НОВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ И ТЕРЕТ СТАРИХ ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ПРОБЛЕМА

Андреја Богдановски (Andreja Bogdanovski)

Од свих православних цркава, српску цркву је најтеже погодила пандемија Ковида, која је резултирала смрћу њеног патријарха Иринеја, као и највишег владике у суседној Црној Гори, митрополита Амфилохија. Иако ће српски и балкански медији бити фокусирани на профил новог Патријарха и шта ће његов избор 18. фебруара значити за симфонијске амбиције цркве и државе, очигледно је да ће нови српски патријарх наследити нагомилане проблеме у вези спорне канонске јурисдикције у северној Македонији и, у мањој мери, у Црној Гори.

Избор новог српског патријарха пажљиво се прати у Скопљу и Подгорици. Власти обе престонице су последњих година уложиле значајна средства и примениле бројне тактике (са варијацијама у резултатима) како би унапредиле своје захтеве за про-аутокефалију. Па, какав је улог за новог српског патријарха?

Нужнија два питања биће односи са непризнатом Македонском православном црквом (МПЦ), која се отцепила од Српске цркве 1967. године и од тада је у сукобу. Чини се да се питање аутокефалности МПЦ приближило могућем решењу због спремности Васељенског патријарха (ВП) Вартоломеја, још 2018. године, да размотри апел северне Македоније за аутокефалност. Ово се већ доживљава као мала победа за МПЦ и политичку елиту у Скопљу, с обзиром на дуго оклевање ВП да се упушта у значајне дискусије са представницима државе и цркве Северне Македоније по том питању, подстичући их да уместо тога разговарају са српском црквом. Непосредно пре пандемије која се догодила јануара 2020. године, Васељенски патријарх је понудио своју улогу посредовања измећу две стране и позвао их у Фанар, чији је позив српска црква наводно одбила.

Премијер северне Македоније, Зоран Заев, првобитно се обратио Васељенском патријарху отприлике истовремено са украјинским Порошенком (април/мај 2018.) тражећи аутокефалију. Значајни напори на прекиду сукоба са Српском православном црквом (СПЦ) и поправљању односа кулминирали су 2002. године нишким споразумом, који је требало да пружи МПЦ регуларност давањем статуса аутономне цркве у саставу Српске православне цркве Црква. Због јаког политичког притиска, црква у Скопљу је на крају одустала од овог предложеног решења и остала закључана у спору са СПЦ. Српска црква је инсистирала на успостављању канонске структуре у Северној Македонији, а из ње је настала аутономна православна Охридска архиепископија (ОПА), на чијем је челу био архиепископ Јован (Вранишковски). Иако је релативно мала, ОПА остаје једина канонска структура у земљи. Релевантне власти у северној Македонији сматрају ОПА нелегалним ентитетом и одбијају да дозволе његову регистрацију због њених веза са српском црквом, упркос пресуди Европског суда за људска права из 2017. године у њену корист.

Са променом власти 2017. године и након што су социјалдемократе формирале парламентарну већину, власти у Скопљу заузеле су много проактивнији став по питању аутокефалности цркве као резултат верзије Зорана Заева о „нула проблема са суседима“, у којој је црквено питање сматрано последњим отвореним билатералним питањем са најближим суседима Северне Македоније. То је било нарочито очигледно након (краткотрајног) зближавања са Бугарском 2017. године и много побољшаних односа са владом коју је водила СИРИЗА у Грчкој, углавном због решавања спора око имена потписивањем Преспанског споразума у јуну 2018. године. Допирање до ВП-а било је и последица неуспелог плана 2017. године да се заобиђе српска црква тражећи од Бугарске православне цркве (БПЦ) да постане Мајка цркве МПЦ и једнострано призна њену аутокефалију. До данас, БПЦ није јасно изнела свој став о понуди МПЦ-а, иако сви знаци и спољни притисак на такву идеју упућују на негативан исход.

Након корака Петра Порошенка, председник Црне Горе Мило Ђукановић снажно је притиснуо идеју о аутокефалној црногорској цркви, коју је покренуо усвајањем контроверзног Закона о верским слободама у децембру 2019. године. СПЦ је ово видела као директан напад на њене операције у Црној Гори, јер је веровала да се одређени аспекти закона посебно баве њеном црквеном имовином, као и промоцијом одвојене црногорске цркве. Према законском тексту усвојеном 2019. године, сва верска имовина изграђена пре 1918. године (године када се Црна Гора ујединила са Србијом) треба да постане власништво државе ако верска организација која заузима исту не може да пружи доказ о власништву. То је разљутило српску цркву, што је допринело вишемесечним масовним протестима, који су на крају резултирали рушењем владајуће странке на парламентарним изборима у августу 2020. године. Значај ових поступака цркве и њихових последица су огромни с обзиром на то да је Демократска партија социјалиста непрекидно била на власти у Црној Гори у последње три деценије. Један од најхитнијих задатака нове просрпске владе био је да се реши контроверзног закона, а у децембру 2020. године одустали су од проблематичних чланака који се баве државном имовином.

Постављањем нове просрпске владе, наде у независну црногорску цркву засад су замрле, јер главни политички подстрекач, председник Ђукановић, нема много (међународног) подстицаја за такав подухват. За разлику од одговора његових колега из Скопља, одговор Ђукановићу из ВП-а било је отворено одбацивање идеје о црногорској аутокефалној цркви. Москва је такође чврсто подржала српску цркву по том питању. У знак солидарности са СПЦ, свештенство високог нивоа из Украјинске православне цркве – Московске патријаршије, укључујући и поглавара цркве митрополита Онуфрија, учествовало је у антивладиним протестима у Црној Гори 2019. године.

Чини се да је ватра због повећаних захтева за аутокефалијом црногорске цркве, захваљујући новој просрпској влади, пригушена. Ипак, колико год мали били, и даље постоји притисак на основном нивоу који долази од непризнате Црногорске православне цркве, која ће одржати те идеале независности на животу. Ново руководство српске цркве такође ће добити неки „мислосни период“ да одговори на понуду ВП за посредовање. Стога не треба очекивати драматичне промене у одлучним напорима СПЦ да одржи своју канонску јурисдикцију у Северној Македонији, јер је то била добро усидрена политика већ дуги низ година. Сваки слободни простор који је дала СПЦ био би усредсређен на стари рецепт: статус аутономне цркве у оквиру српске цркве. Ако нови српски патријарх одлучи да игнорише повећану пажњу ВП-а и апели МПЦ-а се повећавају, могао би да се суочи с неравним путем.


Андреја Богдановски је докторски кандидат на Универзитету у Бакингхему у Великој Британији, где проучава покрете црквене аутокефалије широм источне Европе и Балкана.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.