В. К. МекКарти (V.K. McCarty)
Иако се наша недавна прослава рођења Христа наставља и сада се меша са наговештајима Великог поста који долази, није тајна да се дубоки и сложени изазови суочавају са нама свакодневно у ово време пандемије. Као пастири и учитељи и службеници на првом фронту хришћанске службе, често препознајемо проблеме које наше друштво меша са болно убедљивим увидима. Ипак, усред целог овог хаоса и патње, Црква нас је заштитила у духовној сигурности, уз сигурност Божије љубави и присуства међу нама.
Док се крећемо кроз аспекте нашег пандемијског искуства, онда нас напори да се међусобно разумемо и помажемо у излечењу, надахњују да пружимо захвалну молитву и молитву покајања за милост Божију. Није ли сигурност у присуство Бога у ово време пандемије оно што је за нас створило неку врсту „Сигурносног ковчега“ у коме заједно пребивамо док не прође вирусна невоља, свака породица која је под заштитом карантина и, у нежној милости нашег Бога присутног међу нама, не настојимо ли, попут оних парова одвојених у Древним данима, да живимо заједно у пажљивом миру и хармонији током овог критичног времена?
Будући да је велика доброта Бога који воли човечанство – човекољубље Божије – сама лепота душе у којој живи свако од нас, природно је да сви тежимо да постанемо блистави одраз Христове светлости онима којима ми служимо. Као што Григорије Ниски мудро учи, видите како нас убедљиво привлачи „удица“ коју је Бог уградио у све нас помоћу Оваплоћења? Стога је наша грешна природа стратешки заробљена да тежи ка доброчинству и помирењу (Or cat, NPNF 5.494). „Нека сви имају храбрости!“ он објављује у другом учењу, подстичући слушаоца и илуструјући како укус Божије лепоте може извући душу из чак и укорењених навика (De virg. GNO VII.I.288.10).
Међу изненађујућим даровима љубави и лепоте у ово време пандемије било је уздизања и неочекиваних искустава побољшане личне повезаности у нашим односима са парохијанима током ових дана закључавања. Онлајн модалитети на које смо били приморани да примењујемо, прилагођавајући се безбедносним ограничењима, нехотице су успели да нас приближе једни другима, јер имамо више могућности за уобичајени разговор. Дакле, чак и док се у цркви окупљамо „да погледамо Лепоту Господњу и тражимо Га у његовом храму“ (Пс.27: 4), ова необична нова времена са услугама на мрежи заправо су помогла многим од нас да окренемо лице лицу и боље упознамо и волимо нашег ближњег – сигурно дар благодати.
Иако нам недостаје лично учешће у Светим Тајнама, где су сва чула синестетички ангажована – као што су кушање Евхаристије и цензура светих ствари и звоњење и љубљење икона – ипак је слушање личних прича колега парохијана прилично потакнуло моју молитву. Нека тако буде и за вас. Подсећам се на ауторку Фредерику Метјус-Грин, која се дрзнула да говори о Литургији као о „сладострасној лепоти“ – проналазећи у ходу православни пут „неодољив и сласно застрашујући риптид Божје љубави; усхићену радост плача над мојим гресима – та изузетна ’радосна туга (charmylopi)’ о којој говори Јован Лествичник – и слатка, јака жеља да доведе друге да виде лепо Исусово лице “(At the Corner of East and Now, 1999, 155).
Ипак је православље оно што нас опрема нашим заједничким језиком Љубави и Лепоте, чак и кад се ово двоје помеша у Божјим очима. Каже се да је света Макрина научила свог брата Грегорија да ће: „Божански живот (he Theia zoe) увек активирати љубав“ (An et res 6.31). и заиста, плод наше смерне молитве „јесте божанска љубав, која је једноставно благодат“, каже Лоски, „благодат присвојена у дубини нашег бића“ (Mystical Theology, 212). Даље, љубав се може видети преломљеном кроз Лепоту као њен коначни крај, њено испуњење, јер: „телеологија љубави у свом еротском модусу пролази кроз културе, уздижући се високо у Платоновом величанственом Симпозијуму и проналазећи свој врхунац у касно-византијским дискурсима Светог Симеона Новог Богослова “(Trostyanskiy, 2016, xiii).
