ВЕЛИКА БОЖИЋНА КОНЈУНКЦИЈА

Џон Фотопулос (John Fotopoulos)

Овог децембра је било пуно узбуђења у вези са астрономским феноменом познатим као велика конјункција. Ова велика конјункција, позната и као планетарна конјункција, је поравнање Јупитера и Сатурна са Земљом које је видљиво на нашем ноћном небу. Велика конјункција Јупитера и Сатурна последњи пут се појавила на ноћном небу пре скоро осам стотина година. Међутим, ове године, неколико дана почев од 21. децембра (што је такође зимски солстициј), ове две планете су се толико поравнале да би могле да се појаве као једна тачка јаког светла на ноћном небу. Будући да се овогодишња велика конјункција догађа тако близу датума Божића, неки су је називали „Божићна звезда“.

Свако ко је упознат са приповедањима о Христовом рођењу свестан је да је звезда наводила мудраце до новорођеног Исуса – то су детаљи који се налазе само у Матејевом јеванђељу (Матеј 2, 1-12, наспрам Луке 2, 1-21). Да ли је ова звезда која се појавила на Исусовом рођењу била велика конјункција, или је то била нека друга астрономска појава попут супернове или комете? Пажљив поглед на Матејево приповедање о рођењу указује на то да се звезда коју виде мудраци не може лако ускладити са било којом природном, астрономском појавом. Пре свега, посматрајући излазак ове звезде на небо, мудрац је схватио да мора да пронађе „новорођеног јеврејског краља“ (2, 2) у Јерусалиму, где путују из својих далеких „источних земаља“ (2, 1). Штавише, иста та звезда их касније тачно води од Јерусалима до Витлејема, када се звезда коначно зауставља изнад куће Марије и Јосифа где се може наћи новорођени Исус (2, 9-11).

Због необичности ове звезде, Јован Златоусти и следбеници који су га пратили претпостављају да је ово заиста био анђео који се појавио као звезда (Hom. Matt. 6). Ипак, пагани и Јевреји првог века наше ере заиста су веровали да астрономски догађаји и други небески знаци који пркосе природним конвенцијама могу значити рођење великог краља или представљају смрт неке значајне особе, као и друге догађаје космичког значаја. У знак предстојећег разарања Јерусалима од стране Римљана 70. године нове ере, јеврејски историчар Јосиф примећује да је постојала „звезда налик мачу која се појавила над градом и комета која је трајала читаву годину“ (J.W. 6.289-290 ). Јосиф наводи да Бог „на много начина унапред показује нашем људском роду дела спасења“, додајући притом да је многе Јевреје у то време заваравало „двосмислено пророчиште пронађено у светим списима“ да ће „владати неко из њихове земље насељеним светом“ (J.W. 6.310-313). Јосиф се позива на Валаамово пророчиште из Књиге Бројева 24,17 за које су многи Јевреји веровали да предвиђа долазак јеврејског Месије. Валаам је био незнабожачки пророк кога је позвао моавски краља Балак да изврши проклетство Израелцима док су се утаборили близу Јерихона пре уласка у Обећану земљу. Међутим, Валаам то није могао учинити јер га је Бог надахнуо да благосиља и изговара пророчанства о израелском народу. Валаам у свом пророчанству каже ове важне речи: „Из Јакова ће се уздићи звезда, а из Израела ће устати човек“ (LXX, ἀνατελεῖ ἄστρον ἐξ Ιακωβ, καὶ ἀναστήσεται ἄνθρωπος ἐξ Ισραηλ, Num 24,17). Валаамове речи су Јевреји из Јосифовог доба и раније схватили као пророчанство о израелском Месији (попут Кумранских есена у Свицима Мртвог мора). Стога не би требало да чуди да Валаамово пророчиште и његово позивање на месијанску звезду функционишу као позадина Матејевог представљања магова, као и да доприносе астрономском, заиста космичком значају Исусовог рођења као Божијег Месије.

