Некатегоризовано

СВЕШТЕНИК СЕРГЕЈ БУЛГАКОВ: ЛИЧНОСТ, НЕЈЕДНАКОСТ И ЕКОНОМИЈА

Published on: октобар 20, 2020
Total views: 139
Readers' rating:
0
(0)
Reading Time: 5 minutes

Свештеник Роберт М. Арида (Fr. Robert M. Arida)

СВЕШТЕНИК СЕРГЕЈ БУЛГАКОВ

У недавном чланку Њујорк Тајмса, Џемал Буји пише:

Наше друштво је изграђено на расној сегментацији личности. Неки људи су имали привилегије правих људи, загарантована им је била слобода, осигурани су били од експропријације и добили су законску заштиту, а неки други људи – црнци, домороци и други не-белци- нису имали то исто. Та неједнака расподела личности такође је била и економска реалност. То је обликовало ваш приступ запослењу и капиталу; одредило да ли ћеш бити осуђен на маргину рада или ће ти бити омогућено напредовање; означено је ко би могао да учествује у благодати капиталистичке производње и ко би највероватније био само једнократно употребљен. („Beyond ‘White Fragility’„)

Ове речи су живописна кулиса за размишљање о економији свештеника Сергеја Булгакова (1871-1944). Оне пружају социјалне параметре за оцењивање увида једног од најдубљих и најкреативнијих православних теолога 20. века. Иако Булгаков не покушава да решава проблем сиромаштва, он нуди пророчки глас о томе како се Црква може обратити, у индустријализованом контексту, друштвеним структурама које га негују. Проширује рад претходних пасторалних теолога који су препознали да друштвене структуре одржавају социјалне и економске разлике.

Због пандемије ковида 19, убиства Џорџа Флојда и покрета Black Lives Matter, питања системске неједнакости ширила су се Сједињеним Државама невиђеном брзином, истовремено приказујући огорчења и очај који захтевају друштвене промене. Ова криза нуди православним црквама у Америци прилику да испитају социјалну и расну неједнакост и да артикулишу свеобухватно и отворено социјално учење које се фокусира на дуге и широке трагове нехотичног сиромаштва.

Богатство и сиромаштво су резултат економије. Динамика у односу на одговорност оних који поседују богатство и његову расподелу сиромашнима односила се на Цркву од њеног оснивања до данас. Иронично је, међутим, да никада није постојало јединствено разумевање или признавање узрока сиромаштва и поделе богатства. Нити је постигнут договор о поновној интеграцији сиромашних у друштво због прекомерне пажње која се поклања великом богатству. Ако се било који споразум може извући из хришћанских извора и са Истока и са Запада, то је изричито или имплицитно признање да сиромаштво дехуманизира људску личност.

Усавршавање свештеника Булгакова за марксистичког економисту на крају га је довело до тога да се одрекне његовог анти-персонализма и потискивања људске слободе. Он је описао марксистички економски концепт историје као „погребну жалопојку, која се пева за личност и личну креативност“ (Karl Marx as a Religious Type, 52). Док се враћао православној цркви и поступном рукополагању у свештенство, Булгаков је настојао да артикулише филозофију и теологију економије која је оповргнула марксистички концепт homo economicusа, стављајући економију у сфере христологије, софиологије и есхатологије (Philosophy of Economy, посебно странице 123-156). То је значило да економију не треба изучавати ни одвојено, ни као основу од које зависе сви аспекти људског живота. Уместо тога, економија је морала бити смештена у теолошки контекст који избегава крајности хедонизма и аскетизма (видети “The Economic Ideal”). За Булгакова је Црква та која се креће између ових крајности заједно са њиховим производима – луксузом и нехотичним сиромаштвом – и пружа конкретну основу за то како економија може да се користи као средство за обнављање културе и духовног интегритета локалне заједнице и/или нације.

Луксуз и сиромаштво нарочито су непријатељи културе; у племићкој палати може бити толико духовног сиромаштва колико и у сиромашној шупи. Духовни пад који прати луксуз пре или касније доводи и до економског пада, тако да је луксуз самоосуђиван чак и са економске тачке гледишта. Духовно стање нације је далеко од тога да се ради о равнодушности за њен економски живот. („Economic Ideal,“ 49)

Црква је такође историјско и есхатолошко присуство живог тела Христовог. Христос – нови Адам – уједињује подељену творевину, проузроковану грехом.

