ВИРТУАЛНЕ И ДУХОВНЕ МРЕЖЕ СВЕТЕ СОФИЈЕ

Роберт Нелсон (Robert Nelson)

Као и сви византијски историчари уметности, забринут сам због претварања цркве Свете Софије у џамију ове године. Будући да нисам могао да путујем због пандемије, о тренутном стању Цркве знам само по сликама на интернету и од пријатеља у Истанбулу, посебно Давида Хендрикса, који је доставио горњу слику. Велики мозаици цркве су покривени како не би вређали муслимане у време молитве. Два су у кохи у апсиди позади, Богородица је раније виђена у центру, а прелепи анђео који одузима дах с десне стране.

Велики византијски под наоса прекривен је ћилимима, прикривајући тако оно што грчки извори називају „рекама“, тамнозелени мермерни под ширине наоса. Раније су указивале на литургијске поворке баш као што трагови креде на сцени упућују балетски кор где да стоји. Видевши те мермерне траке у музеју Свете Софије, замислио сам велике поворке патријарха, епископа, свештеника, ђакона и чланова хора који су некада пролазили преко наоса пре него што би сви изашли да би наставили литију негде другде у Цариграду. О рекама и њиховој употреби у литургији сазнао сам од научника из архитектуре и литургике. Други су учинили више да замисле цркву током средњег века. Овде желим да наведем рад Бисере Пенчеве. Са колегама је научно реконструисала дуге одјеке простора. Користећи акустичне карактеристике зграде коју су открили, Капела Романа (Cappella Romana) је забележила појање Празника Светог Крста, чинећи да звучи као да је тамо у Цариграду. Док ово куцам, преслушавам тај снимак и транспортован сам натраг у Цариград.

Пишем из Њу Хевена, дан уочи Божића у наше необично време виртуелних верских служби. Нисам био у својој цркви, Christ Church (Episcopal) у Њу Хевену од марта, али присуствујем њеним онлајн службама као што ћу и вечерас. Навикли су ме да замишљам себе тамо за време богослужења. За чланак који пишем, читам Иконе и литургију, Исток и Запад (приредио Николас Денисенко) са есејима о материјалним предметима у ритуалној употреби. Кључни текстови су прогласи Другог никејског сабора (787), последњег васељенског сабора који је подржала читава хришћанска црква. Парафразирајући Сабор, верски уметници су одговорни за прављење слика на било којем медију који се сматра корисним, али Црква управља садржајем или значењем тих слика. Научници су овај појам схватили даље, додајући да сваки предмет у наменској употреби довршава и верник/посматрач. Икона без оданости је осликани комад дрвета. Икона укључује повезаност верника, икона и приказану свету особу.

Какве то везе има са Светом Софијом? Свету Софију је изградио цар Јустинијан у пет година (532-537), Црква, њене литургије и верници убрзо су обавијени духовним мрежама које су правиле и преправљале цркву и вернике. У десетом веку знамо да је Црква словенски народ буквално учинила православним, када је делегација кнеза Владимира, паганског владара Кијева, дошла у Цариград. Цар их је одвео на ноћну литургију у Великој цркви. Руси су видели његове неизмерне сводове и просторе прекривене небројеним квадратним метрима златних мозаика који су сви блистали и изгледали живо од треперавих светала безбројних свећа и лампи. Угледали су и осетили облаке тамјана, зачули скандирање како одјекује високим просторима и били су преплављени. Враћајући се кући, известили су да у Светој Софији нису знали да ли су „били на небу или на Земљи …. Знамо само да Бог борави тамо међу људима и да је њихова служба поштенија од церемонија других народа“. Владимир је накнадно одлучио да се крсти и наредио је својој породици и свима осталима да учине исто и постану православци.

Једном ми је један православни свештеник рекао да је када иде у Свету Софију надахнут је да се моли. То ме враћа на онај интерпретативни троугао који сам поменуо, верник, помоћ у молитви, била то црква или икона, и божанство, Христос, Марија или свеци, којима се неко моли. Света Софија вековима није била црква; у том погледу се ништа није променило 2020. године. Претварање у џамију, уколико не уништи здање, мало мења из хришћанске перспективе. Још увек га можемо умотати у мреже молитве и веровања, вештина усавршених током пандемије. Стога, иако не могу да идем у Истанбул и у своју омиљену цркву на свету, могу бити тамо у свом уму и на располагању су добре слике које подстичу машту. Поред књига које бисте могли имати, посебно препоручујем изврсну веб страницу коју је Давид Хендрикс створио, Византијско наслеђе, где ћете видети Богородицу и анђела које сам поменуо. Док следите виртуелне литургије у својој цркви или негде другде, можете покушати да их пренесете у Велику цркву и тако придружите оним мрежама вере које су некада трансформисале зграду и још увек је чине.


Роберт Нелсон је професор историје уметности (Robert Lehmann Professor) на Универзитету Јејл.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.