Архимадрит Кирил Ховорун (Cyril Hovorun)
Америчко друштво је поларизовано до те мере да је то тешко разумети. Као да смо ушли у хладни грађански рат. Постоји још једно име за овај рат: културни рат, што је дословни превод немачког Културкампфа (Kulturkampf). Културни ратови нису прави ратови и не тичу се културе. То су идеолошки сукоби.
Идеологије су секуларне конструкције. Оне су настале из европског просветитељства као замене за оно што су његови изумитељи сматрали заблудом религиозне перцепције света. Иронично, ове идеологије нису погодиле само секуларизована друштва већ и хришћанске цркве са којима би требало да буду некомпатибилне. Хијерарси, свештеници и теолози се пречесто упуштају у ове културне ратове, убацајући се у идеолошку битку.
Културни ратови су се усвојили у многим православним црквама. На пример, Руска православна црква је тешко погођена њима. У овој Цркви постоји тенденција да концептуализира (ново) православље у смислу идеолошког конзервативизма – једног од полова културних ратова. Супротни пол – либерализам – у овој Цркви се види као облик јереси. Суштинска иронија културних ратова у Руској цркви је да исти људи који усвајају језик америчке политичке културе јавно осуђују све америчко.
Културни ратови су ендеми америчког хришћанства. Евангеличке цркве су предводници. Утицај културних ратова на америчко католичанство учинио га је најполаризованијим делом глобалне католичке цркве. Нажалост, православне цркве и њихове институције у Сједињеним Државама такође су погођене овим идеолошким сукобима.
Покушај да се православна заједница гурне било у либералне или конзервативне идеолошке ровове подсећа ме на конфесионалне ратове у Европи током шеснаестог и седамнаестог века. Иако су та такмичења имала мало директног значаја за Православну цркву, многи православни у то време су веровали да би се Црква требало идентификовати са узроком Реформације или Контрареформацијом. То је довело до тога што је свештеник Георгије Флоровски назвао „псеудоморфозама“ православне теологије и етоса. Све већи ангажман православних партизана у тренутним америчким културним ратовима има сличан ефекат.
Историјски би било нетачно рећи да су идеолошки сукоби својствени само модерном добу. Могло би се тврдити да су у предмодерно доба постојале протоидеологије. По мом мишљењу, православна црква је доживела неку врсту ратова прото-култура у периодима антике и средњег века. Заправо, ако пажљиво погледамо неке класичне теолошке контроверзе, можемо уочити шта бисмо могли идентификовати као протоидеолошке подлоге. На пример, озлоглашена оригенистичка контроверза у шестом веку имала је мало везе са самим Оригеном. То је пре била теолошка екстраполација сукоба између отворенијег и затворенијег менталитета. Ова два менталитета подупиру и наше ратове модерне културе.
Још јаснији пример древних ратова пракултуре, по мом суду, био је сукоб два ранохришћанска става према паганској грчко-римској култури. У почетку су ти ставови били поларизовани. С једне стране, било је теолога попут Тацијана и Тертулијана, који су одбацивали околни свет као зао и по природи непријатељски расположен према хришћанству. Подстакли су своје савременике да Цркву сматрају опседнутим замком, што није различито положају једног од полова у тренутном културном рату унутар америчког православља.
Треба напоменути да је римско непријатељство према хришћанству у то време било много оштрије од изазова модерног секуларизма. Хришћани су буквално убијани због своје вере. Они који кажу да су, за разлику од модерног секуларизма, римски прогони угрожавали тело, а не душу Цркве, треба да се сете да је већина хришћана, заједно са својим епископима, одбила Христа када им претила могућност мучеништва. Одбијање давања тела очигледно је угрозило душу.
Ипак, с друге стране, било је више „либералних“ хришћанских умова, модерно речено, који су свим срцем прихватили грчко-римску културу. Неке сјајне теолошке синтезе су на крају настале из овог загрљаја. Међутим, понекад су хришћански „либерали“, као на пример Јован Филопон или Јован Италус, позајмили паганске идеје, а да их нису правилно верификовали према критеријумима хришћанског откривења. Због тога их је Црква осудила.
Баш као и данас, постојао је и трећи пут у древној Цркви, који је избегавао два пола. Овај трећи начин дестилирао је паганску културу остављајући по страни неспојиво са хришћанством и присвајајући оно што је корисно. Хришћанска рецепција Порфирија из Тира може илустровати овај мудар приступ. Порфирије је био неоплатонски филозоф који је аутор утицајних коментара о Аристотелу. Истовремено је био и немилосрдни антихришћански полемичар. Вероватно је био најнехришћанскији филозоф касне антике. Ипак, постао је један од најутицајнијих филозофа хришћанске теологије. Његови коментари о Аристотеловим Kатегоријама чинили су основу теолошког језика који је помогао Цркви да изрази тринитарне доктрине и доктрине оваплоћења. У ствари, кападокијски оци су развили кључне појмове ипостаси и оусије читајући Порфиријеву разлику између посебности и заједништва.
Случај хришћанског присвајања Порфирија указује на то да је могуће избећи ону врсту поларизације која паралише већи део савременог америчког друштва. Постоји трећи начин да будете „либерални“ и „конзервативни“. То је начин мудрости и разлучивања који су кападокијски оци показали када су изградили мост између хришћанског Откривења и антихришћанске паганске културе свог света.
Свакако, вредност има у неким тачкама конзервативне критике против модерног либерализма, баш као што има вредност у неким тачкама либералне критике модерног конзервативизма. Ове тачке могу бити легитимне из хришћанске перспективе. Оно што није дозвољено јесте идентификовање или дефинисање православља са било којом од ових критика.
Архимандрит Кирил Ховорун је професор еклисиологије, међународних односа и екуменизма на Богословској академији Свети Игњатије.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
