Фил Дорол (Phil Dorroll)
Што се тиче религије и политике, источни православни хришћани и муслимани сунити налазе се у истој невољи. Обе ове религије се придржавају посебно снажног концепта свете традиције. Ова традиција се разликује од самог откривења, али откривење се може правилно протумачити само кроз ову традицију. Богословска мисао, детаљна пракса заједничког богослужења и аскетске дисциплине индивидуалног духовног стремљења кључне су компоненте обе вере – и пресудно, све ове кључне компоненте морају се разумети помоћу речи које су написали њихови религиозни преци. Штавише, с обзиром на то да су обе заједнице глобално децентрализоване – ниједна од ових вера нема нити једну особу којој сви верници траже ауторитативно вођство – овај концепт традиције је апсолутно пресудан за очување интегритета саме вере, посебно у бурном савременом контексту.
То значи да обе вере имају историјски богату и доследну традицију веровања и праксе и обе су пренеле неизмерно духовно богатство кроз понекад мучно путовање модерности. Али овај концепт традиције има један велики недостатак: предмодерни политички и друштвени контекст, током којег су написани сви текстови кроз које схватамо срж наше вере, био је радикално другачији од нашег. Ово је заједничка дилема свим верницима, али верујем да је посебно озбиљна у случају источно-православних хришћана и сунитских муслимана, с обзиром на то колико је наш појам традиције јак и свеобухватан. Када је реч о политици, контуре дилеме су нарочито јасне: готово сви централни текстови наших ауторитативних и интерпретативних традиција написани су у контексту царства.
Велика већина теолога, коментатора, правника и духовних учитеља који су написали ауторитативне текстове који чине источњачку православну и сунитску муслиманску традицију живели су у свету који је претпостављао политичку и друштвену надмоћ њихове верске заједнице. Штавише, веровало се да је та надмоћ воља Божија. Током многих векова текстуалног развоја ове две свете традиције догодиле су се огромне друштвене промене, а надмоћ ових вера је повремено била озбиљно угрожена (попут опсаде Багдада 1258. или Цариграда 1204. и 1453.). Али на крају, Божије свето царство је увек налазило начине да издржи, чак и ако је било приморано да своју свету политичку харизму пренесе у нову династију (као што су Руси или Османлије). Да отворено изнесемо проблем: због нашег концепта традиције, своју религију непрестано интерпретирамо у политичким условима који више не постоје. Тезе наше вере закуцавамо на врата срушених царских каштела.
Ова ситуација је прилично различита од западних друштава, која су још увек на врхунцу свог империјалног врхунца. Заправо, као и скоро свако друго друштво на земљи, источни православни хришћани и сунитски муслимани често анализирају свој идентитет кроз западњачке концепте који су постали глобална интелектуална lingua franca. Бацајући сопствену империјалну политику као носиоце просвећеног ослобођења, западни писци, бар од 18. века, оптужују и источно-православно и сунитско-муслиманско царско друштво за назадну, ирационалну и стагнирајућу „оријенталну деспотију“. Ова уображеност тврди да су источно православно хришћанство и сунитски ислам јединствено склони тиранији јер су по својој природи теократски. Источно православље карикирано је као „цезаропапизам“, док је сунитски ислам оптужен да уопште не прави разлику између религије и политике. Оквир „оријенталног деспотизма“ траје и до данас, јер је западно царство још увек уверено у исправност своје моћи. Семјуел Хантингтон је славно тврдио да је линија поделе између демократије и тираније линија на европском континенту која је раздвајала западне хришћане од православних хришћана и муслимана (1993, p. 10).
Иронично, и сами савремени православни извори често користе овај погрешно вођени дискурс када разговарају о исламу, чиме несвесно одржавају западне стереотипе који доприносе неразумевању обе наше традиције. На пример, Православна црква у Америци пружа онлајн верзију ревидираног издања популарне образовне серије „Православна вера“. У одељку о црквеној историји спомиње се ислам, где се тврди да реч „ислам“ значи „потчињавање“. Ово дубоко погрешно превођење изједначава сâм ислам са тиранијом. Али термин „ислам“ никада се није односио на политичку моћ – он се може односити само на чин појединца који ступа у однос с Богом. Често се преводи као „покоравање“, али дословније се може превести као „успостављање мира с Богом“, јер потиче од арапског корена који производи све изразе који се односе на „мир“. Реч „ислам“ означава управо супротно од потчињавања земаљској власти. То конкретно значи потчињавање једином заслужном за безусловно обожавање – Богу.
Другим речима, и источно православље и сунитски ислам садрже исти основни политичко-теолошки увид: не верујте у принчеве и синове човечије у којима нема спаса. Насупрот западним стереотипима, ни источно православље нити сунитски ислам нису оријентални теократски деспотизми. Стварни теолошки садржај њихових текстуалних традиција јасно се разликује од политичких услова у којима су произведени. У ствари, ако будемо у стању да препознамо суштинску разлику између теологије и империјализма у обе наше текстуалне традиције, имаћемо кључ за решавање проблема наше савремене политичке теологије. Савремени ауторитаризам и тиранија у име источног православља и сунитског ислама су ужасно стварни: али они произилазе из одржавања политичког етоса царства, а не суштинског теолошког садржаја наших традиција. Препознавање ове кључне разлике у обе наше вере и увиђање заједничке сврхе и заједничког циља у потрази за новим облицима правде, верни је облик служења аутентичном језгру наших светих традиција у савременом свету.
Фил Дорол је ванредни професор религије на колеџу Вофорд у Спартанбергу, Јужна Каролина.
Јавно православље (Public Orthodoxy) настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.
