Ђакон Езрас Телалиан (Dn. Ezras Tellalian)
Рођен и одрастао у Сједињеним Државама, била је срећа никада не доживети рат из прве руке. Рат се дешавао „тамо негде“ – не код куће.
Извесне литургијске молитве на срећу нису биле одмах релевантне, као што је, „За ослобађање наше заробљене браће“- диптих у јерменској православној божанској литургији. Из перспективе мирне централне Калифорније, ко су били ти људи за које смо молили те недељне молитве?
Ово се за многе драматично променило када је 27. септембра избио рат у Артсакху (Нагорно-Карабаху). Одједном, Јермени су били увучени у сукоб који нису имали интереса да почну, само желећи да живе мирно тамо где су живели дуги низ векова. Кад би само то било могуће….
После прве недеље било је јасно да овај сукоб неће проћи тако брзо или олако као борбе у јулу 2020. године, као ни четвородневни рат у априлу 2016. године, и почео сам да размишљам о одласку у ратну зону. Током друге недеље, рат ме је лично погодио, када је један пријатељ убијен у акцији. Незадовољан извештавањем о искључиво војним операцијама и рањеним војницима, одлучио сам да одем и фотографишем цивилне последице животе у склоништима, страдања и расељења. Новинарска организација, повезана са УСЦ-ом, Civilnet, ставила ме је у тим са репортером кога су позвали из Лос Анђелеса, заједно са локалним видеографом и возачем, и ми смо отпутовали у Артсакх средином октобра.
Дошао сам не само као фотограф, већ и као психолог и ђакон. Као што сам објаснио својој породици и пријатељима, овај потез представљао је конвергенцију претходно различитих Ја на начин који никада нисам очекивао, али можда је требало да очекујем. Понудио сам се људима да помогнем на било који начин и уверен сам да ме Бог води.
Сместили смо се преко пута цркве, испод које су се склониле десетине цивила, заједно са архиепископом Паргевом, свештеницима и ђаконима, који су им служили, служећи свих девет дневних служби јерменског обреда на монашки начин. Шта би друго могли да раде у таквим околностима, осим да се непрестано моле? Нисмо се окупљали у светињи, јер је било преопасно, већ смо се молили пред импровизованим олтаром на столицама и кутијама у истом склоништу.
Једне суботе увече, док смо служили Вечерњу службу, заједно са призвуцима Светлости и Васкрсења, био сам дубоко дирнут док смо се молили за мир; никада пре нисам осећао такву унутрашњу молитву. Међутим, немојте бити у илузијама, сама Црква је била мета, и ми смо у било ком тренутку могли бити бомбардовани и сахрањени испод рушевина цркве. И служећи као ђакон, знао сам јектенију која се ближила крају Вечерње службе.
Помени, Господе,
твоје слуге,
наше родитељи, учитеље,
браћу, пријатеље,
пратиоце, ходочаснике,
путнике, мртве,
раднике, исповеднике,
покајнике, заробљенике, болесне,
патнике, вође,
злочинце, доброчинитеље,
непријатеље, оне који нас мрзе,
и ко нам је заповедио [да се молимо за њих] с вером.
Молили смо се за наше људе у азербејџанском заробљеништву, али такође и за Азере, Турке, сиријске плаћенике – наше злочинце, непријатеље, оне који нас мрзе и који би нас мучили, оне који би нас могли убити сваког тренутка. Можете ли да замислите ово?
Ово је наша вера. То је оно што ми чинимо као хришћани.
Ово није био неки узвишени теолошки циљ следити Исусове заповести да волимо своје непријатеље и молимо се за оне који нас прогоне. То нису биле теоријске речи, већ стварне молитве у време прогона. Али шта бисмо друго учинили – предали се мржњи? Сам Исус се на крсту молио за опроштај онима који су га презирали, грдили и убијали. Чврсто верујем да ове молитве нису само за оне који су објекти молитве, већ и за нас као субјекте који се моле. Молећи се за своје непријатеље, одупиремо се искушењу да мржњом узвратимо мржњу и настављамо да подстичемо једни друге да живимо с љубављу.
После рата, на крају интервјуа за подкаст, свештеник Вазкен Мовсесиан ме питао која ће бити моја молитва. Морао сам да се приклоним Исусовим речима…
Молим се за то
Да владају Божји мир и љубав,
воља Његова нека буде и на земљи као на небу,
Он нам пружа све што је потребно за наставак живота,
и физички и духовно,
опрашта нам као што и ми опраштамо другима,
држи нас снажним у вери,
и да нас избави од зла.
Ђакон. Езрас Теллалиан је дипломирани теолог Православног богословског факултета Светог Владимира и Јерменског богословског факултета Свете Нерсесе (2009) и тренутно завршава докторат у когнитивној, социјалној и развојној психологији у Новој школи (The New School). Његове фотографије су доступне на rezras.com.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
