ПРОТЕСТИ ПОДРШКЕ НАВАЉНОМ И АПОЛИТИЧКА ТЕОЛОГИЈА ПРАВОСЛАВЉА
МРМЉАЊЕ СВЕТОГ

Андреј Шишков (Andrey Shishkov)

Светлописао: Евгеније Фелдман (Evgeny Feldman)
Светлописао: Евгеније Фелдман (Evgeny Feldman)

Крајем јануара широм Русије одржани су можда највећи протести у последњих десет година. Протести су изазвани хапшењем опозиционог политичара Алексеја Наваљног, који се вратио у домовину након лечења у Немачкој. Још у августу 2020. руске специјалне службе покушале су да га отрују и Наваљни је провео неколико недеља у коми. Два дана након повратка у Русију, истражни филм о наводној приватној резиденцији Владимира Путина („Путинова палата“) објављен је на YouTube каналу Наваљнија, и до данас има више од 100 милиона прегледа. Ови догађаји постали су полазна тачка протеста. Током скупова полиција је извела рекордан број хапшења, што је изазвало нови талас беса.

У оваквим временима, болна спознаја да православни хришћани, посебно постсовјетски православни хришћани немају теолошки језик да би говорили о политичким догађајима постаје посебно драстична. Ово важи и за оне који су огорчени поступцима власти и за оне који их подржавају. Православни политички говор данас је дискретан и представља понављање истих старих општих места: „Нема власти осим од Бога“; „Не мир, већ мач“; „Цезару – Цезарово“; „Црква је изван политике.“ Али око ових општих места не формира се наратив, нема значења или тумачења, не формирају се конкретна правила или смернице. Бачени су у јавни простор и одмах устукну назад.

Сиромаштво православног политичког говора настаје услед недовољно развијене политичке теологије и недостатка вештине теолошког расуђивања о политичким темама. Отуда и збуњеност суочена са политичким питањима. И ову збуњеност прати иритација због немогућности Православља да проговори, да изрази мишљење на језику који одговара ситуацији и верском погледу човека. Сиромашан теолошки језик, на којем православни јерарси, теолози и обични верници говоре о политици, углавном је намењен служењу тренутној влади или изражавању радикалне политичке равнодушности. У оба случаја ово није говор, већ „мрмљање” око речи „симфонија” или „политичка неутралност”. Особа која говори (тачније мрмља) на овај начин је попут Ходора из Игре престола, који понавља таутолошке формуле: „Црква је изван политике, јер је аполитична“; „Симфонијски однос цркве и државе претпоставља симфонију.“ У Игри престола, само мало пре смрти лика, испоставило се да је његово мрмљање имало неко значење: „Држи врата!“ Сусрет са неразумевањем доводи до тога да говорник осети своју инфериорност и истовремено искључивост, несветост.

Православни хришћани су често поносни на свој неконформизам – што их не воде силе овог света. Али овај неконформизам и оностраност често се парадоксално комбинују са лојалности властима и шокантном дозом теорија завере. Ово је нарочито тачно у Русији, где се у ствари исувише често наводно оностранство православља испоставља као просто лицемерје. На пример, шеф Одељења за спољне црквене односе Руске православне цркве митрополит Иларион Алфејев изјавио је у свом телевизијском програму да је учешће деце и омладине у протестном покрету неприхватљиво јер млади треба да остану ван политике. Ипак, никада није изразио примедбе на учешће деце и младих у про-државним активностима. Егзарх Белорусије, митрополит Венијамин Тупеко, поновио је много пута током последњих шест месеци да црква треба да буде ван политике. Ипак, усред протеста, додељивао је црквене ордене званичницима оданим Александру Лукашенку. Даривање црквених редова има дугу традицију у православљу и изражава сакрализацију политичке моћи, чак и ако та моћ делује јеретички или неморално. Православни верници су навикли да лице владара виде у светлости ореола, било да је то цар јеретика Јозеф Стаљин или краљ Ирод који шаље војнике да убијају бебе у Витлејему. Поука: као православац не може се говорити о политичкој моћи; пред њом се може само побожно мрмљати. Сваки критичар власти постаје отпадник, јеретик, агент ђаволских сила.

