КАКО ОРИГЕН ОТКРИВА НАШЕ ЦРКВЕНЕ ЗАБЛУДЕ

Амброс Андреано (Ambrose Andreano)

Икона: „Ориген подучава свеце“, Ајлин МекКукин

Ако би се сви моји есеји везани за Оригена ставили у један документ, то би било око две стотине страница материјала. Такође сам радио више епизода подкаста (AFR) на тему Филокалија Оригена од Св. Василија и Григорија Богослова, која износи скоро пет сати. У подкасту Ancient Faith Today Live, 14. јула 2020. године, сат времена сам био интервјуисан од стране о. Тома Сороке о Оригеновом животу. Сигурно ће се неки питати: „Зашто би неко посветио толико времена и труда говорећи о осуђеном јеретику?“ Ово питање открива црквену филозофију међу делом Источне православне цркве. Ова филозофија побожног незнања претпоставља да бити истински православни значи бити ревносно непријатељски расположен и претерано немилосрдан у погледу било које контроверзне фигуре антике. Међутим, потребнe су двe стране да би се створила контроверза. Често другу означавамо као „контроверзну“, игноришући како су такве акције осмишљене да испуне саму оптужбу.

Ова промена моћи суптилно уклања сав терет доказивања (а тиме и кривицу) са скандализованог и приписује га ономе који прави скандал. То се догађа овако: свети Анастасије Синајски прилази свом пријатељу и ревносно изјављује: „Ориген је веровао да је Христос обичан човек! Можете ли веровати овој јереси ?!“ (cf. Hodegos, 21.1.73–4) Његов пријатељ – не знајући ништа о Оригену ни о ономе што је рекао – тада би некритички прихватио изјаве свог претпостављеног: „Јао, нешто се мора учинити с тим, Анастасије!“ Постоји један прилично значајан проблем: Ориген не само да није веровао у то, већ чак изричито тврдио супротно. На пример, у Оригеновом изгубљеном (због Јустинијана) Коментару о Титусу, он каже следеће:

Човек који погрешно разуме нашег Господа Исуса Христа […] и који уместо тога каже да је био пуки човек. Или се јеретик може сложити са онима који заиста признају да је он Бог, али не и да је претпоставио човечанство, односно душу и земаљско тело. Ови јеретици, под изговором да приписују већу славу Исусу Господу, тврде да се чинило да су сви његови поступци урађени, а не истински учињени.

(Шеков превод Извињење Памфила Оригену, стр. 56-57).

Ориген јасно каже да оне који верују да је Исус био пуки човек сматра јеретицима, што је управо супротно ономе што је свети Анастасије Синајски рекао за Оригена. Пошто је Анастасије очигледно погрешио и очигледно није добро прочитао у Оригеновим делима, сада имамо двоје људи који верују у нешто лажно. Претпоставимо да кажу још двоје људи, а сада су то четворо људи, и тако даље. Тако се лаж шири усрдношћу „не према знању“ (Рим 10, 2).

Прва особа која је покушала формално да критикује Оригена био је свети Методије Олимпски, и он није био баш у праву. Свети Памфил Кесаријски побија Методија и показује зашто није разумео дубину Оригенове мисли. На пример, једна од оптужби била је да је Ориген веровао у реинкарнацију, што је нешто за шта свако ко заправо прочита његов Коментар о Матеју, 13.1 види да оптужба није тачна. Дуга је историја канонизованих светаца који греше у вези са Оригеном, а претварање да православна црква не би требало да говори о контроверзним темама попут ове шаље врло лошу ауторитарну поруку.

За свађу су можда потребне две особе, али за скандал потребна је само једна особа. Будући да је то случај, релативно је лако да људи буду лажно осуђени, а да многи то не примете. Могло би се рећи да је Ориген међу првим личностима која је формално поништила главно царско хришћанство. Ово није само православни проблем, то је институционални проблем методологије који има импликације и на Истоку и на Западу.

Неки верују да је немогуће да савремени човек буде информисанији од својих древних колега о било којој теми, а камоли о оригенистичкој контроверзи. „Мислите да знате више од светог Јустинијана?! Ха! Ти мораш бити веома арогантан!“ Па, да, мислим да докази сугеришу да је свети Јустинијан знао врло мало о Оригеновим мислима и вероватно је своје разумевање Оригена развио из евагријанских монашких група познатих као Isochristoi и Protoktistoi (видети МекГукинови Вестминстеровски уџбеник о Оригену, 165- 166). Просечна особа у антици није имала чак ни целу Библију, а многи нису имали ни могућност да је прочитају чак и ако је имају. Имам више верзија Библије, читав патристички корпус, у више верзија на енглеском, са више секундарних извора, све на једном Гугл диску. Глупост је сугерисати да данас немамо већи приступ. Међутим, ова оптужба за ароганцију износи се сваки пут када неко покуша да сугерише да је светац нешто погрешио. Шта, да сугеришемо да је сваки светац свезнајући? Да ли је сваки светац стручњак за сваку тему? Зар нису способни да праве грешке? Овај аргумент је толико очигледно лажан да је само читање патристичког корпуса довољно за његово побијање. Људи су свесни универзализма светог Григорија Ниског, али да ли сте знали да је Ниски веровао да ће чак и ђаво бити васпостављен? (Catechetical Orations,26). Да ли сте знали како је свети Атанасије Оригена назвао црквеним оцем? (De Decretis 6.27.) Да ли сте знали да је свети Исак Сиријски рекао да је есхатолошки инфернализам богохуљење? (The Second Part, 39.2, 22.) Да ли је неко свестан да је свети Памфил веровао у преегзистенцију душа? (Scheck, стр. 112) Свети Јустинијан је изјавио следеће:

Али црква, следећи божанске списе, потврђује да је душа створена заједно са телом, не прво једно, а касније друго, према безумљу Оригена. Због ових опаких и разарајућих доктрина, тачније бунцања, ми вам наводимо најсветије да се окупите, пажљиво прочитате приложено излагање и осуђујете и анатемишете сваки од ових чланака заједно са нечасним Оригеном и свима онима који држе или су држали ова веровања до смрти.

(Погледати књигу Ричарда Прајса-Одлуке Константинопољског сабора, 533, стр. 284)

Зашто свети Памфил није постхумно осуђен као јеретик? Да ли је Јустинијан био свестан овога? (Више о овоме потражите овде) Да ли је Цркви дозвољено да искрено разговара о патристичким неслагањима или се претварамо да су намерно незнање и некритичко прихватање нелогичних концепата предуслови да бисмо били верни православни хришћани? Верујем да је од савремене науке потребно да правилно сагледа и приступи овим питањима са јединствено информисаног становишта. Као Црква имамо одговорност да се искрено „упитамо“ (уп. 2 Кор. 13,5) како бисмо били сигурни да се наша оцена стварности стварно подудара са стварношћу. У супротном, „православна црква“ ће сигурно ући у историју као она која носи највише иронично име хришћанских традиција свих времена.


Амброс Андреано је дипломирани религиолог: библијске и богословске студије завршио је на Универзитету Либерти и источно-православни је мистик у оригенској егзегетској традицији. Бави се патристичким истраживањима (специјализирала се за Оригена Александријског), библијским коментарима, теолошким медитацијама, истраживањима ангелологије, гностицизма и месопотамског утицаја на Стари завет. Тренутно његово истраживање укључује теолошке импликације ванземаљског живота.

Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.