РАЗУМЕТИ ЈОГУ У ПРАВОСЛАВЉУ

Кери Сан Чирико (Kerry San Chirico)

...

Са академским и егзистенцијалним интересовањем прочитао сам два летња есеја о јоги Аристотела Папаниколауа и митрополита Константиноса. Као теолог јужноазијских религија који се бави међурелигијским радом, и као присталица упоредног теолошког пројекта међу православцима, открио сам много тога што ми је битно, не само у смислу конкретне предности праксе јоге, већ и конструктивне православне херменеутике по којој бисмо требало да се сусретнемо са религиозним Другим.

Читалац би требало да зна да је много мастила проливено на тему порекла јоге, о њеном развоју до модерног периода, па чак и на оно што се подразумева под речју „јога“. Корен yuj на санскритском значи „ујединити се, придружити се или повезати“. (Реч јарам (yoke) је индоевропски сродан.) Уопштено говорећи, јога једноставно значи „сједињење“ – и могуће је сјединити ум/телo организма или себе у Шиву или у не-дуална хиндуистичка схватања божанског Сопства или у Тројичног Бога. Хиндуистичке, будистичке и џаинистичке школе и огранци различито користе термин јога, пратећи праксе различитих древних текстова и учитеља. Пракса ће се разликовати. Сусрет Истока и Запада у колонијалном периоду имао је више везе са оним што је јога данас него што би многи то желели да признају. Иначе, не бави се сваки хиндуиста јогом. Хиндуси би се изненадили кад чују да је јога „саставни део“ хиндуизма, како је иначе навео Свети синод Грчке цркве – чак и када би то значило да се сви баве јогом или да је јога апсолутно неопходна сотериолошка пракса, мада би се хиндуси готово универзално сложили да је корисна и спасоносна, а у стремљењу за ослобођењем (mokṣa) различито конципирана. Кад смо код тога, већина хиндуса који говоре енглески уопште се не позивају на своју традицију као на религију. Уместо тога кажу, „Хиндуизам је начин живота“. Звучи познато?

Хришћани се јогом баве већ неко време, мада не и неоспорно, са различитим нивоима посвећености било свом хришћанству или својој јоги. После више од једног века, а посебно од шездесетих година прошлог века, слободно се може рећи да је јога сада америчка као и бејзбол и гојазност и прилагођена свом контексту као и америчка пица. Слично као и медитација свесности (mindfulness meditation), са својим коренима у будистичкој медитативној пракси, јога је у великој мери огољена од својих „религиозних“ значења, што је чињеница која би требало да натера све религиозне људе на размишљање. У типичној америчкој моди јога је постала велики посао.

Једноставно из контекста примећује се да када Папаниколау и митрополит користе термин јога, они говоре о тој комбинацији телесних положаја (āsana) и контроле даха (prāṇāyāma), често посутих афористичном источњачком мудрошћу. Могли бисмо ово једноставно назвати „постурална јога“ и свидело се то некоме или не, ово је јога за већину људи у свету данас. Папаниколау је у праву када тврди да наука доказује оно што Индијци знају врло дуго. Постурална јога, као и други облици, имају различите здравствене користи за тело, ум и душу. Ове значаје не треба негирати, јер је њихово порекло „изван“ Светог Православља. То би било једнако глупо и на крају бескорисно као негирање ефикасности антибиотика. У ствари, није јасно шта значи бити „изван“ православља, као да је наша традиција тврђава под катанцем и кључем и лозинком која се мора три пута поновити. Чини ми се да Јованово поистовећивање са Христом као Логосом укида те границе. Уместо тога, тврдим да Апостол нуди оперативни принцип за утврђивање прикладности било које идеје, праксе, дисциплине или система: „А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно. што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добром гласу, било која врлина, било што похвале достојно. то мислите“ (Фил. 4,8.). Наравно, да би се разазнали ови атрибути потребан је активан ангажман, не лагано отпуштање, нити наивно прихватање tout corps. И кад смо код тога, „По плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7,16а) је још једна корисна библијска мера. Изгледа да је то управо оно што је радио митрополит Константинос када је критички посматрао дискурс око Међународног дана јоге, али оно што је најважније, када је ступио у контакт са православном децом у Колкати, којој јога ни на који начин није угрозила њихову веру. Уместо да брзоплето одбије, он је тражио мудрост и истину је разабрао из сопственог стада.