Разлог одсуства православне политичке теологије у руском и глобалном контексту лежи у општијој кризи православне теологије. Још почетком 20. века, после прве руске револуције 1905. године, која је довела до појаве првог руског парламента, а посебно после револуције 1917. године, руски верски мислиоци били су веома активно укључени у тумачење и обликовање новог политичког реда. Такве фигуре као Николај Берђајев, о. Сергеј Булгаков, Семион Франк; пројекат „Нови град“ Џорџа Федотова, Фјодора Степуна и Иље Фондаминског; мајке Марија Скобцове и многи други понудили су оригиналне примере православне политичке теологије. У одређеном смислу, они се могу назвати политичким теолошким иконокластима јер нису уништавали иконе светих власти, већ идоле у стварности. Али овај кратки блиц православне политичке теологије у свету брзо је угашен. Неопатристички програм који је преовладао у православној теологији одвео их је на маргину. Сви ови мислиоци потпали су под сумњу да нису православци. Довољно је подсетити се на причу о насиљу над Федотовим на Теолошком институту Светог Сергија у Паризу. За православни теолошки мејнстреам, ови теолози су били превише либерални, превише политички, а самим тим и јеретици. Од заборава су се спасили само стављањем под етикету „религиозне филозофије“.

Водећи теолози нове ере о. Георигије Флоровски и о. Александар Шмеман, о политици су већ мрмљали. Неопатристика се са сакрализацијом прошлости и мржњом према модерној филозофији прилично брзо окренула од „напред ка оцима“ ка „назад ка оцима“ и створила је разне историозофске дискурсе попут политичког исихазма, византизма и „Москве – треће Рим “(у савременој верзији). У мојој земљи, након завршетка комунизма, апологетици православне Русије извадили су старе иконе-идоле царске моћи и намерно их потамнели како би изгледале старије и светије. Тако је, на пример, публика посматрала и примила „Византијску поуку“ од Метрополита Тихона Шевкунова.

Неопатристика је вратила не само свете оце, већ и оце подвижнике, чинећи их популарним и стога нормативним за све православне вернике. Као резултат, дословни, традиционални аскетизам заменио је етику. Проблем је у томе што у аскетској борби са страстима нема моралних проблема. Не постоји категорија моралног избора. У идеалном случају, подвижник уопште не би требало да размишља о световним дилемама. Треба пресећи мисли, и добре и лоше. Православни аскетизам учи да, чак и ако вам се сам Бог укаже, не треба веровати овој визији јер се може испоставити да је ђаво у блиставом руху. Овакав став изазива параноју и подстиче завереничко размишљање. Није тајна да су главна жаришта теорија завере у православљу манастири, посебно они у којима постоје строга правила и где се негује овај дословни, традиционални аскетизам. Коначно, подвижник мора дати своју вољу духовном водичу. А у оним земљама у којима држава тврди да је духовни ментор, непрестано се мешајући у религију (као у Русији или Белорусији), православци ризикују да упадну у замку. Не могу да доводе у питање поступке свог ментора. У комбинацији са добровољном сакрализацијом моћи, ово има запањујући ефекат.

Дубоко сам уверен да су основни принципи неопатристичке синтезе као методе у православној теологији допринели развоју теорија завере и пропадању етике у савременом православљу. Наравно, када ово кажем, мислим на главну неопатристичку теологију која цвета у богословским школама и коју уче будући свештеници. Постоје изванредни примери теолога који раде у овој парадигми и који не могу бити оптужени ни за шта горе описано: Метрополити Калистос Вер и Џон Зизјулас, о. Џон Бер, Андреј Лут, Кирил Ховорун и други. Али просечни неопатристички теолог, по правилу, баца сумњу на њихово православље.

Слика коју сам изнео делује прилично тужно. Али наде још има. С једне стране, појављује се нова генерација православних теолога, којима је политичка теологија начин да пронађу језик за разговор са друштвом. С друге стране, баш као и почетком 20. века, када су социјални и политички преокрети подстакли православне теологе да схвате политичко, такође на постсовјетском простору, политичка теологија почиње да одговара на актуелна дешавања. Преокрет је започео украјинском „Теологијом Мајдана“ током „Револуције достојанства“ 2014. године. У Русији се 2019. године појавило резонантно отворено писмо православних духовника у знак подршке оптуженима у московском протестном случају. У Белорусији се 2020. појавила јавна теологија као одговор на намештање избора, државно насиље и црквено ропство (Апел православних хришћана у Белорусији). Сада у Русији постоје покушаји да се политички и теолошки схвати прича о повратку Алексеја Наваљног, његовом хапшењу и масовним протестима (Фјодор Људоговски, Александар Морозов).

Православна политичка теологија рађа се као одговор на политичко насиље, неправду и неспособност црквених власти да дају моралну оцену онога што се догађа. Оно чему сада сведочимо су до сада епизодне, једва повезане иницијативе. Подсећају на један од покушаја особе која је изгубила способност говора и мора поново да научи да говори. Глас је и даље слаб, а речи су често збркане. Пред нама је још дуг период рехабилитације.


Андреј Шишков је суоснивач и извршни директор Центра за напредне теолошке студије у Москви у Русији и коаутор Телеграм канала „Православље и зомбији“.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.