је бојкотовало азербејџанско становништво у региону, које је тада чинило 20% становништва).

Можете се питати: „Зашто је било које од ових погрешних схватања битно?“

Прво, што више Азербејџан и Турска успеју да замагле информативне воде, то ће међународна заједница бити више уморна и сходно томе ће јој мање бити битно. Ово Азербејџану и Турској – Турској која се сада бори директно или преко пуномоћника на шест одвојених фронтова у Африци, на Блиском Истоку и на Медитерану, и чији је председник, Реџеп Ердоган, недавно прогласио Јерусалим као да такође припада Турској – оставља слободу да наставе да нарушавају међународно право и људска права, без последица.

Немојте се дати заварати: ситуација на терену је тешка. Азербејџан и даље користи неколико забрањених оружја, укључујући беспилотне летелице, за циљање не само Арцах војске, већ и цивилног становништва. У другој недељи Азербејџанског напада, Азербејџан гранатира цивилну инфраструктуру и стамбене зграде у главном граду Арцаха Степанакерту, користећи Смерч, Полонез и турску Касиргу, ракете великог домета. (Испоставило се да је део овог оружја испоручила Канада, која је 5. октобра 2020. обуставила продају било каквих даљих дронова Турској.)

Азербејџан такође користи тренутни сукоб да елиминише још два етничка народа – њихове мањине Талиш и Лезгин – чије војнике Азербејџан поставља на високо ризичне фронтовске положаје. Азербејџан то чини док блокира интернет у својој земљи и забрањује стране медије (осим медија које спонзорира турска држава), пажљиво бирајући информације које шири својим грађанима.

Друго, сусед Јерменије, Турска, помаже Азербејџану у напорима да елиминише јерменски народ, и то је у стању да учини управо зато што је међународна заједница дозволила Турској да се извуче из својих распрострањених кршења људских права из прошлости. Када се јерменска дијаспора толико залагала за признање јерменског геноцида, многи су питали зашто нас брине вековно питање. Објаснили смо да је порицање последња фаза геноцида и ако Турска не буде одговорна, наставиће своју геноцидну политику према Јерменима и другима. Нажалост, били смо у праву.

...
Јерменка која је преживела азербејџански Кировабад погром 1988, пешачи до Дадиванка, јерменског манастира у месту Арцах, изграђеног између 9. и 13. века. Носи белу мараму све док се њен син не врати са свог војног места, чувајући Арцахове границе.

Не би требало да чуди што Азербејџан и Турска негирају да Турска помаже у тренутном нападу на јерменски народ. Амерички медији преносе њихова порицања дајући једнаку тежину њиховим порицањима као и доказима који јасно поткрепљују турску умешаност, упадајући у замку како желе да представе „обе стране“ у настојању да буду поштени и уравнотежени – упркос томе што је једна страна потпуна аутократска дезинформација.

Заправо, неколико међународних медија потврдило је да је Турска одлазила џихадистичким плаћеницима из Сирије, плаћајући им отприлике 1.200 долара месечно током три месеца да би се борила заједно са Азербејџаном. (Ту је и видео запис који је поставио на интернет један џихадиста који је био љут и згранут што се борио за Азербејџан, који је шиитска муслиманска земља, речено му је да ће помагати сунитској Турској када буде регрутован.) Иако Азербејџан назива „пропагандом“ (постсовјетска верзија „лажних вести“) да Јермени тврде да је турски Ф-16 оборио јерменски СУ-25 у јерменском ваздушном простору, постоје подаци о лету и аудио снимци пилота који говори турски . Азербејџански председник – активни корисник Твитера – такође је објавио видео записе на друштвеним мрежама који су приказивали униформисане турске војнике заједно са азербејџанским војницима (претпостављам да је ово било непланирано, јер је потом одмах избрисао своје твитове, а затим тврдио да их никада није поставио).

Коначно, медији имају одговорност према америчкој јавности да ово право добију. Уосталом, азербејџански рат се делимично финансира од новца њихових пореских обавезника. Америчко Министарство одбране дало је Азербејџану војну помоћ у износу од 101 милион долара у 2018. и 2019. години, новац који је требало да се користи за обезбеђивање регионалне стабилности. Међутим, новац је проневерен, да би се изазвала избегличка криза и напале суседне новонастале демократије. Штавише, колико год многи критиковали САД због изградње нације (понекад тачно), видели смо шта се дешава када САД не успе да интервенише; друга суперсила, са још горим намерама, ће попунити ту празнину.