Митрополит Константинос то можда није знао, али је користио вивеку (viveka). Вивека је санскритска реч која значи „разумети или дискриминисати“. У хиндуистичкој филозофији то је средство којим се одређује истина од лажи, вечност од непостојаности и саме категорије за уређивање и тумачење света. Вивека је потребна када се бавите било којом верском традицијом или праксом. Пракса јоге није корисна за све и треба је радити пажљиво. Православци који желе да интегришу јогу са својом духовношћу треба да буду у стању да идентификују различите антропологије и искуства која се односе на обоје.

Православци ће наставити да се баве јогом, упркос црквеним осудама. Према томе плодоноснији пастирски одговор подстиче верне да интегришу јогу у своју православну духовност, да утврде стварне разлике између јоге (у њеним популарнијим и религијским варијантама) и хришћанске духовности и да се томе прилагоде. Наравно, прво интегрисање подразумева познавање сопствене традиције. Без обзира на то, ово је један могући пут за конструктивну упоредну теологију, укорењену у живом ангажману кроз традиције.

Ипак, желео бих да истакнем још једну ствар. Јер изгледа да, било да се залажемо за легитимитет јоге засноване на науци, или говоримо о пастирској осетљивости која захтева пажљиво разлучивање, примећује се да се јога сматра вредном упркос наводно штетним асоцијацијама на источне религије. Ово је проблем из два разлога. Прво, замислите да сте хиндуиста и прочитајте недавну осуду Светог синода Грчке цркве. Брзо би приметила страх и шовинизам Другог између редова, а и у њима. Тада би препознала њихово чисто непознавање јоге. Морамо почети да размишљамо у смислу плуралистичког окружења. У доба интернета и паметних телефона више немамо користи од шовинистичког инсајдерског говора. Ако не можемо да замислимо како хиндуиста слуша наш разговор док разлучујемо о томе шта је јога, онда је можда било најбоље да то не кажемо или кажемо другачије. То не би требало бити политички коректно, осим ако се под политичком коректношћу подразумева брига за тачност и љубазност. Друго, једноставно не може бити случај да је нешто a priori проблематично ако је повезано са нехришћанском религијом. Религије нису херметички запечаћене „ствари“, већ подразумевају мешање личних и културалних процеса који се стапају, разликују, краду – без икакве назнаке, у векове векова – укључујући и православље. Али мора се поставити дубље теолошко питање: Да ли постоји начин да се покаже апсолутна верност Богу, ослобођена шовинизма који често прати ту верност?

Не оправдавам се о проучавању и подучавању о хиндуистичким традицијама под њиховим условима и упоредно. Хришћанска љубав према ближњем то заправо захтева, јер једноставно не можете волети оне које не разумете. Мислим на Мирабаијеву (Mīrābāī) поезију чежње за Кришном. Мислим на спремност жена да посте од све хране док се моле за добробит својих породица, срамотећи индијски хришћански пост. Мислим на доктрину несебичног деловања (niṣkāma karma) која се налази у Бхагавад Гити (Bhagavad Gītā)- то јест на учење да се врши дужност без обзира на личне исходе. Мислим на хиндуисте који су ми показали доброту током последњих четврт века – пријатеље, предаваче, странце. И да, мислим на јогу и на осећај целовитости који прати моју праксу када сам довољно дисциплинован да то радим. Иначе, када се бавим јогом, једно име неизбежно проналази пут од мог ума до срца, до усана изнова и изнова док се крећем из једног положаја у други, сећајући се да дишем. Име је Исус Христос. Остатак је мир.


За више информација погледати:

The Journal of Hindu-Christian Studies, Volume 30.

Christine Mangala Frost,The Human Icon: A Comparative Study of Hindu and Orthodox Christian Beliefs (Cambridge: James Clarke & Co.: 2017).

Mark Singleton,Yoga Body: The Origins of Modern Posture Practice (Oxford: Oxford University Press, 2010).


Кери Сан Чирико је ванредни професор Међуверских и упоредних религијских студија на Универзитету Виланова и председник Друштва за хинду-хришћанске студије.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.