У Матејевом јеванђељу мудраци се на грчком називају μαγοι (magoi). У антици је маг општи термин који се може односити на астрологе, пророке, прорицатеље, тумаче снова и мађионичаре који су користили разне методе прорицања да би предвидели будућност. За самог Валаама Филон Александријски позитивно говори као μαγος (magos) (Mos.1, 276), док Јевсевије Кесаријски маговима у Матејевом јеванђељу назива „Валаамовим наследницима“ (Dem. ev.9.1). Специјализовано знање таквих пророка и астролога допринело је томе да се магови Матејевог јеванђеља називају „мудрацима“, преводом који по мом мишљењу погрешно представља приказ магова у Исусовој приповести о рођењу. Штавише, референце у популарним божићним песмама о „три краља“ додатно прикривају улогу магова у Матејевом јеванђељу, јер нису представљени као краљеви, а читаоцу се никада не каже да их је троје на броју, али само је маг понудио три поклона: злато, тамјан и смирну. Уместо тога, ранохришћанска уметност је приказала два, три, четири и осам магова, док је сиријска традиција сугерисала да је на Исусовом рођењу било дванаест магова. Иако се израз μαγος (magos) може пејоративно користити на другим местима у грчком Новом завету у значењу „врачар“ (нпр. Дела 13, 6-11), у Матејевом приповедању о рођењу магови су приказани у искључиво позитивном светлу. Магови у Матејевој приповести о рођењу су пагански астролози (тј. незнабошци) који користе своја специјализована религијска знања да би пришли Исусу Месији. Међутим, њихово верско знање је ограничено: не дозвољава им да стигну све до Исуса. Да би се ово догодило, овим незнабошцима је потребна помоћ Хебрејских списа. Божије откривење у хебрејским списима тачније обавештава магове да онај који се родио у Витлејему није само јеврејски краљ, већ светски Месија (Христос, ὁ χριστὸς, Мт 2, 4). У Матејевој приповести има ироније, јер краљ Ирод Велики и поједини јеврејски верски ауторитети, који имају корист од Хебрејских списа, не путују у Витлејем да би пронашли новорођеног Месију. Уместо тога, Ирод се уроти да убије новорођеног Христа, али га неће наћи (2, 13-23), док незнабожачке магове води звезда да би пронашли Христа и поклонили му се. Штавише, Матеј је вешто искористио ову заверу о убиству Исусовом као приповест о пролептичној страсти, наговештавајући заверу одређених јеврејских верских власти на крају Исусовог живота желећи да Исус буде разапет. Такође, магови који виде космички знак звезде на Исусовом рођењу наговештавају одређене незнабошце који ће доћи да се поклоне Исусу након његове смрти, што је испунила група римских војника незнабожаца који на распећу виде космички знак земљотреса и признају да Исус је заиста био Син Божији (27,54). Те теме драматично закључују на крају Матејевог јеванђеља када се Исус појављује једанаесторици ученика након свог васкрсења, заповедајући им да „научите све народе“ (тј. Јевреје и незнабошце), истовремено обећавајући да ће бити са својим следбеницима до краја доба (28, 16-20).

Иако ове године постоји велика планетарна конјункција, Велику Конјункцију коју треба истински прославити јесте окупљање божанског и људског, када су се небо и земља савршено ускладили у рођењу Исуса Христа. Заиста, Исус је у Матејевој приповести о рођењу узвишен као Емануел, „Бог с нама“ (1, 23). Отеловљењем је Бог постао човек да би преузео пунину нашег људског стања, и наше радости и наше туге – чак и саму смрт – како би нас Христос Исус спасио и преобразио. Или, као што је свети Атанасије славно написао, „Реч Божија постала је човек, да бисмо могли постати Бог“ (De incarn. 54.3). Матејево јеванђеље наглашава да читав космос учествује у Великој конјункцији Христовог рођења. Заправо, Матејево јеванђеље започиње родословом (Матеј 1, 1-25), чије су прве речи: „Родослов Исуса Христа“.На грчком, међутим, „родослов“ је βίβλος γενέσεως (biblos geneseōs), речи које се такође користе за наслов књиге Постања у грчком Старом завету. Да би прича о Исусовом рођењу била испричана, то је као да Матеј може почети само упоређивањем Исусовог рођења са причом о самом стварању. Исусово рођење је у суштини нова генеза читавог космоса. Штавише, Матеј структурира Исусов родослов по обрасцу 14x14x14, преносећи тако да је Исус пажљиво планирао и извео Исусово рођење током историје, упркос преокретима људских грехова, трагедија и разочарања.

Иако је 2020. била тешка година коју су обележили болест, усамљеност, глад, сиромаштво, патња и смрт, ипак смо позвани да се сетимо да „народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“ (Мат. 4, 16). Прослава Божића је време за разматрање космичког значаја Христовог рођења. Заиста, звезде, планете, анђели и цело створење доведени су у савршено поравнање за Велику конјункцију Бога и човечанства при Христовом рођењу. То нам даје разлог за наду.


Џон Фотопулос је ванредни професор Новог завета и раног хришћанства на Одељењу за религиозне студије на колеџу Свете Марије, Нотр Дам, Индијана.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.