У том погледу, чини се да руски медији извештавају тачно о историјским чињеницама, али негативно гледају на Николу Пашињана, актуелног јерменског премијера. Русија види Пашињана – бившег политичког затвореника који је изабран после „баршунасте револуције“ у Јерменији 2018. – као оријентисаног ка западу. Пашињан је увео ново раздобље демократије за Јермене, које одбацује корупцију и кронизам. Можда из тог разлога већина руских расправа о Карабаху такође одваја време за критику Пашињана и имам осећај да ће, ако се Русија умеша у ову кризу, делимично уклонити Пашињана и заменити га руским лидером.

Од последњег рата у Нагорно-Карабаху, а пре пада Совјетског Савеза, након што су Јермени гласали за независност Карабахa од Совјетске Социјалистичке Републике (Стаљин је дао Карабах Азербејџану 1921. године), геополитички стручњаци називају нерешени статус Карабаха „бомбом која откуцава“, која би могла да „покрене Трећи светски рат“. Заправо, Турска, чланица НАТО-а, већ је умешана, а Иран и Русија такође имају интересе у региону. Ово је превише важно за нас да бисмо били непрецизни са чињеницама. Нити можемо себи приуштити изједначавање медијских написа и онда када су лажни.

У ту сврху у наставку наводим изводе из рада који сам написала о историји Карабаха, који је рецензиран, али из разлога у које нећу улазити, никада нисам објавила. Надам се да се подаци испод могу користити за едукацију читалаца „Јавног православља“ о коренима сукоба у Карабаху и зашто се Јермени не боре само да би одбранили своју територију, већ и за свој опстанак и постојање. Учините све што можете да нам помогнете, било подизањем свести и/или донирањем Јерменском фонду за хуманитарну помоћ у Артсаху.

Историја Карабаха („Арцах“ на јерменском) и конкурентских претензија на ове просторе

Смештен на раскрсници источне и западне половине света, налази се Нагорно-Карабах („Карабакх“),[1] планински мост између Европе и Азије, без излаза на море. Будући да су безбројне стране силе прешле овај мост – укључујући Перцијанце, Арапе, Турке Селџуке, Монголе и Русе – културну историју Карабаха је тешко разоткрити. Иако се Карабах налази у данашњим границама Азербејџана, он делује као аутономна република од 1991. године када је његово већинско-јерменско становништво прогласило независност од Совјетског Савеза. Данас се Јерменија на западу и Азербејџан на истоку и даље боре за контролу над регионом.

Конкурентски захтеви за Карабахом су производ комплексне и преклапајуће историје. Сматрам да је најлакши начин да се разуме историја Карабаха замишљањем четири главна таласа миграције – од којих је сваки оставио неизбрисив утицај. Та четири таласа су (1) индоевропски, остављајући етничку припадност, а касније и хришћанство; (2) Арапски, остављајући ислам; (3) Туркијски, остављајући језик; и (4) руски/совјетски, остављајући нову политичку хегемонију. Због ова четири утицаја не може се у потпуности разумети тренутни спор око Карабаха кроз традиционалну, редукционистичку парадигму (нпр. етнички сукоб, верски сукоб, итд.).

ПРВИ ТАЛАС: ИНДО-ЕВРОПСКИ, 1. МИЛЕНИЈУМ П.Н.Е ДО 7. ВЕКА Први становници Карабаха били су индоевропљани, вероватно Хетити, који су у Закавказје[2] дошли у 1. миленијуму п.н.е[3]. Јерменски краљ Артасхес, освојио је Карабах[4], 189 г.п.н.е који се тада на јерменском звао „Арцах“. Карабах/Арцах је тада постао једна од петнаест провинција Краљевине Јерменије.[5]

Двојица од дванаест апостола (свети Тадеј и Вартоломеј) били су први мисионари код Јермена и мученички су пострадали у 1. в.н.е. Ипак, хришћанство се наставило ширити по целом региону, трудом светог Григорија Просветитеља – Јерменског-Партинског племића, који је одрастао у Кападокији (данашња Турска). До 301. г.н.е, јерменски краљ Трдат III признао је хришћанство као званичну религију Краљевине Јерменије, која је укључивала и Арцах.[6]

...
Гробница Светог Григориса (католикоса од Албаније и унука светог Григорија Просветитеља, који је заслужан за преобраћење јерменског народа у хришћанство) под манастиром Амарас у Мартунима у Арцаху. Амарас је место где је Месроп Маштоц, изумитељ јерменског писма, почетком петог века основао прву школу која је користила ово писмо.