Заправо, није ли сама суштина наше духовности она коју тежимо да видимо и она која је одувек преображена од лепоте Божије? Како је љубав и централно искуство, као и сам циљ наше вере, са захвалношћу удишемо ваздух православља тамо где љубав никада није погрдна. „Бог је тај који сеје ову љубав“, како нам каже Јован Златоусти (Encomium to Maximus 3, PG 51.230). А у Акатисту захвалности чујемо: „Сва истинска лепота има моћ да привуче душу к Теби и да је понесе у заносу: Алилуја!“ (Кондак 7)
Свакако је ово време пандемије било изванредно у свом прелепом приказу Божијег Стварања. Не заборавимо да похвалимо природну лепоту која нам је ових месеци у карантину толико значила. Зар сафирно небо није било сјајно? – дан за даном тако запањујућег, ретко виђеног плавог. На исти начин на који „душа увек носи утисак онога што она огледа“, као што је приметио Давид Бентли Харт, чак и „један поглед на божанску љупкост оставља екстазу коју је немогуће изразити у дубинама ума, попут чежње за океанске дубине или за сунце, инспирисани дуготрајним укусом – пуким капљицама и одсјајима – њихове лепоте“ (Hart, 2003, 120).
Зар нисмо уживали у фасцинантним „капљицама и одсјајима“ Лепоте која се огледала током овог пандемијског времена? Какав би свет био када бисмо наставили свесно да смањујемо емисије угљеника, не само суочавајући се са ограничењима путовања пандемије, већ као акцију вере и захвалности?
Да ли би овај прекид у нашем навикнутом смогу могао да постане део нове здраве промене парадигме? Требало би радити и обновити снагу; али, то би могло значити већи дугорочни квалитет ваздуха – и могли бисмо да задржимо прелепо небо Божије креације како би га могли видети наши унуци.
У овој сезони полако продужавајућих дана, како се пред нама одвија неистраживи дар Оваплоћења:
Блажен свако од вас који у понизности види Божији дар Лепоте.
Блажен свако од вас који данас узвраћа Божију љубав чином помирења.
Блажен свако од вас који узима сурове поуке овог пандемијског времена и благодаћу Божијом их претвара у говор доброте онима који вас окружују у данима који долазе.
Нека вас у овом пандемијском времену негује лепота Божије креације која се пред вама одвија у златном светлу ваше вере.
Нека вас у ово време пандемије утеши велика Човекољубивост која је мелем љубазне доброте и богољубиви контакт са породицом, пријатељима и колегама и свима онима који су вам драги срцу.
И нека вас у ово време пандемије ојача присуство Божијег пребивања у вашем срцу, Духа Господа нашега Исуса Христа, налажући вам да будете део највишег добра.
Референце и препоруке:
John Chrysostom, “Encomium to Maximus,” PG 51.
Gregory of Nyssa, De Anima et Resurrectione, GNO III/3. Gregory of Nyssa, Oration Catechetica Magna, GNO III/4.
David Bentley Hart, “The Mirror of the Infinite: Gregory of Nyssa on the Vestigia Trinitatis,” in Sarah Coakley, ed. Re-Thinking Gregory of Nyssa (Malden, MA: Blackwell Publishing Ltd., 2003), pp. 111-131.
Vladimir Lossky, The Mystical Theology of the Eastern Church (Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 1976).
Frederica Mathewes-Green, At the Corner of East and Now (New York : Jeremy P. Tarcher/Putnam, 1999).
Sergey Trostyanskiy, Love, Marriage, and Family in Eastern Orthodox Perspective, Preface (Piscataway, NJ: Gorgias Press, 2016).
В.К. МекКарти је англикански теолог који предаје на Општем теолошком факултету и пише за Институт за студије источног хришћанства. Њена књига „Из њихових усана: гласови ранохришћанских жена“ ускоро излази из штампе Георгиас Преса .
Овај чланак је уређен из завршне речи за Институт за студије источног хришћанства (ИСЕЦ) 2020: „Зло и духовна борба у доба пандемије“.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
