Џорџ Ставрос (George Stavros)
„Знам колико је моја душа слабашна. Знам величину ове службе и свестан сам велике тежине рада. Више олујних валова мучи душу свештеника него јалови који узнемирују море “. (Св. Јован Златоусти, О свештенству)
На крају 4. века, пре више од 1600 година, још увек не рукоположени свети Јован Златоусти бавио се дубоко личним питањем да ли треба ићи даље у одговору на позив свештенству. Многи од његових увида у изазове свештенства нису ништа мање релевантни за источно православље 21. века у Америци, као што су били за цркву Антиохије 4. и 5. века. Свештеници Источне православне цркве су драгоцени и јединствени чланови Тела Христовог, са улогама и очекивањима која их постављају у средиште духовног живота људи и заједница којима су позвани да служе. Изазови са којима се они и њихове породице суочавају током обављања своје свете делатности у све секуларнијој култури не могу се потценити, што потврђују и древна патристичка мудрост и модерна друштвена наука.
Пастирска улога као фактор ризика
„Свештеник треба да буде трезвен и проницљив у разлучивању и да поседује хиљаду очију које гледају у свим правцима, јер не живи само за себе већ за велико мноштво“. (Св. Јован Златоусти, О свештенству)
Истраживање друштвених наука о добробити свештенства указује на јединствену улогу свештенства као „оних који први реагују“ од којих се очекује да пружају стручну пасторалну негу у ситуацијама које укључују ментално здравље и кризу због злоупотребе опојних дрога, породичне и финансијске кризе и епизоде великог губитка и туге. Често се свештенство позива да приступи ситуацијама које захтевају знатно виши ниво професионалне обуке и ауторитета него што поседују, с очекивањем да вешто чувају своје повређено стадо, да би могло да се стабилизује и зарасте. Ово је додатак литургијским, административним, наставним и проповедним аспектима њихових положаја. Индиректне трауме (утицај редовног излагања трауми и дубока патња других) и сагоревање (burn out) непрестано су присутни ризици када је неопходна немилосрдна пасторална одговорност без одговарајуће обуке и подршке.
Релациона агресија као фактор ризика
„Јер сви који га окружују спремни су да га убију и свргну с власти, не само његови непријатељи и злотвори, већ и многи који се претварају да га воле.“ (Св. Јован Златоусти, О свештенству)
Иако се Златоустове речи могу појавити као хиперболичне, налази недавно спроведених истраживања на Данијелсеновом институту на универзитету у Бостону потврђују стварност релационих изазова са којима се грчко православно свештенство свакодневно суочава. У студији грчког православног свештенства и њихових супруга у Америци, преко 40% од 200 испитаника потврдило је симптоме повезане са траумом на нивоу који потенцијално испуњава критеријуме за посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), што је број далеко већи од опште популације. Резонирајући са Златоустовим запажањима, главни извор стреса и трауме који су искусили ово свештенство и њихове породице била је релациона агресија којој су били изложени у контексту службе.
Неки од ових извора обухватали су: интеракцију са онима које пате, са љутима, узнемиренима, а понекад и садистичким парохијанима који своју пажњу и незадовољство усмеравају на свештеника и његову породицу („Имао сам застрашујуће сусрете са љутим парохијанима.“); лаички лидери, посебно чланови црквених одбора, који желе да осигурају моћ и утицај унутар парохијске заједнице („Иста три члана савета су ме годинама малтретирала.“); и, искусивши недостатак подршке нечијег председавајућег архијереја („Епископов недостатак подршке био је поражавајући и необјашњив“). Иако нису све епизоде релационе агресије саме по себи трауматичне, у комбинацији са недостатком заштите, структура и ауторитета, ризици за симптоме трауме драматично се повећавају.
Нарцизам као фактор ризика
„Ако је човек страствен или зао, или умишљен или хвалисав, или било шта друго те врсте, то (свештенство) открива све његове недостатке и брзо их огољује.“ (Св. Јован Златоусти, О свештенству)
Већина приступа људској психологији указује на утицај који рана релациона искуства и окружења имају на човеков развој током целог живота. Када су рана релациона искуства пријатна, обично смо много отпорнији током живота, док насилне, занемарујуће и ране везе испуњене губицима могу створити дугорочне изазове око поверења и интимности. Свештенство тешко да је имуно на ове развојне реалности. У ствари, значајан број свештенства са собом носи утицај раних релационих траума и губитака, искустава која их чине још рањивијима у изазовном миљеу службе. Недавна истраживања о верским вођама указују на то како се то може одиграти у одређеној врсти борбе за свештенство, између понизности и самозаштитничког нарцизма.
