СЛАГАТИ СЕ У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА
"ТУЖНИ" МИКРОКОСМОС ХРАМА ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Протојереј др Стелиос Мускурис (Stelyios Muksuris)

Прошле недеље, једно поподне, обузео ме је вал дубоке туге, подстакнут одређеним видео записом који сам погледао. Прилично нов документарац о цркви Светог гроба, такође познатој као Храм васкрсења (или Анастасис), приказан је мени и колегама научницима у оквиру панел дискусије на вебинару о овом најсветијем хришћанском месту и снажним захтевима које му поставља шест главних хришћанских конфесија.

Иако сам већи део снимака раније видео у другим документарцима и био сам упознат са многим проблемима и изазовима, филм је учинио све да их оснажи, и то још интензивније када је постављен у позадини тренутне пандемије вируса корона. Објаснићу.

У филму је главно жариште било препирка и напета симбиоза између шест главних хришћанских породица које имају права на Анастасис од његове изградње у четвртом веку нове ере: грчких православних, јерменских православних, сиријских православних, коптских православних, етиопских православних и римокатоличких. Међу шест група, бар данас и вековима, Грци су вршили највећу контролу и утицај на света места у Јерусалиму, уопштено говорећи, и Господњи гроб није изузетак.

Да будем јасан: групе се заиста слажу на светом месту из нужде – како би „преживеле“ у границама и удобности сопствене културне и црквене чауре. Међутим, може се само питати о унутрашњој нарави сваког хришћанина. Да ли се слажу из једноставне жеље како би промовисали аутентично хришћанско братство и узајамну подршку? Монаси и свештенство се смењују за службе и имају распоред за служење литургија у главној цркви и у цркви Христовог гроба, као део свог свакодневног бденија. Када не служе у овим главним деловима, затворени су у своје капеле на кампусу Светог гроба, док је етиопска заједница, некада највећа и најстарија од деноминација, потиснута на кров главне цркве.

Сви служе своје литургије достојанствено, предано и побожно. Нажалост, међутим, сви се држе за себе; ниједна група не присуствује службама осталих. Њихов једини заједнички скуп је у заједничком простору у близини олтара где је било положено тело распетог Господа, или када дође до жестоког неслагања између њих и када позову израелску полицију да посредује. И наравно, окупљају се за Пасху, на Велику суботу, ради Чуда Светог Огња, борећи се да буду међу првима који ће добити светлост васкрсења од 33 свеће које је у свакој руци има грчки православни патријарх Јерусалима, када излази из Гроба.

Главни приповедач у овом документарном филму је и сам јерменски црквени прелат и становник овог комплекса, признаје етничку припадност пет православних група – Грка, Јермена, Сиријаца, Етиопљана и Копта. И некако се чини потпуно јасним да се поделе међу њима одвијају по етничким линијама, у којима се појачава етнолошки фактор, чак и романтизује утолико више са протоком историје. Нити једном се нико у филму не назива „православним“, иако се термин „хришћанин“ примењује на све, па чак и тада с пола срца.

О чему се заиста може расправљати? Христос је заједнички именитељ сваке цркве и само ово признање треба да уједини, а не да дели мушкарце и жене заједничке вере. Па ипак, цивилизовани човек историје остаје у колевци везан попут детета које тек треба да сазри, више воли да се распршује и разилази у својим наступима беса и хировима онога што је други окупио и изградио. Још једна ствар: ходочасници хрле у своја надлежна подручја у Цркви, неизбежно раме уз раме са другом браћом и сестрама хришћанима. Они толеришу приватни простор једни другима и уче да коегзистирају, чак и на само неколико минута или сати. Овде је проблем свештенство, и тужно је рећи, али они нису увек прави пример за следовање својих стада. Неко с ким сам разговарао, упоредио је сценариј са ратом међу одвојеним гранама исте мафијашке породице или неколико мафијашких породица. Ипак, „Вечни шеф“ у нашем случају строго забрањује такве ратове и насиље, бар је било тако последњи пут када сам то проверио.

У свету који свакодневно потреса невидљиви вирусни непријатељ који одузима милионе живота и онеспособљава безброј мушкараца, жена и деце – заједно са бесмисленим насиљем и непоправљивом штетом међу људима који се политички и идеолошки не слажу – овде видимо људе, хришћане, који немају разлога да остану подељени, ни трен, када их веже најмоћнија уједињена сила коју је космос икада познавао, сам Бог. Толеранцију и саосећање у данашње време требају испољавати они чији је Утемељитељ оличење сваке доброте и милости. Ако је човек безумно преправио Бога по својој слици, по својој прилици, веома је погрешио, јер је слика пала, искривљена је и трула. Лако је следити Христа којег желимо; сасвим је друга ствар следити Христа кога Бог жели. У овој понор упадају многе особе, али на жалост, одбијају да ту одлажу сопствени егоизам и себичност.

Дозволите ми да додам да добро цењена Павлова заповест у Галатима 3,28 о томе како одређивање приоритета јединства у Христу чини националне, социјалне и родне разлике безначајним (или, у најмању руку, су од секундарне или терцијарне важности), у потпуности се подудара са читавим хришћанским поимањем иза Светог огња. Свети огањ, вековно чудо цркве Васкрсења, има за циљ да уништи поделе међу људима, посебно онима који се придржавају заједничке вере, и да уједини све хришћане широм света са заједничком сврхом дељења Јеванђеља љубави и толеранције. У ствари, охрабрујем се да кажем да етнички и културни изрази хришћанства могу бити најцењенији само када преносе Истину на начин који је истовремено одговоран, креативан и разумљив – а не замењују је.

Црква Светог гроба и њени тренутни услови, изграђени на вековима нелагодног суживота, микрокосмос су веће стварности која се простире широм света. „Слажемо се јер морамо“ једноставно није довољно добро у мојим књигама. Не треба да се осећамо нелагодно због других, већ због неадекватности нашег равнодушног приступа томе колико смо посвећени основним заповестима наше хришћанске вере.

То су моја размишљања, као преданог академика и верног свештеника Цркве.


Свештеник др Стелиос Муксурис (Stelyios Muksuris, Ph.D., Th.D.), је професор и шеф катедре за Литургику и језик на Византијској католичкој богословији у Питсбургу и ванредни професор литургике и светотајинске теологије на мастер програму екуменске теологије (МОЕТ) Међународног хеленског универзитета у Солуну, Грчкој.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.