Византијско и Сасанидско царство поделило је Краљевину Јерменију међу собом 387. године после Христа, што је резултирало тиме да је Арцах постао део персијске провинције Нова Албанија.[7] Ова провинција је комбиновала некадашње јерменске регије Арцах, Утик и Сиуник са Албанијом – коју су углавном насељавала различита индоевропска племена позната под заједничким именом кавкаски Албанци.[8] Упркос неуспешној кампањи присилне асимилације од Сасанида 461. године нове ере, локални јерменски принчеви (или „мелици“) у великој мери су задржали своју аутономију.

Током овог периода аутономије, свети Месроп Маштоц је изумео јерменско писмо и отворио прву школу јерменског језика у Новој Албанији, у манастиру Амарас.[9]

ДРУГИ ТАЛАС: АРАПИ, 7. ВЕК Други главни талас миграција кроз Карабах догодио се у 7. в.н.е, када су Арапи узурпирали сасанидско присуство у региону и владали тамо до 10. века.[10] Иако су Арапи превели многе становнике Закавказја у ислам, нису успели да промене верски карактер Јермена. У Историји Албанаца, Мовсес Даскуранци, пишући у 10. веку, објашњава како су се јерменске и кавкаске албанске племићке породице међусобно удруживале, често међусобним браковима, у борби против Арапа.[11] Крајем 10. века више није постојала разлика између јерменских и кавкаских албанских становника Нове Албаније. Заправо, до краја Даскуранцијевих хроника, албански принц се називао „Абу Али, рођени Јерменин“, брат јерменског краља Смбат-а.[12]

ТРЕЋИ ТАЛАС: ТУРКИЈСКИ, 11. ВЕК Трећи главни талас миграција потекао је од туркијских племена која су извршила инвазију из централне Азије и створила Селџучко царство 1071. године. Многи историчари тврде да је најважније наслеђе Турака Селџука било лингвистичке природе, јер је турски језик довео до тога да су се многа полуномадска племена у Закавказју идентификовала као Турци, упркос недостатку турске националности.[13] На крају века, међутим, хришћани су повратили своју независност, а јерменски кнежеви су преузели контролу над регионом. Период феудалних држава је започео у 12. веку, што је резултирало изградњом многих монашких темеља.[14] У то време Карабах су насељавали и хришћани који говоре јерменски и Турци Селџуци.[15]

Када су Монголи напали 1235. г.н.е, уништили су већи део Карабаха и населили полуномадске турске и курдске плаћенике у том подручју, што је резултирало нестанком многих јерменских кнежевских породица које су или убијене или прогнане.[16] Турски језички утицаји су се продубили доласком Огуза који су основали Османско царство 1299. године и, после два успешна рата са Ираном, учврстили су своју окупацију региона почетком 16. века. Међутим, ови успеси трајали су нешто више од једног века. Русија је убрзо ушла у сферу, што је резултирало тросмерном борбом око региона између отоманске Турске, царске Русије и Ирана.

ЧЕТВРТИ ТАЛАС: РУСКИ, 19. ВЕК Четврти главни талас миграција који је погодио Карабах дошао је од Руса, а касније и од Совјета. Русија је анектирала Карабах 1805. године, после руско-иранског рата, распарчавши иранске административне јединице и реорганизујући их у провинције. Анексија је резултирала распадом пет јерменских кнежевина Карабашког планинског подручја, које су задржале свој полуаутономни статус током последња два века.[17]

Значајно је што су Руси 1868. године створили Јелисаветпољску губернију, избацивши Карабах и припојивши га равницама на истоку, које су насељавале разне полуномадске популације (попут кавкаских Татара и Лезгина). Ова реорганизација покренула је конкурентске територијалне претензије између Јерменије и Азербејџана у 20. веку. Руски утицај је такође утицао на карактер односа између различитих етничких и верских група у региону[18], појачавајући поделу између муслимана и немуслимана и супротстављајући различите етничке групе једна другој.

До 1920. године Јерменија и Азербејџан су укључени у Совјетски Савез. У јуну 1921. године, Кавкаски биро Комунистичке партије прогласио је да ће Аутономна област Нагорно-Карабах („АОНК“) постати део Социјалистичке совјетске републике („ССР“) Јерменије, а 4. јула Кавкаски биро већином гласова одлучио да регион званично пренесе у Јерменију. Стаљин се међутим умешао и сутрадан је Биро објавио ревидирану одлуку изјављујући да ће се Карабах, углавном насељен Јерменима, налазити у границама Азербејџанске ССР.[19] Током историје Совјетског Савеза, Стаљинови наследници су одбијали да преиспитају питање оснивања АОНК-а у Азербејџану. Али, за Јермене питање Карабаха још увек није било решено.[20]

Карабах и његови конкурентски идентитети крајем 20. и почетком 21. века

Чињеница да је регион централни и за јерменски и за азербејџански идентитет компликује даље конкурентске претензије на Карабах.

