Николаос Аспрулис (Nikolaos Asproulis)
Усред доминантног процеса глобализације, какав се доживљава у различитим сферама живота (економија, политика, нови начини комуникације, технологија или уобичајене опасности као што су тероризам, еколошке катастрофе, континуирана подела света), воде се трајне расправе око значења и садржаја концепта „глобалног грађанства“. Иако је концепт дубоко укорењен у историји филозофије (нпр. Диоген из Синопе, стоицизам) са различитим сродницима или синонимима („светски грађанин“, „космополита“ итд.) који дају нијансе његовом значењу, дефиниција глобалног грађанства је још увек у дискусији и често се сусреће са сумњом или скептицизмом, зато што се сматра некаквом „метафором“ која не представља стварни живот. Даље, иако је замишљена као готово несувисла, јер захтева некако хомоген универзални политички поредак, глобализација, модификујући сам контекст политичког деловања и услове и параметре људског живота у целини, доводи до новог разумевања грађанства које жели да иде изван одређених, националних или културних веза. На основу своје инхерентне тенденције да добровољно или нехотично детериторијализује и деисторизује везе грађана, глобализација обезбеђује савременог грађанина са слободом кретања, истичући примарну потребу за међузависношћу људи широм света, без да се, међутим, нужно у потпуности осуди значај локалних, националних идентитета. Концепт глобалног грађанства тада се природно појављује као тежња, барем у почетку, за одговарајућом равнотежом између глобалне заједнице и одређене нације, између глобалног и локалног, између универзалног и особеног, између човечанства уопште и људи појединачно –мада не увек очигледно, јер често даје друго место одређеном идентитету.
С обзиром на ову перцепцију, шта источно православно хришћанство може да допринесе?
Историчари идеја и теолози широко признају да је концепт „личности“ историјски и егзистенцијално најважнији допринос православне традиције савременој мисли. Захваљујући и кроз њихово евхаристијско искуство – где је доказан дух узајамности, међусобне зависности, солидарности, еволуирајуће љубави и личног односа – оци Грчке Цркве описали су сâмо Божје биће као релационо биће par excellence. Ово искуство, далеко од тога да је стерилно пропозицијско и ауторитарно разумевање самооткривења Бога у историји, довело их је до стварања нове перцепције и трансформације класичне онтологије, приписујући заједништво самој сржи бића, раније незамисливог. У том смислу, постепено се појавио нови концепт личности, обухваћен у следеће три тачке: личност је другост у заједници и обрнуто; личност је уско повезана са слободом да будемо нешто друго, једноставно бити свој; личност је истовремено ипостасни и екстатични идентитет.
Покушавајући истовремено да помири заједништво и другост, индивидуалност и саборност, личност се појављује као важна прилика која покушава да превазиђе напетост или сукоб између локалног и глобалног. Уколико је једна од најзанимљивијих карактеристика глобализације то што се свет интернационализује и локализује, чини се да личност пружа жељено решење напетости која доминира расправама између социолога и политичких теоретичара. У свом теолошком разумевању, личност се доживљава као концепт који посредује између локалног и глобалног, изражавајући на нијансиранији начин оно што бих назвао „глокално грађанство“.
Када се хришћанска перцепција личности политички преведе као глокално грађанство, то би могло пружити концептуално средство за успешно решавање напетости између локалног и глобалног, како је назначено у спорном концепту „глобалног грађанства“, а са друге стране постепеног све већег проблема имигрантске кризе са којом се јужноевропске државе и данас суочавају. Чини се да се концепт личности, уз неопходна ограничења и прилагођавања, може повезати са „глобалним грађанством“, што сугерише неопходну редефиницију потоњег у светлу првог.
Штавише, могло би се предложити ново схватање „глобално оријентисаног грађанина“ у смислу мање теолошког, а више политичког или филозофског неологизма „глокално грађанство“. Иако личност као таква чини сâмо место, тамо где се сусрећу локалност и саборност, или локалност и глобалност, без „забуне“ или „поделе“, за нашу расправу може се предложити глокалност као секуларни еквивалент хришћанске личности. Укључујући глобално и локално у исто време, глокалност представља нијансирану ре-дефиницију глобалности, где без одустајања од локалних аспеката грађанства са његовим националним, културним и расним одликама истовремено тежи ка својој глобалној димензији, ка заједници . У исто време, без осуде релевантности глобалне међузависности између људи, локално се отвара у његовом оквиру, као слобода за другог, а не од другога. У овом случају, глокалност посредује у „инхерентном континуитету“ и узајамној зависности између локалитета и глобалности, између заједништва и другости.
Али какве везе имају личност или глокално грађанство са мигрантском кризом?
Као што је познато, европска мигрантска и избегличка криза започела је 2015. године, када је све већи број избеглица и миграната путовао у Европску унију тражећи азил, путујући преко Средоземног мора или кроз југоисточну Европу, а посебно кроз Грчку. С правом се тврдило да би мигранти, посебно као нехотични „апатриди“ и бескућници, требало бити кандидати par excellence за статус глобалног држављанина. Због углавном неочекиваних превирања и ратних услова, ови људи су били обавезни да трајно напусте своју домовину, тражећи одрживију будућност на европском континенту
Упркос потешкоћама са којима се земље доласка суочавају, са теолошког становишта тврдим да ти људи, упркос бескућништву или апатридији, и даље припадају људском роду, што значи да деле сва основна права која се приписују самом човечанству ( слобода, итд.). Иако се политике пријема у земљама доласка, у погледу права која се приписују мигрантима, могу разликовати, хришћанска теологија посматра свако људско биће као јединствену личност упркос нечијем пореклу, раси, полу, религији, итд. На почетку заснована на дубоком мигрантском искуству укорењеном у самој историји Абрахама или самог Исуса Христа, Црква миграцијско искуство схвата као суштински аспект Јеванђеља, до те мере да се хришћани не сматрају толико уско повезаним са локалним идентитетима или политичким и државне наредбе, већ углавном као бескућници који су на путу ка Царству Божјем, где је свака чежња за личношћу коначно испуњена. У том схватању, мигранти, иако су велики изазов, посебно за културно или етнички хомогене националне државе као што је Грчка, појављују се као права прилика за Цркву и вернике да преиспитају свој хришћански идентитет, да превиде своје блиске везе са националним , културним и генерално природним везама, коначно да поново предају суштински наратив њихове вере ка остварењу личности као заједнице и другости, као слободе и љубави, чак и на тренутак и пролептично од садашњег еона.
Упркос често политичким или идеолошким маневрима, православно хришћанство поседује сва неопходна средства за надахнуће новог моралног разумевања и етичке дужности према мигрантима, који док су бескућници и апатриди и даље деле заједничку егзистенцијалну забринутост за живот и смрт који уједињују цело човечанство под насловом глокалног држављанства. Иако можда национална држава неће признати никаква права мигрантима, кад њихова права и људско достојанство призна сâм Бог, то представља нужни предуслов који гарантује њихову личну различитост.
Укратко, тврдио сам да концепт личности, како су га концептуализовали и развили рани црквени оци, чини значајан коректив тренутном схватању „глобалног грађанства“, одржавајући неопходну равнотежу између локалности и глобалности, између универзалности и посебности, равнотежу која се правилно изражава предложеним овде неологизмом „глокалног грађанства“ који би могао успешно да се реши мигрантске и избегличке кризе.
Николаос Аспрулис је заменик директора Волошле Академије за теолошке студије у Волосу, Грчка.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