Ово истраживање дефинише понизност као тачну самоспознају, отвореност и гостољубивост према другима, малу забринутост за социјални статус, солидарност са потлаченима и способност управљања осећањима срама и поноса – особине често повезане са ефикасним верским вођством. Понизност карактерише отвореност према Богу, према себи и према другима. Нарцисоидност, с друге стране, карактерише страх, самоодбрану, гледање на себе као на малог и слабог, а на друге као на потенцијалне претње. Разматрају се две врсте нарцизма – рањив и грандиозан. Нарцисоидно рањиво свештенство има велике потребе да се на њих гледа као на „добро“, има тенденцију да сакрије своје рањивости, често своју пажњу усредсреди на парохијане за које сматра да су добри, заштитнички и „на њиховој страни“, а могу бити емоционално нестабилни у међуљудским сукобима. Нарцисоидно грандиозно свештенство има снажну потребу да се на њега гледа као на изузетно и има тенденцију да буде међуљудски манипулативно, доминантно и тежи моћи и контроли над другима. Особине рањивог и грандиозног нарцизма уобичајене су у свештенству које доживљава сагоревање, висок ниво међуљудских сукоба и кршење граница.
Брига о Телу Христовом
„Свештеник мора бити заштићен са свих страна челичним оклопом, интензивном озбиљношћу и непрекидном будношћу у погледу његовог начина живота, да неко ко открије изложено и запуштено место не нанесе смртоносну рану.“ (Св. Јован Златоусти, О свештенству)
У исто време, горе описане рањивости су далеко од непремостивих. Непрестано хијерархијско залагање и подршка свештенству и свештеничким породицама које су свој живот посветиле служењу цркви је од кључне важности. Непрекидно образовање, обука и групе подршке доказано помажу свештенству и супругама. Образовање и обука за свештенике већ је у току у Грчкој православној митрополији и треба је проширити, са циљем успостављања култура сарадње и узајамне подршке свештенства и парохијског руководства. Коначно, ефикасни и брижни терапеути морају и даље бити ту, доступни за негу свештенства и свештеничких породица које се суочавају са менталним здрављем.
Референце / За даље читање
Neville, G., Moxon, T. A. (1977). Six Books on the Priesthood. United States: St. Vladimir’s Seminary Press.
Ruffing, E. G., Bell, C. A., & Sandage, S. J. (2020). PTSD symptoms in religious leaders: Prevalence, stressors, and associations with narcissism. Archive for the Psychology of Religion, 0084672420926261. https://doi.org/10.1177/0084672420926261
Ruffing, E. G., Devor, N. G., & Sandage, S. J. (2018). Humility challenges and facilitating factors among religious leaders: A qualitative study. Journal of Spirituality in Mental Health, 1–23. https://doi.org/10.1080/19349637.2018.1520184
Ruffing, E. G., Paine, D. R., Devor, N. G., & Sandage, S. J. (2018). Humility and Narcissism in Clergy: A Relational Spirituality Framework. Pastoral Psychology. https://doi.org/10.1007/s11089-018-0830-4
Sandage, S. J., & Briggs, D. (2020, April 27). Humility and religious leadership.The ARDA | Global Plus. http://globalplus.thearda.com/globalplus-humility-and-religious-leadership/
Sandage, S. J., Jankowski, P. J., Bissonette, C. D., & Paine, D. R. (2017). Vulnerable narcissism, forgiveness, humility, and depression: Mediator effects for differentiation of self.Psychoanalytic Psychology, 34(3), 300–310. https://doi.org/10.1037/pap0000042
Stavros, G., Sandage S., Onofrei, C., & Paine, D. (2015). Trauma, Relational Spirituality, and Resilience: A Study of Greek Orthodox Priests and Presvyteres. Unpublished report.
Џорд Ставрос је ванредни професор практичне наставе пастирске психологије и извршни директор Института Алберт и Џеси Данијелсен на Универзитету у Бостону.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
