Алфред Д. Трнипсид (Alfred D. Turnipseed)
Ах, ироније живота! Као што се испоставило, многи од оних који су против абортуса (од којих је доста присталица председника Трампа) труде се оправдају Трампову одлуку да прихвати терапије изведене из абортираног феталног ткива као (такозвани) „лек“ за COVID-19; а опет, многи од оних који подржавају абортус (а који су, најчешће, председникови противници) узнемирени су што Трамп свој (привидни) „брзи опоравак“ од COVID-19 дугује терапијама које би иначе поздравили или чак прославили , ако би се користиле за помоћ другима.
У међувремену, Бог, који „не гледа ко је ко“ (Дап 10,34) и за кога сви догађаји показују суверенитет његове промисли, суди свим срцима, користећи догађаје из историје које смо створили да нас научи колико смо далеко од његове љубави. Кад бисмо само слушали његова учења унутар нас.
Мислим да је то можда разлог зашто Господ (преко папе Фрање, Васељенског патријарха Вартоломеја и многих других) чини да се данас посебно обраћа пажњу на учење светог Фрање. Il Poverello („мали сиромах“, како је свети Фрања познат у фрањевачкој традицији) није само главни учитељ када су у питању проблеми везани за расизам, насиље, међурелигијско супарништво и нетрпељивост, сиромаштво и економску неправду; он је такође, као католички светац заштитник животиња и екологије, водич за све вернике током нашег светског еколошког колапса и пандемије COVID-19-а која је његова најновија манифестација.
Кроз светог Фрању, Христос нам сада заповеда – као некада на отвореним пољима и прашњавим путевима Галилеје и Јудеје – да пригрлимо „оно што је за мир (твој)“ (Лк 19,42). И, баш као што је то био случај тада, и сада је питање да ли ће ова генерација дочекати Христову поруку тврдоглавим одбијањем или спремношћу да прихвати тешко учење. Да ли ће Господ рећи за нас, као што је рекао својим сународницима: „Али је сада сакривено од очију твојих.“ (Лк 19,42)? И да ли ће још горе разарање него што се десило јерусалимском храму и земљи Израеловој мало после 40 година након што је Христос изговорио своје чувено упозорење, пасти на нас и на генерацију наше деце?
Зашто, у светлу небројених Божјих милости, остајемо толико тврдоглав и „набусит“ народ?
Свети Фрања нам показује пут: Он препознаје да пре него што исправимо грехе других, морамо исправити своје (уп. Мт 7, 1-5). Једном када му пут постане јасан – када препозна глас распетог Христа, Бога који је Оваплоћенa Љубав, манифестујући му се изнутра кроз облик распећа Светог Дамјана – он одмах прихвата живот покајања (metanoia) и једноставност јеванђеља. Он постаје решење за светске (и сопствене) проблеме држећи се јеванђелског живота свим срцем, душом, умом и снагом (уп. Мк 12,30). Чак путује у Египат како би се састао са Ал-Камилом, султаном Дамијете, у једном покушају да постигне примирје између хришћанских легија и сила ислама. И док краткорочно не успева (мада је султаново поштовање и дивљење заслужио), његови напори нису узалудни.
Неки су претпоставили да су крсташки ратови прекинути (по редоследу деценија или чак векова) самом чињеницом да се толико хиљада Европљана придружило првом, другом и трећем реду светог Фрање (односно, сиромашни фратри, монахиње, и углавном секуларни лаици), и тиме се заветујући да ће живети животом посвећеним пацифизму. Не само унутар тих удружења, већ је и захваљујући њиховом примеру у целој Европи страст за ратовањем против „непријатеља хришћанског света“ поступно јењавала.
У сваком случају, као „награду“ за (или тачније, потврду) његове верности, пред крај земаљског путовања светог Фрање, Христос му се указао у облику разапетог, запаљеног серафина – у облику, који је, највишег реда небеских бестелесних сила, живи симбол „ватре која непрестано прочишћава божанску љубав“. Тада је свети Фрања био обележен стигмама (ранама) – првa особa у историји за коју се зна да је примила ове знаке Христове страсти. Тако је Il Poverello преображен у живу икону Христа распетог. Гледати светитеља значило је видети сам печат Бога који је Љубав, утиснут изнова у људско тело.
Свети Фрања је у много чему фигура која се за нас залаже у свету између раздвојених хришћанских традиција, врло слично светом Исаку Сирином, јер је показивао управо оне хришћанске – или, боље речено, Христове – врлине које верници свих традиција настоје да се негују и отелотворе. Његов пример подједнако је дар православцима као и католицима, што су многи православни мислиоци препознали у прошлости. У овом тренутку, он је фигура од посебног значаја, онај који о свим кризама нашег времена говори са изузетном релевантношћу, снагом и лепотом.
Мислим да би било паметно да сви заједно поново или први пут испитамо живот Малог сиромаха из Асиза и запитамо се коју поруку Господ има за сваког од нас и за све нас заједно, у нашим животима. Свети Фрања се молио да увек буде „оруђе [Христовог] мира“. Како је он био такво оруђе на земљи, још је снажније такво оруђе на небу и са неба. Отворимо се, дакле, Божјем миру (Јевр. Шалом) у нашем животу са детињом понизношћу и чуђењем (уп. Мт 18, 3), по угледу на светог Фрању.
Молитва мира светог Фрање
Господе, учини ме оруђем свог мира,
Где је мржња, да доносим љубав,
Где је увреда, праштање,
Где је сумња, веру,
Где је очај, наду;
Где је тама, светлост;
Где је жалост, радост.
Господе, учини да не тражим
Да ме теше, него да ја тешим друге,
Да не захтевам да ме разумеју,
Него да се трудим разумети друге,
Да не тражим само да ме воле,
Него да и ја волим друге!
Јер управо у давању добијамо,
Помиловањем смо помиловани,
И у умирању рађамо се за живот вечни.
Амин.
Алфред Д. Трнипсид је афроамерички православни хришћанин чија је основна делатност верско образовање. Вољени брат, ујак и отац једне сјајне мачке, живи у Јужном Бенду у држави Индиана.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