Чини се да се јерменски идентитет заснива на заједничкој етничкој припадности, језику, религији и историјском искуству. Због колебљивог статуса Јерменије као силе, тј. статуса тампон зоне и потчињеног и прогоњеног народа, јерменски идентитет се развијао под сталним спољним притиском и тако изгледа када се погледа изнутра.[21] Нора Дадвик је описала јерменски идентитет као „заснован на јерменском самопредстављању као древног, необично талентованог и марљивог народа који је преживео док, су други народи нестајали и који може да тврди бројне „прве“ и „највише“ (прва хришћанска нација, први геноцид 20. века и тако даље.[22])

Прихватање хришћанства као званичне религије Јерменије у 4. веку, као и одвајање од Византије након одбијања Халкидонског сабора у 5. веку, игра снажну улогу у јерменском схватању његове инхерентне јединствености.[23] Пре него што су прихватили хришћанство, јермени су практиковали варијације зороастризма,[24] као и Персијанци. Као што пише Нина Гарсојан, „Прелазак Јерменије у хришћанство вероватно је био најважнији корак у њеној историји. Оштро је окренуо Јерменију од њене иранске прошлости и вековима је утискивала свој унутрашњи карактер који је јасан домаћем становништву као и онима изван његових граница, који су идентификовали Јерменију готово одједном као прву државу која је прихватила хришћанство“.[25] Штавише, стварање јерменског писма у раном 5. веку помогло је хомогенизацији јерменске културе, јер је коначно омогућило црквама да своје Литургије служе на јерменском, а не на грчком или сиријском језику.[26]

Прогон и масакри током пропадања Отоманског царства, када су Османлије Јермене доживљавали као прозападну пету колону, само су гурнули јерменски идентитет још више према себи.[27] Огромни јерменски територијални губици[28] који су пратили јерменски геноцид оставили су преживело јерменско становништво прилепљено уз јерменске планинске пределе, укључујући територију Карабаха.

За разлику од углавном хомогеног јерменског само-идентитета, азербејџански идентитет развио се прилично недавно и спољни је. Прва помињања „азербејџанског“ и „азери“ појавила су се почетком 20. века, формирањем краткотрајне републике Азербејџан 1918. године. Пре тога, етничко становништво се називало „кавкаским Татарима“ или једноставно „Татари“.[29] За разлику од Јермена који су имали различит језик и религију, Азербејџанци су гледали према споља – поистовећујући се и са Турцима, језички и етнички, и са Иранцима, верски, због њихове заједничке муслиманске вере ши’е.[30] Овај раскол између турског и персијског света отежао је развој посебне азербејџанске националне или етничке свести. [31]

Почетком 20. века на азербејџански самоидентитет је у великој мери утицао концепт пан-турцизма, који се појавио током пропадања Отоманског царства и подржавао унију свих турских народа од Балкана до западне Кине – при чему је Јерменија била једина географска препрека уједињеног турског света.[32] Штавише, након што су Османлије напале Јерменију током Првог светског рата да би подржали азербејџанске претензије на Карабах, Јермени су почели да изједначавају азербејџанске Турке са османским и младотурским извршиоцима јерменских погрома 1895-1896. и јерменског геноцида 1915.

За петама политике Михаила Горбачова за „гласност“ (отвореност) крајем 1980-их, Јермени који живе у Карабаху почели су мирно да се окупљају за прелазак АОНК-а у Јерменску ССР.[33] У то време, попис становништва АОНК из 1989. године открио је да су око 84% од 188.000 становника АОНК-а били етнички Јермени.[34] Током распада Совјетског Савеза, ситуација између Јерменије и Азербејџана постајала је све насилнија. До маја 1992. године, нове независне државе Јерменија и Азербејџан ушли су у рат свеобухватних размера, при чему је очигледни катализатор – самопроглашење независности Карабаха.[35] На крају тог рата, Јермени су контролисали Арцах и многа околна подручја (као што је Лачински коридор, који повезује Карабах са Јерменијом). Иако је Русија посредовала у прекиду ватре у мају 1994. године, мировни преговори између република Јерменије, Арцаха и Азербејџана нису успели да резултирају мировним споразумом – оставивши Карабах у неизвесном стању.