…човечанство постаје тело Христово да би Христос као човек могао поново да створи људску природу, постајући тако нови Адам кроз чије тело и крв човечанство учествује. Међутим, ово јединство мора бити схваћено не механички, већ као динамичан процес током времена и манифестован у историји, знању и економији. (Philosophy of Economy, 140).

Широко схваћена, економија поприма сакраментални квалитет који је израз креативне синергије између божанског и људског. То је креативно уметничко дело које узима природу таквом каква јесте и отвара је за нову употребу. Сходно томе, док човечанство зависи од природе, има креативну способност надахнуту Софијом да трансформише природу. С обзиром на ову синергију, економија указује на „неограничене могућности за стварање културе“ (Philosophy of Economy, 142). Булгаков то види на један начин путем технологије, чија је сврха продуховљење материје, тј. превазилажење лажне дихотомије између материјалног и духовног.

Тријумфи технологије нису ништа друго него продуховљивање материје, уништавање материје која се сматра једноставно таквом. Величина богатства нације, успеси технологије и индустрије, изрази су постепеног продуховљења материје. (“Economic Ideal,” 42)

Пошто је економија уметничко дело, свештеник Булгаков је у Софији видео инспиративног агента у људској креативности. Заједно са Логосом, Софија повлачи човечанство, коме је поверено да настави Христово обједињавајуће дело, у континуирани процес трансформације стварања из хаоса у космос (Philosophy of Economy, 145).

Човечанство јесте и заувек остаје обједињавајући центар света у вечној хармонији и лепоти космоса створеног од Бога. Емпиријски свет је уроњен у ’процес’, у време и простор, у историју и као такав је несавршен и нехармоничан;  па ипак, као и само човечанство, никада није у потпуности одвојен од више метафизичке стварности, од божанске Софије која се увек надвија над светом, осветљавајући га кроз разум, кроз лепоту, кроз … економију и културу. (Philosophy of Economy, 142-145)

Без обзира на то како неко гледа на софиологију свештеника Булгакова, остаје јасно да њене христолошке и еклисиолошке основе истичу Цркву као пророчки глас који разоткрива социјалне и економске разлике и позива на решавање. Оно што је запањујуће у Булгаковљевој економији је њен однос према духовном и последично личном развоју. Иако социјално и економско сиромаштво ускраћују једно од основних добара и услуга неопходних за неговање менталног и физичког здравља, они такође негативно утичу на човекову потребу за неговањем односа са живим Богом.

Булгаков снажно разобличава често романтичну слику која се придаје невољном сиромаштву као духовну предност над богатима. Наглашава како нехотично сиромаштво не само да дели друштво, већ делује као ослабљујућа сила која често слама људски дух и омета лични развој.

Гладном човеку је пре свега потребна храна, оном коме је хладно одећа, бескућницима склониште. Сиромаштво ствара патњу која деградира човека и искључује могућност исправног људског и духовног живота. Стога је битка против сиромаштва битка за права људског духа. (“Economic Ideal,” 43)

„Битка за права људског духа“ је синоним за битку за људску слободу. Радећи на артикулисању посредних медија који избегавају антиматеријализам аскетизма и хедонизам материјализма, Булгаков скреће пажњу на однос који „људска вредност и духовна експанзија“ имају са стицањем потребних материјалних захтева за живот који заузврат омогућавају развој демократије.

…све већи осећај за људску вредност и духовни раст личности неизбежно се изражавају у порасту материјалне потражње: имамо добар пример за то у целом савременом кретању ка демократији. (“Economic Ideal,” 48)

Демократија коју свештеник Булгаков прориче, предвиђа економију која не систематизује сиромаштво, већ ствара културу која дозвољава и штити развој особе избегавајући комунитаризам социјализма и индивидуализам капитализма. Ово је тежак пут који Булгаков поставља пред Православну Цркву. То је пут који Цркву ставља у рањив положај пошто подржава слободу, част и славу људске личности.


Свештеник Роберт М. Арида је старешина Храма Свете Тројице у Бостону, Масачусетс.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.

Print Friendly, PDF & Email

About author

Rate this publication

Did you find this essay interesting?

Click on a star to rate it!

Average rating 0 / 5. Vote count: 0

Be the first to rate this essay.

Share this publication

КОНТАКТ

Dr. Nathaniel Wood
главни уредник
nawood@fordham.edu