Закључак

Без сумње, Карабах има културно разнолику прошлост и различите етничке групе су тамо живеле током последњих хиљаду година. Чињеница да је Карабах од највећег значаја и за јерменски и за азербејџански самоидентитет и национализам додатно повећава тензије. За јермене, Карабах представља „коначно упориште“ у коме се јерменска национална аутономија очувала вековима, без прекида.[36] За азербејџанце су њихове економске везе са Карабахом крајем 19. века, стварањем Јелисаветпољске губерније, која је увела полуфеудалну земљопоседничку аристократију и културну елиту, довеле до тога да азербејџански националисти прижељкују то подручје као своје родно право.[37] Заиста, азербејџански национални идентитет сада је неодвојив од концепата пан-турцизма – упркос њиховој етничкој и културној разноликости која се протеже даље од њихових турских веза – и стога се ослања на настављање мита да су преостале јерменске територије, укључујући Карабах, које стоје између Турске и Азербејџана, њихове.


[1] Иако се турско име „Кара-бакх“, што значи „црна башта“, није појавило пре 14. века, ми га користимо за означавање географског подручја између река Кура и Аракс источно од језера Севан током свих историјских периода о којима се говорило. Погледати Patrick Donabedian “The History of Karabakh From Antiquity to the Twentieth Century,” in The Caucasian Knot, Chorbajian et al., London 1994, 51, 86.

[2] „Закавказје“ користимо да означимо географски регион који обухвата данашњу Јерменију, Азербејџан и Грузију.

[3] Michael P. Croissant, The Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications, Westport, Connecticut 1998, 1-2.

[4] Victor A. Shnirelman, The Value of the Past: Myths, Identity and Politics in Transcaucasia, Suita, Japan 2001, 26-27.

[5] Croissant,The Armenia-Azerbaijan (n. 3), p. 3; Shireen T. Hunter, The Transcaucasus in Transition: Nation-building and Conflict, Washington, D.C. 1994, 7-8.

[6] Michael B. Papazian,Light from Light: An Introduction to the History and Theology of the Armenian Church, Canada 2006, 36-48.

[7] Shnirelman (n. 4), The Value of the Past, 27, 150.

[8] Ibid.

[9] Shnirelman (n. 4), The Value of the Past, 27.

[10] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3)., 2.

[11] C.J.F. Dowsett, The History of the Caucasian Albanians by Movsēs Dasxuranci, London 1961, 186-231.

[12] Dowsett, The History (n.13), 222.

[13] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3),  2; такође видети Shireen T. Hunter,The Transcaucasus in Transition (n.5), 5.

[14]  Jean-Michel Theirry, Eglises et Couvents du Karabagh, Antelias 1991, 10.

[15] Theirry, Eglises (n.16), 7.

[16] Donabedian, “The History of Karabakh” (n. 1), 66-69.

[17] Crossaint, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 13.

[18] Hunter, The Transcaucasus (n. 5), 12.

[19] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 18-20.

[20] Croissant,The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 25.

[21] Croissaint, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 3.

[22] Nora C. Dudwick, Memory, Identity and Politics in Armenia, Ann Arbor, Michigan 1994, 59.

[23] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 4; За дискусију о теолошким и политичким импликацијама одбијања Халкиндонског веровања од стране Јерменске апостолске Цркве видети Michael B. Papazian, Light (n. 6), 96-100.

[24] Theo Maarten van Lint, “The Formation of Armenian Identity” (n. 97), 251–78.

[25] Nina Garsoian, “The Arsakuni Dynasty”, in Richard G. Hovannisian (ed.), The Armenian People From Ancient to Modern Times I, New York 1997, 81.

[26] Papazian, Light (n. 6), pp. 65-70.

[27] Croissant, The Armenia-Azerbaijan Conflict, 5.

[28] Croissant, The Armenia-Azerbaijan Conflict, 14-18.

[29] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 7-8.

[30] Ibid.

[31] Ibid.

[32] Ibid.

[33] De Waal, Black Garden (n. 240), 10-11.

[34] Donabedian, “The History of Karabakh” (n. 1), 52.

[35] Croissant, The Armenia-Azerbaijan (n. 3), 77-78.

[36] Croissant, The Armenia-Azerbaijan Conflict, 13.

[37] Ibid.


Јелена Амбартсумијан је дипломирала на Фордхам колеџу (Lincoln Center Honors Program, 2010) и на Фордхам правнојшколи (Fordham Law School, 2013). Члан је саветодавног већа Центра за православне хришћанске студије.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.